ilustracija: Nevena Živković, detalj

piše: Nevena Stajković

Isidora Sekulić veoma je značajna književnica sa početka 20. veka. Istakla se intimnom prozom Saputnici iz 1913. i putopisima Pisma iz Norveške iz 1914. godine, kao i izvanrednom zbirkom priča Kronika palanačkog groblja iz 1940. godine. U svojim delima Isidora uspeva da svoju dušu stavi pod lupu i veoma često čitaocima pruža detaljne psihološke opise stanja svoje svesti. U teoriji književnosti ovakav postupak definisan je kao zaokret ka unutra i predstavlja jednu od karakteristika modernističke proze, što Isidoru stavlja u red modernih pisaca, kao što su Borisav Stanković, Veljko Milićević i Milutin Uskoković.

Ova književnica napisala je veliki broj književnih kritika i studija o mnogim ruskim, norveškim, nemačkim, francuskim i našim piscima. Krajem 19. i početkom 20. veka dešavaju se velike promene u odnosu prema književnoj kritici. Insistira se na kritici koja neće suvoparno navoditi piščevu biografiju i koja će izbeći suđenje o ličnosti pisaca i okolnostima pod kojima je neko delo nastalo, već će se tumačiti i ocenjivati samo delo, na prvom mestu njegov sadržaj i forma. Naša književnica bila je apsolutno spremna da odgovori na taj zadatak, te u svojim ogledima ocenjuje isključivo ideje, a ne i same pisce. Njeni književni eseji su, zapravo, na granici kritike i imaginativne proze i ona kritiku ne vidi kao suđenje o nekom delu, već kao njegovu interpretaciju. Naša književnica je uspevala da isprati i prokomentariše dela gotovo svih značajnijih pisaca u predratnom i međuratnom periodu, pa tako možemo da se upoznamo sa njenim stavovima o prozi Petra Kočića, Borisava Stankovića, Veljka Petrovića, Iva Andrića, Momčila Nastasijevića, Miloša Crnjanskog i drugih. Međutim, esej koji nam je privukao pažnju odnosi se na pesmu Potres Sime Pandurovića.

ilustracija: Nevena Živković

Potres

Prošao me strah od boga davno,
Dah mirisni ljubavi i čežnje,
Bol s proleća pospale su težnje;
Prošao me strah od boga davno.

Mutne oči iznemoglo glede
U horizont prazan i oron’o.
Duh, sa telom, materiji klon’o.
Mutne oči iznemoglo glede.

Moju staru ranu od života,
Vidim nemir suvereni leči, –
Moju nežnost, nemir, jad bez reči,
Moju staru ranu od života.

Higijena nesećanja vida
Moj bunovni san i svest što mi
Duh i telo nemilosno lomi.
Higijena nesećanja vida.

Gledam da se svega manje sećam,
Da ne žalim ni prošlost, ni sebe,
Da se tiho što beše pogrebe;
Gledam da se svega manje sećam.

Još savesti vetar neki, uzdah
Mrtvih – šta li? – kroz moj život prosti
Prođe katkad ko jeza kroz kosti;
Još savesti vetar neki, uzdah,

Znak poslednji groznice života,
Potrese me pa iščezne blizu
Srca. Vidim malu paralizu, –
Znak poslednji groznice života.

Na početku svoje studije pod nazivom Jedna misao u jednoj pesmi Sime Pandurovića Isidora će naglasiti da glavnu misao ove pesme čini stih koji glasi: „Higijena nesećanja vida”. Naime, pesma je obojena izrazito pesimističkim pogledom na pređašnji život, što se primećuje u stihovima: „Mutne oči iznemoglo glede/ U horizont prazan i oron’o” i „Moju staru ranu od života,/ Vidim nemir suvereni leči.”

Međutim, pesnik pronalazi način da istu tu ranu od života zaleči. Kako – čistoćom nesećanja. Suptilan i pronicljiv sluh Isidore Sekulić primetio je upravo ovu reč i istakao je kao ključni motiv ove pesme. Ni zaborav, primetiće Isidora, nije srodnik ni sinonim nesećaju. I zapazićete da u celoj ovoj pesmi o nesećanju nijednom nije upotrebljena reč zaborav. Jer – zaborav je nešto do čega dolazi prirodno, kroz san, kroz starenje, s vremenom se u našem mozgu potiskuju informacije koje nam nisu neophodne u svakodnevnom funkcionisanju.

„Nesećanje pak, to je njegov [čovekov] izum, njegova metoda, veština, da se život živi sa izostavljanjem bitnih delova u registru ovoga što je bilo, i jeste, i ostaje.”

Nesećanje je svesna aktivnost, a i sam pesnik priznaje: „Gledam da se svega manje sećam”. I to je naša sposobnost koju veoma često negujemo, trudeći se da se nečeg namerno ne sećamo. Isidora svoj esej poentira podsećajući nas da se na svakodnevnom nivou ne sećamo smrti, svoje smrti. Od trenutka kada postanemo svesni sebe, svesni smo i svoje smrtnosti, ali u šta bi nam se pretvorio život kada bismo, i to sa strahom i nelagodnošću, svakoga dana razmišljali o tome? Saznanje da smo smrtni treba da oplemeni naš život, da nam pomogne da savlađujemo sebe u neobuzdanosti koja bi nas obuzela u pojedinim situacijama. „Memento mori” krajnja je poruka koju nam upućuje naša književnica, ali i mnogi drugi umetnici pre i posle nje.

oktobar, 2021.

Leave a Reply

Your email address will not be published.