Sa vajarom Ratkom Vulanovićem našli smo se u njegovom ateljeu u Maloj Moštanici, živopisnom imanju na kojem se spajaju lepota prirode i umetnosti. Porazgovarali smo o njegovim delima, pravdi i nepravdi umetničkog sveta, vezama ljudi i podneblja, kamenu, nameni i sudbini skulpture… O svemu tome, kao i svojim planovima za budućnost, govori ovaj velikan naše umetnicke scene, autor čuvenog Kamenog grada na Adi Ciganliji i još mnogih drugih skulptorskih celina koje su utočište našle na raznim adresama sveta.
Za početak, kažite nam nešto o izložbi najavljenoj za kraj oktobra u Domu kulture Obrenovac?
Ja bih najviše voleo da tada izložim svoje crteže. Teme tih crteža vezane su za Obrenovac i ono neslavno i ne lepo vreme koje je zadesilo grad pre dve godine. Pored toga, biće prikazane i fotografije mojih skulptura koje je uradio moj drug Branko Belić tako da ćemo imati zajedničku izložbu, a ne bi nam to bio prvi put. Mučim ja njega, muči i on mene, ali ta je muka u stvari plodotvorna.
Kako ste, kada i zašto odlučili da postanete vajar?
Pa je l’ vam ja delujem kao čovek koji je učio školu? Znate šta, ja sam neku školu učio, završio neke akademije… Pa sam sve to zaboravio. Tako kažu veliku umetnici – ako hoćete da se bavite umetnošću sve naučite, pa onda sve zaboravite. A počeo sam davno, iha, ja mislim da tada ni majka vaša nije bila rođena, 1959. godine. Tada sam učio umetničku školu u Crnoj Gori koju sam zatim napustio. Jednostavno sam bio hirovit. Posle toga sam primljen na Likovnu akademiju u Beogradu. I evo, još uvek sam u tom svetu.
Vaše najpoznatije delo široj publici su verovatno Kameni propileji na Adi Ciganliji. Popularno ih naizvaju Stounhendž. Da li je on bio inspiracija?
Jeste. Svi mi potičemo iz neke prapostojbine i prapriče. Čovek kad se uspravio na dve noge imao je potrebu da postavi dva kamena i na njih nesto, da napravi neka vrata. Henri Mur je rekao da je njemu večita inspiracija i muka Stounhendž. Meni nije bila muka, ja tvrdim da Stounhendž nije engleski nego je iz moje kolibe. Ja to pamtim, u takvoj sam kući odrastao… Stavi se u krug sedam, osam kamenova i dva kamena napred, to se zvalo ognjište, tu smo se grejeli, tu smo kuvali… Tako da je Stounhendž nista drugo nego malo uvećano ognjište iz moje prapriče.
Na jednoj od vaših izložbi zadatak je bio da drugi umetnici od vaših skulptura naprave novu?
Red izlazi iz nereda. Sve je oko nas haotično, sve treperi… E sad, iz tog nereda treba izvući red. Kada sam ja natrpao te moje skulpture u galeriji u Knez Mihailovoj ulici, upravo je Branko Belić rekao – što ne bi Raćo, od ovih skulptura, tvoji i moji prijatelji napravili nove skulpture za jedan dan? Ja kazem – genijalno! Branko pozvao od Bate Mihajlovića, Timoti Bajforda, Puriše Đorđevića, Mihajla Mitrovića i sijaset još poznatih… Timoti Bajford je otišao u svoju zemlju i doneo originalnu odoru druida. Tako se prošetao Knez Mihailovom ulicom i to je bila velika zagonetka tih dana, bio je primećen. Napravili su skulpture, to je Branko sve fotografisao i pretočio u monografiju koju već godinama radi. Jedna je već objavljena, sad će i druga.
A imao sam ja ranije i sa decom sličan eksperiment. Samo, deca su neozbiljna, dođu malo, poigraju se i onda im to više nije zanimljivo.
