U izučavanju rediteljskih pristupa retki su primeri koji nam mogu tako dobro predočiti koliko je izbor reditelja ključan za krajnji izgled filma kao što je Supermen II iz 1980. Naime, Supermen II je imao dva reditelja, dva Ričarda – Donera i Lestera. Doner je režirao Supermen I i II istovremeno, ali po izlasku prvog biva otpušten pre nego je u potpunosti završio drugi, a na njegovo mesto dolazi Lester, koji je dobar deo materijala morao ponovo da snima. Zašto je Doner otpušten je, za ovaj tekst, u suštini, nevažno, jer krajnji rezultat ostaje isti – postoje dve verzije Supermena II: jedna iz 1980. godine, koja nosi Lesterovo ime, i druga izmenjena verzija iz 2006, koja nosi Donerov potpis. Pored par neizbežnih promena pri dosnimavanju, ovo su neke od ključnih razlika koje su, verujem, nastale isključivo kao posledica različitih rediteljskih vizija. 

Remasterovana Donerova verzija, 2006

Početak filma je, zapravo, skraćena verzija kraja prvog Supermena (u stilu – U prošloj epizodi gledali ste…) te se oslobođenje troje zlikovaca iz Fantomske zone (uf…nešto kao svemirski Alkatraz) predstavlja kao direktna posledica radnje prvog dela. Akcione scene su ređe, ali ostavljaju jači utisak. Za to dobrim delom „krivim” prikaz Generala Zoda, koga stvarno maestralno glumi Terens Stemp, koji jedan krajnje jednodimenzionalan lik uspeva da oživi tako da ga se na kraju stvarno uplašite. U jednom momentu Supermen se odriče svojih moći ne bi li bio sa Lois. To čini tako što uđe u staklenu komoru i biva obasjan crvenom svetlošću, dok Kristofer Riv pravi grimase. Dosadno, ali bar je komora lepo dizajnirana. Na kraju, pošto vrati moć i pobedi negativce, Supermen vraća vreme unazad ne bi li sredio svu štetu koju su napravili, a tim postupkom Lois opet ne zna njegov pravi identitet. Sve to i ne bi bilo tolko loše da se prvi Supermen nije završio na potpuno isti način, tako da je ovo ponavljanje najveći minus Donerove verzije.

Lesterova prva verzija iz 1980. godine

Početak uglavnom nema veze sa prvim delom i beg iz Fantomske zone je predstavljen kao slučajni produkt Supermenovog spasavanja Pariza od atomske bombe. Akcione scene su češće, ali i prošarane gegovima i šalama. Mada ih i Doner ima, Lester je često optuživan da je upravo ovim šalama smanjio kvalitet Supermena II. Lično se ne slažem sa ovim stavom i verujem da je on posledica Supermena III kojeg je, takođe, režirao Lester, ali koji je stvarno živa sprdnja. U jednom momentu Supermen se odriče svojih moći, ne bi li bio sa Lois.  Ovde Lester ubacuje jednu kratku vizuelno-psihodeličnu scenu gde bukvalno vidimo kako se unutrašnjost jednog Kriptonca cepa na pola. Specijalni efekti nisi na nivou kojem bi se današnji gledaoci nadali, ali su svakako jedan lep detalj. Na kraju, pošto vrati moć i pobedi negativce, Supermen, da bi sačuvao Lois od bola što ipak ne može biti s njim, učini da zaboravi njegov pravi indentitet tako što je poljubi. Kunem se, to je to. Poljubi je, al’ baš onako jako, i ona zaboravi sve što se dogodilo u poslednjih par dana.

Pored svega navedenog, razlika u pristupu scenariju se možda najbolje ogleda upravo u tome kako su reditelji pristupili ljubavnom odnosu Supermena (Kristofer Riv) i Lois Lejn (Margo Kider). Kod obojice ona sluti da je Klark Kent zapravo Supermen i pokušava raznim doskočicama da to i dokaže. Ipak, samo u Donerovoj verziji je ona dovoljno inteligentna da u tome i uspe, dok kod Lestera ona do tog saznanja dolazi maltene slučajno. No, jedan drugi, često zaboravljeni detalj, baca potpuno novo svetlo na oba filma, a to je scena seksa između njih dvoje. Scena je potpuno ista u oba filma, ali to kada se ona dešava je već nešto drugo. Kod Donera Supermen se odriče svojih moći tek posle odnosa sa Lois, te se njegov Supermen može tumačiti kao čovek, (emotivno) slab i jak kao i svi drugi. Kod Lestera Supermen se odriče moći pre nego spava sa Lois, što ne samo da govori o njegovoj ljubavi prema njoj, nego i implicira da oni i ne mogu biti fizički zajedno zbog različite fizionomije. Koliko god glup bio onaj poljubac zaborava, ovo mi je mnogo bolji razlog zašto njih dvoje na kraju ne mogu biti zajedno, nego Donerovo maglovito objašnjenje da bi takav život psihički bio nemoguć.

Lično, više mi prija Donerova verzija – prvo, jer se u njoj pojavljuje Marlon Brando (koga su izbacili iz Lesterove jer je tražio previše para) a drugo, jer ima bar pristojnu montažu, koja se ipak ne može zameriti Lesteru iz prostog razloga jer je završavao tuđi film uz pomoć štapa i kanapa, tako da pripisujem taj nedostatak spoljnim, negativnim, uticajima. Što se tiče njihovog uticaja na Supermena, obojica su ostavili pečat na tu ikonu 20. veka, iako se verzije međusobno razlikuju koliko i oni sami. Supermen II, obe verzije, su svakako obavezno štivo za sve buduće reditelje, fanove superherojskih filmova i ljubitelja starog, nostalgičnog i pomalo naivnog vremena holivudskih filmova. Do sledećeg broja… Up, up and away!

piše: Igor Belopavlović

 

Leave a Reply

Your email address will not be published.