„Rastanak Hero i Leandra ”, Vilijam Tarner, foto: nationalgallery.org.uk

U vodama Helesponta, što je antički naziv za moreuz Dardaneli, nalaze se dva grada, jedan naspram drugog. Na severnoj obali živi devojka izuzetne lepote. Hero je zvaše (ne Hera, ovo nije priča o bogovima, već o ljudima) i bila je sveštenica Afroditinog hrama. Svake noći, sakriven tamom, sa obale drugog grada, u more je skakao mladić Leandar i, plivajući, dolazio svojoj dragoj u odaje. Ona je izlazila na balkon i snopom lampe mu osvetljavala put. Nekoliko noćnih sati bili su prepušteni jedno drugom i svojoj ljubavi, skriveni od pogleda, osuda, mržnji, strahova i usuda.

Al’ jedne noći bejaše bura i talas se silni razbi o zidine grada. Hero, koja je stajala na terasi, ostade bez lampe koju talas odnese sa sobom. I iste noći, Hero, koja je stajala na terasi, ostade bez ljubavnika koji se, ne videvši put, izgubio u tamnom moru. Ujutru, kada se oluja stišala, na obalu Herinog grada more je izbacilo Leandrovo telo.

Što se literarnih predložaka tiče, autor prve pesme o nesrećnim ljubavnicima sa obale Helesponta je antički pevač Muzaj. Muzaj se smatra jednim od prvih antičkih pesnika, a legenda kaže da poreklo vodi od slavnog mitskog pevača Orfeja i boginje Selene. Njegovo ime znači ,,onaj koji je inspirisan Muzama” i predstavlja osnov ideje da Muze inspirišu umetnike. Osim stihova Muzaja, Tarner je kao literarni predložak mogao imati i jednu Bajronovu pesmu. Engleski pesnik je, želeći da reinterpretira Leandrov put, 3. maja 1810. godine i sam preplivao Helespont, za šta mu je trebalo sat i deset minuta. Nakon tog poduhvata napisao je pesmu Napisano nakon plivanja od Sestosa do Abidosa.

Kada je 1837. godine engleski slikar Vilijam Tarner nasliko ovu scenu, kritičari su govorili da je svetlosni efekat previše jak. Previše je bilo žute i crvene, previše nadrealnog svetla, rekli su, jer bura i oluja donose mrak i upravo je mrak razlog nesrećnog završetka priče. A priča se zaista završava mnogostruko nesrećno. Kada je ugledala mrtvo Leandrovo telo na obali, Hero se bacila sa kule kako bi se u smrti ponovo spojila sa svojim ljubljenim.

Leandar, pismo Heri

…Mladićkom poslu smeta burno more

I pokri lice plivača mrskom vodom

O najstrašniji od vetrova brzih,

Zasto vodiš sa mnom uporno borbu?

Primaš me u zagrljaj i poljupce daješ,

Srećne poljupce, veliki bogovi,

Koji su dostojni da se pređe more.

Ne tražim pomoć životinje il lađe,

Samo da mi je voda da je sečem telom!

Meni ne treba nikakva veština,

Samo da imam mogućnost da plivam.

Biću lađa, lađar i putnik na brodu.

 

Hero, pismo Leandru

Od tvojih koraka na ovoj obali

Kao da pesak čuva njine otiske.

Što da pričam, koliko puta ljubim

Tvoje odelo koji ti ostavljaš

Pre nego sto uđeš u helespontske vode.

Ne bojim se vetra što odlaže želje,

Već da tvoja ljubav luta kao vetar

I da ja nemam istu vrednost za te.

Bojim se da opasnost nadmaši želju

I da budem manja nagrada od truda.

Nemaš razloga da se plašiš ničeg,

Sama Venera naklonjena je smelom,

Rođena u moru ravna morski put.

Ovidije, Pisma velikih ljubavnica

Vilijam Tarner je temu nesrećnih antičkih ljubavnika dugo razrađivao pre nego što je 1837. godine konačno izložio gotovu sliku. U njegovom albumu za skiciranje ova tema se prvi put pojavljuje početkom 19. veka i kasnije, 1825. godine kao skica na kraju jednog privatnog pisma. Moguće je da je Tarnera podstakla Etijeva slika Rastanak Hero i Leandra (danas u galeriji Tejt u Londonu) koja je bila izložena u Kraljevskoj akademiji 1827. godine, gde je Tarner mogao da je vidi.

Tarner je bio slikar opčinjen morem. Privlačila ga je priroda, njena sila, njena promenljivost i odnos sa čovekom, te je na većini njegovih slika moguće videti posledice koje prirodne sile, voda i vatra, ostavljaju na civilizaciju. More potapa brodove, čitave luke, gradove ili epske ljubavnike, kao u slučaju Hero i Leandra.

Druga velika tema Tarnerovog slikarstva je svetlost, čime je blizak svojim kolegama impresionistima, s kraja veka, i zbog čega su kritičari negativno ocenili ovu sliku kada je prvi put izložena. Ipak, svetlost kod Tarnera nikada nije impresionistička – prikazana radi sebe same, već se njeni efekti koriste da naglase radnju ili osećanje koje scenom dominira. A scena je tragična, ljubav, strepnja i neizvesnost gore među ljubavnicima, bez obzira na mrak koji donosi oluja. 

Slika Rastanak Hero i Leandra danas se nalazi u Nacionalnoj galeriji u Londonu. Ukoliko budete imali prilike da je vidite uživo, obratite pažnju i na nekoliko slika u slici – sa leve strane, antički grad Abidos u kojem je živela Hero, čije bi kulise isprepletane igrom svetla i senki mogle stajati kao zasebna slika, a sa desne, Leandrove strane, duhovi mora, utopljene duše, njegovi saučesnici u poduhvatu, ali i njegova sudbina.

piše: MoonQueen

 

Leave a Reply

Your email address will not be published.