Slični ansambli skulptura nalazili su se u Budvi, Podgorici, Nikšiću… Koliko ste dugo radili na njima i da li su nastajali jedni za drugim u istom naletu inspiracije ili ste se tim velikim kamenim gradovima bavili konstantno tokom dužeg vremenskog perioda?
Ovo što vidite ovde, to su počeci. To sam radio pre 30-40 godina. Onda sam prešao na velike forme. Sa dvadeset i kusur godina sam otišao u Crnu Goru i tamo našao velike blokove kamena. Obišao sam celu zemlju i dovlačio kamenje iz kojeg je nastala skulptura u Budvi. Izložba je trajala četiri godine, a deo tih skulptura još uvek tamo stoji. Zatim je nastao i Kameni grad na Adi Ciganliji. Deo tih skulptura urađen je od granita koji sam sam birao i donosio iz Radalja a zatim obrađivao na Adi.
Da li možete da nam ispričate šta se desilo sa skulpturama u Nikšiću?
Kad je zavladalo nevreme u ondašnjoj Jugoslaviji i kada je počelo sve da se raspada, normalno, i umetnici su reagovali. Ja sam želeo da napravim nešto u svom zavičaju, imao sam snagu a imao sam i novca. Tu moju ideju ponudio sam tadašnjoj vladi Crne Gore. Rekli su mi – Ratko dođi, radi šta hoćes, mi ćemo ti pomoći. Odabrao sam lokaciju i na njoj radio 10-12 godina. Tako sam napravio kameni grad i onda su vlasti rekle – što ne bi mi to prisvojili. Ne može se umetnost prisvojiti. Jer, i onaj koji kupi skulpturu nije njen vlasnik. Ako nešto valja to treba da vidi ceo svet. Posle su mi rekli – ako ne budeš poslušniji mi ćemo ti srušiti skulpture. Srušite. I tako je bilo. Sad je to sve na sudu, ne znaju kako da reše problem procenjen na 22 miliona evra… Pokušavaju da nađu sa mnom neko rešenje, ali ja ne pristajem. Politika i umetnost se ne trpe makar politika bila i najispravnija .
Svet je već obavešten o tome da su napravili genocid, jer to je upravo to – prvo vas pozvati, pa raditi 15 godina, i onda dođe neka komunalna policija, kojoj je danas dozvoljeno da ubija ljude, i sve sruši… Bahatost je zavladala, dokle će to da traje, ne znam.
Vi ste rodom iz mesta koje je blizu Nikšića, to je bio vaš poklon rodnom gradu?
Jeste, to je bio moj zavičaj. Sve je funkcionisalo kako treba… U krajnjoj liniji nikad i nije funkcionisalo kako treba. Niko nije prorok postao u svom zavičaju. Ovo na Adi Ciganliji je skica o odnosu na ono što je bilo tamo. Danas bi Crna Gora bila prepoznata u svetu sa tim. Možda bi se moglo opet nešto uraditi ali ako se vrati iole malo ljubavi. Jer umetnost nastaje iz sporazuma i iz ljubavi, ne nastaje iz politike.
Da pređemo na neke lepše teme – kakav je osećaj znati da se ljudi dogovaraju za sastanke uzimajući kao lokaciju vašu skulpturu?
Moram vam priznati da sam ja osoba koja večito sumnja pa mi je ipak najveća radost koju sam doživeo da se dvadeset godina ljudi sastaju i kažu „videćemo se kod Kamenog grada na Adi…” Pre neki dan sam doživeo jednu interesantnu priču : dva starija čoveka, otprilike mojih godina, šetaju kod Ade jedan drugog pita – A ko je ovo kamenje ovde postavio, znaš li? Ja se ubacim i kažem – Ja sam to postavio! – Pa fino, fino… Umetnost ne vredi ako se ne vidi. Ako je bandera uverljivija od skulpture na nekom mestu to ne valja. Je l’ ste vi videli nesto uverljivije na Adi Ciganliji od one skulpture? Mnogi će zameriti – to je obično kamenje, nema tu klesanog ničega, ali je to ubedljivo. To je odbrana skulpturi. Skulptura i umetnost su danas otišli u nešto što traje dva sata, dva dana i nema ih više. Evo, Kameni grad na Adi traje dvadeset godina i sve je lepši i lepši! Mladi arhitekta i urbanista, Folić, izjavio da skoro da je Kameni grad na Adi Ciganliji nesto najlepše što Beograd ima. On je u 4-5 znamenitosti grada Beograda uz Pobednika na primer. Zagonetno.
