U prošlom broju smo započeli priču Radomira Raše Plaovića, prvaka Narodnog pozorišta, koji je u njemu proveo preko pola veka. Pričali smo o njegovom uzbudljivom životu, njegovoj često napornoj ali ipak doslednoj ličnosti, ali tek smo se ovlaš dotakli njegovog rada. Naravno, pošto je od njegove poslednje igre prošlo takođe pola veka, ne možemo da pišemo o predstavama u kojima je glumio ili koje je režirao. Stoga ćemo ovaj tekst posvetiti njegovom uticaju na glumu i pozorište koji je napravio van scene, u njegovom pisanju i pedagoškom radu.
Spisateljstvo
Voda sa Planine (1935.) je Rašina prva drama i odličan primer, kako njegove saradnje sa Milanom Đokovićem, tako i kao simbol onoga o čemu je dalje pisao. Radnja se odvija u srpskom selu, gde se Stanoje bori sa opštinskim vlastima ne bi li u selo doveo vodu sa planine pošto njihova već duže vreme nije za piće.
I da niste svesni činjenice, posle prvog čitanja lako biste došli do zaključka da je ovu dramu pisao glumac koji ima sebe na umu za jednu od glavnih uloga. Tekst je prepun dugačkih rasprava koje se pre mogu nazvati razmenom monologa, koji su tu da bi glumcima dali što veću mogućnost izražavanja sopstvenog talenta. S druge strane, ti monolozi sami po sebi nisu uopšte loši – na lep način pokazuju dva potpuno suprotna mišljenja o seoskom stanovništvu, koje oličavaju Stanoje, na jednoj strani, i Predsednik opštine, na drugoj, pritom su oba mišljenja validna.
Premisa je aktuelna (bila i ostala), ali je sama drama na trenutke razvučena, dobri seljaci su stereotipizirani, a zli državni službenici su prikazani bez vidljivog motiva, te mogu samo zbuniti publiku. Ipak, pored svega navedenog, vrednost ovog teksta leži u njegovom socijalnom buntu, koji će Plaović nastaviti da tematizuje i u svojim narednim dramama – čije posledice možete pročitati u prošlom broju.
Sve svoje drame (Voda sa planine; Kad je sreda, petak je i dr.) Raša je napisao pre Drugog svetskog rata. Ipak, Car David, možda njegovo najbolje delo, bio je, nažalost, zaturen preko dvadeset godina, da bi svoju premijeru doživeo tek ’61. Kao i u prethodnim delima, i ovde se vidi Šekspirov uticaj, pogotovo Kralja Lira i Magbeta, ali ni traga od njegovih ranijih mana. U celoj drami postoji samo jedan veći monolog, motivi svih većih aktera su kristalno jasni, a čak su i manje uloge višedimenzionalne. Kao, meni lično, najlepši primer te višedimenzionalnosti, navodim poslednje reči Davidovog odanog vojnog činovnika. Pre nego se vrati na front sa kojeg zna da nema povratka, on otkriva da ga je žena prevarila sa Carem, te ga otpozdravlja sledećim rečima:
„Zbogom, Care Davide! Kada me Sunce bude
pržilo, pod usijanim bedemom tvrdog Amona,
gledaću svojim mutnim očima beskrajnu tvoju
milost izdašnu. Spominjaću te, Care veliki,
jer si uzeo da me daruješ darom najvećim, mene
i dom moj, i sve u njemu. Sve što sam imao
milostivom rukom svojom miluješ i obasipaš
takvom nežnošću, da mi od radosti reči
nestale, u prsima dah mi zastao, u srcu više
nema odjeka. Hvala ti, Care! (Ode.)”
Pre nego što nastavim, zanimljivo je spomenuti kako je ovaj biblijski komad napisan za okruglo četrdeset dana, mada, naravno, postoji mogućnost da je pisac izmislio ovu činjenicu, ne bi li dao na simboličnosti samom tekstu.
Pedagogija
Nakon rata, Plaović sa drama prelazi na eseja i knjiga o glumi, od kojih su možda najznačaniji Obrada dramske uloge i Režija i gluma, koncipirani kao udžbenici za ispomoć, kako profesionalcima, tako i amaterima. Ove knjige su napisane po modelu Stanislavskog i Raša od toga ne beži, ali kako sam kaže:,,Imajući pred očima naše specifične uslove, a koristeći se pritom i svojim ličnim iskustvom, i mi smo u ovom izlaganju elemenata glume bili prinuđeni da izvršimo neophodne modifikacije.”
Pored ovih knjiga, kao glumac sa najboljom dikcijom, naravski, piše knjigu O recitovanju, gde kroz četiri primera (Kad mlidijah umreti, B. Radičević; Spomen na ustanak, D. Maksimović; Otac i sin, Đ. Jakšić; Skela na Moravi, T. Mladenović) objašnjava koje su najveće, a koje najčešće greške pri recitovanju, kako analizirati pesmu, važnost pauze, akcenata itd. ,,Ako neko uzme da vrši popularizaciju pesničkih tvorevina, on to mora da čini sa velikim osećanjem zahvalnosti, ali ne manjim osećajem odgovornosti.”
Pored teorijskog, Plaović je dao i praktični doprinos novom naraštaju glumaca izvodeći klasu ’54 na Akademiji, ali nije mu bilo lako. Bio je prvi profesor koji je insistirao da sam izvede jednu generaciju od početka do kraja četvorogodišnjih studija, što tada nije bila praksa. Zbog toga su dobili grupni nadimak Rašinčići, koji se mogao koristiti i kao tepanje, ali i kao optužba, u zavisnosti ko ga je izgovarao.
Takođe, i sami studenti su mu zamerali što im do treće godine nije dao da postave nijednu predstavu, dok su drugi već u prvoj obrađivali Šekspira i Krležu, na šta je on odgovarao: ,,To je smešno. Vi svi možete unapred da imate kod mene prolaznu ocenu ako vam je do ocene, ako nećete da slušate, ne morate, ali oni koji hoće da nešto nauče i da budu glumci, neka mi za svoje dobro veruju.” Nažalost, skoro svi iz te klase su danas pokojni, ali se naši stariji čitaoci sigurno sećaju dečjih pesama Dragana Lakovića, Ljiljane Kontić iz Đekne, Branislava i Slavke Jerinić. Pored njih, mada nisu bili u njegovoj klasi, pod svoje krilo je uzeo, između ostalih, i Taška Načića i Dragomira Bojanića Gidru. No, ovde bih skrenuo pažnju na njegova druga dva učenika, ali ne zbog njihovih glumačkih umeće, već Plaovićevog mišljenja o njima.
Petar Baničević: ,,[Tokom studija] jedan od najboljih. [Ali] izmenio se u pogledu zanata… pošao za savremenim, modernim izrazom, a to znači: privatno govori u bradu, besmisleno traženje po podu…sve ono što se smatra novim. [A mogli smo u Kući] imati jakog srednjaka moćne snage i velike koristi.”
Momčilo Životić: ,,Rad na sceni kreće mu se u okviru epizodnih, karakternih uloga… Rekao bih da je zadovoljan i svestan svojih mogućnosti… Takva vrsta radnika čini da se jedno (Narodno) pozorište, u celini, može nazvati dobrim, velikim.”
U ovim (kao i u drugim) zapisima možemo naći nekoliko osnovnih Rašinih ideja o glumačkoj umetnosti. Mada se ovo može pripisati i njegovim, tada već, poodmaklim godinama, Raša nije bio ljubitelj novina (BITEF nije podnosio). Pored toga, u njemu je bila duboko ukorenja stara podela glumaca na glavne, romantičare, sporedne, heroine, narodne žene, komičare itd. Ipak, svaka glumica ili glumac, u koju god kategoriju potpadali, na kraju su mereni, ne prema talentu, već prema tome koliko su vredni, tj. koliko rade na svojoj dikciji, pokretu, kakvi su prema partneru, koliko se na njih može računati.
Zaveštanje
No, ono najvažnije kod Raše Plaovića je bio i ostao njegov odnos prema Kući, odnosno Narodnom pozorištu u Beogradu. Tu je postavljao svoje drame, tu se zamerao bilo kome 
ko je svojim ponašanjem blatio njen ugled, tu je igrao svoje najveće uloge kao što su Hamlet, Leone Glembaj, Mitke iz Koštane i dr. Narodnom pozorištu je posvetio i svoje poslednje delo, Naša kuća gledana iznutra. Presek jednog vremena, u ovoj knjizi govori o događajima, uticajima, upravnicima, glumicama i glumcima, garderoberima i svima i svačemu što je prošlo kroz tu instituciju tokom pola veka. Pošto je knjigu napisao bez dlake na jeziku, naložio je ,,da se ovo čita posle moje smrti”. U njoj možete saznati koliko je politika uticala na pozorište pre, a koliko posle rata, otkriti početke Taška Načića i D. Bojaniće Gidre, koliko je osnivanje JDP-a uticalo na celokupnu srpsku pozorišnu scenu itd.
A i posle svega ovoga, ostaje uticaj njegove glume. Nažalost, ne možemo da uživamo u njoj, ali možemo u njenim plodovima, jer ,,nove generacije koriste iskustva generacija koje su prethodile njima i uzimaju elemente onih davno već iščezlih glumaca koje nisu lično ni poznavale … To nije nikakva metafizika, to je sasvim prirodna, materijalistička forma nasleđa, koja je svojstvena svim organskim bićima, pa u višem ili manjem obliku i samom pozorištu.”
Pozorišni dodatak
Svakog meseca odvojim mali deo svoje rubrike ne bih li sa vama podelio veb-stranice i linkove za koje mislim da bi bili korisni ili bar zanimljivi svim ljubiteljima pozorišta.
Kao jedan dokaz Plaovićevog uticaja, predstavljam vam Podvalu, Narodnog pozorišta iz ’69, u kojoj svoj talenat, između ostalih, pokazuju i tri njegova učenika. Pored njih, skrenuo bih vam pažnju i na jednu glumicu, bez koje sam Raša sigurno ne bi postao to što jeste.
piše: Igor Belopavlović