Jedna od vaših skulptura se nalazi u Stokholmu, u sedištu Nobelove fondacije. O čemu je reč?
Tih godina sam imao izložbu u Knez Mihailovoj ulici – velike skulpture, od po šest, sedam metara, za koju sam dobio Politikinu nagradu. Pod utiskom toga Miša Đurović, koji je obezbedio sredstva za podizanje hrama u Stokholmu, pozvao me je da napravim skulpturu koja bi stajala ispred hrama. Pristao sam i kada je skica došla do gradonačelnika on je rekao – ovo ćemo postaviti u Nobelovoj kući. Urađen je model ali se nije realizovala u velikom formatu, otišla je samo maketa. Bilo je tu nekih komplikacija, zašto Ratko a ne neki drugi vajari iz Jugoslavije … Blokovi su bili delimično izvađeni i eno ih još stoje tamo negde u rudniku. Svako umetničko delo valjda mora da prati neki problem.
Da li ste posebno ponosni na neko svoje delo?
Pa moram da priznam da mi je Kameni grad na Adi poseban jer živi. Ja imam umetnička dela u Narodnom muzeju i mnogim drugim – ona stoje u podrumu, ako ih izlože, izloze ih na dva meseca, pa ih onda sklone.. Tako da je ipak skulptura preko Kamenog grada doživela dostojanstvo. Živi, tu se okupljaju mladi ljudi, tu se šetaju, ljube… To je pravi smisao umetnosti.
Gde je još moguće naći vaše skulpture?
Jedna bogata porodica je tražila da im uradim nadgrobni spomenik za poginulog sina. Taj mučenik koji je nastradao, kažu oni, bio je kao lav – mlad, jak… Rekao sam im – imate u Obrenovcu, Šapcu, tamo do Loznice usput onoliko gipsanih lavova, pa postavite nekog lava, šta ću vam ja? Ako hoćete da to bude umetničko delo, da uđe u istoriju , da se time dičite, pustite da vam ja pravim spomenik. Oni me poslušaju, daju mi novac i ja to napravim. Sad se skulptura nalazi na naslovnim stranama i ušla je u sve monografije skulpture u Beogradu, uz Meštrovića, Tomu Rosandića…
Vi ste najviše dela uradili u kamenu. Zašto kamen?
Videli ste, ovaj ovde stoji na otvorenom 40 godina i sve je lepši. Kamen najlepše stari. Kad je bio nov nije bio tako ubedljiv kao kad je ostario. On može da opstane i najviše pruža otpora. Ta snaga i otpor kamena, tu se rađa interesantna priča. Da radim u stiroporu – tu nema otpora, nema ničega, šta bih mogao napraviti? Ništa. A danas je umetnost sva od stiropora, pene, plastike, to traje nekoliko sati. Ovome ne mogu ni vandali nista, mogu samo grafite da ispišu – ne smeta.
Vi ste izjavili da je „granit ljuti kamen hercegovačkih i crnogorskih planina i da se uspešno odupire vremenu, svemu odoleva, to je materijal od kojeg ste i vi delimično sačinjeni„?
Svi smo sastavljeni od onog podneblja od kojeg smo potekli, manje ili više. To se može oblikovati, ali donekle. Ako je neko rođen na divljem zapadu on može da se dotera, ne mora da viče i pravi haos, ali u duši ostaje isti. Ja sam takođe od onoga odakle sam potekao ali sam se isto tako primio i u Beogradu i Beograd je moj grad.
Mene su vaše skulpture i tekstovi koje sam čitala o vama podsetili na Jakšićeve stihove u kojima se poziva na „kamen zemlje Srbije”… Da li ste imali nekada Jakšića u svesti ili podsvesti?
Svi mi to imamo. Ako smo rođeni na istom podneblju, svi smo mi donekle slični, svi smo mi braća, delimo istu misao. Samo neko ima snage da je razvija, a neko ne. Bliži mi je kamen nego ravnica. Mada, Crnjanski koji je pisao o ravnici, po mom mišljenju je najveći pisac kojega je majka rodila.
Vaši ansambli skulptura, kako i ime govori, su kameni gradovi. Oni liče na čitave izmaštane i bajkovite svetove. Da li imate utisak nekada da vaša skulptura poprima i odlike arhitekture?
Pa ja se cesto predstavljam da sam arhiteka ili urbanista. Radim onom slobodom kojom je radio Gaudi u Barseloni.
Mikelanđelo je tvrdio da skulptura već postoji u kamenu i da čeka da bude oslobođena rukom majstora. Da li se vi slažete sa tim?
Slažem se. A i ovo je Mikelanđelo takođe rekao – raditi skulpturu i dati mašti na volju, ostaviti đinđuvice koje krase neko umetničko delo, odneti do vrha brda i onda je pustiti da se skotrlja dole u podnožje. Šta ostane – to je skulptura, što otpadne, to je u stvari bilo višak. To se vremenom nauči. Ja sam ove skulpture nekada davno doterao ovde da ih dovršim. A sada vidim – ne da su dovršene nego su previše urađene !
Da li vi imate omiljenog skulptora ?
Svi smo mi moderni vajari 20. veka negde deca Brankusijeva. Omiljeni su mi moderni vajari, od Henri Mura, Brankusija, Džamonje, koji je bio u Jugoslaviji dosta moćan i poznat. Ja pripadam onoj generaciji koja je vrlo rano prešla na modernu misao. Kada sam bio mlad ljudi su se hvatali za glavu – jao evo ovog ludaka koji radi neke kocke… Tek sad vidim da sam bio u pravu.
Bavite se i slikarstvom, od 1993. godine. Šta vas tu inspiriše, koje su teme vaših slika?
Ja sad u stvari moje skulpture pretvaram u skulptorske pejzaže, jer sam malo omatorio i ne mogu više da valjam kamenje. Crtam jer je to mnogo jednostavnije. Organizovati rad na skulpturi, za to su potrebni kamioni, oprema… Nekada je to moglo, u staroj Jugoslaviji, sada više nije moguće… Jedino kad bi u pomoć stala država, ali država ima preča posla, umetnost je na poslednjem mestu.
Ovde, u Maloj Moštanici, planirate da otvorite školu. Recite nam nešto o tome, kakva je zamisao?
Pošto ne mogu više sa onom energijom da stvaram, poželeo sam da se malo odmorim i kad već imam uslove napravio bih školu. Osećam da bi sada mogao da predajem, imam veliko iskustvo, mogu da pokažem kako se kleše skulptura, sad sam i strpljiv. Zasto nisam ranije bio u nekoj školi? Zato što sam bio mnogo ekspresivan. Samo sam želeo da prozivodim, najverovatnije bih terorisao studente. Trazio bih od njih da budu tako vredni kao što sam ja, to je nemoguće. Sada se sa mnom ipak može.
I za kraj, da li možete našim čitaocima da preporučite neki film, knjigu, muzičku numeru…
Ja i Branko imamo zajedničkog prijatelja, režisera Purišu Đorđevića. Nađite njegove filmove i pogledajte. Posle Puriše pogledajte Kurosavu, Felinija i to je to.
