Karlskirche Frescos, Heiliger Geist, foto: Wikimedia Commons

Smatrate li sebe belom vranom? Možda crnim labudom? Imate li oko sokolovo ili glas slavuja? Da niste vi onda retka ptica? Latinski izraz rara avis u značenju retka ptica, odnosi se na neku veliku retkost, pojedinu retku ili jedinstvenu osobu ili narodski rečeno — na belu vranu. Na brojnim jezicima i geografskim područjima izraz je poznat, a vodi poreklo baš od ovog latinskog. Međutim, to nije jedini izraz koji potiče od nekih ptičjih karakteristika. Poređenje ljudi sa životinjama rasprostranjeno je u različitim kulturama, jezicima, književnostima, vizuelnim umetnostima. Ptice su u tom kontekstu veoma česte. U zavisnosti od perioda i podneblja, iste ptice mogu da imaju različitu simboliku, ali je ona i danas uglavnom univerzalna. Ako i vi, kao neka velika deca koju poznajem, još uvek čekate da vam kao odabranima, sova donese pismo iz jedne ugledne škole, moram da vam kažem da mi je čika Ršum davno rekao da braću ne donose rode. A gde su i šta rade svi ovi naši krilati prijatelji, saznaćemo odmah, dok nam, poput misli, ne odlete.

SOVA: Atenina sova, motiv na tetradrahmi, 480–420. g.p.n.e.

Owl of Athena, foto: Wikimedia Commons

Stara prijateljica i pratilac starogrčke boginje Atene, device-boginje mudrosti, zaštitnice grada Atine i predvodnice u boju, sova je i sama postala simbol mudrosti. Za kulturu celog Zapadnog sveta, sova je uglavnom simbol znanja, obrazovanja i visprenosti. U vizuelnoj umetnosti, počev od antike, često se predstavljala na Ateninom ramenu, ali je bila i njeno otelotvorenje. Isto je važilo i za rimski pandan boginje mudrosti, Minervu. Na tetradrahmi, srebrnom novčiću iz perioda između 480–420. godine p.n.e, vidimo sovu sa natpisom ΑΘΕ, skraćenice za „atinski” ili „koji pripada Atinjanima”. Ovo je ujedno i model koji je bio reprodukovan na mnogim artefaktima gde je trebalo da se predstavi Atenina sova. 

KOLIBRI: Naska kultura, Naska linije (Kolibri), 200. g.p.n.e. – 500. g.n.e.

The Hummingbird, Nazca Lines, foto: Wikimedia Commons

Par generacija koje ovo čitaju su verovatno prvo čule Kolibrije, pa ih tek onda videle uživo, ako su ikada imale priliku. Naravno, naš dečji hor je dobio ime po najmanjoj ptici na svetu, fantastično jarkih boja, koja neprestano maše krilima – kolibriju. Pomerajući krila napred-nazad neverovatnom brzinom, on proizvodi zvuk nalik na zujanje, po čemu je i dobio ime, iako se oglašava i karakterističnim cvrkutom. Iste te generacije se možda sećaju i malog kolibrija Flita, pratioca indijanske princeze Pokahontas u Diznijevoj animaciji. Obe Amerike su zapravo teritorija sa koje potiču ove ptičice, pa su zbog toga još u njihovim drevnim civilizacijama imale veliki značaj. Asteci su nosili talismane sa motivom kolibrija, smatrajući ih simbolima snage, energije i potencije u svakom smislu. Karipska država Trinidad i Tobago smatra se ostrvom kolibrija, zbog velikog broja različitih vrsta koje tu žive, a kolibriji su predstavljeni i na njihovom grbu. Kultura Naska u Peruu je u periodu između 200. g.p.n.e. i 500. g.n.e. (datovanja se razlikuju), svojim ogromnim linijama u zemlji iscrtavala geometrijski stilizovane figure životinja koje su se mogle videti samo sa visine, te je njihov nastanak za istraživače dugo predstavljao misteriju. Jedna od tih čuvenih figura je i kolibri.   

FENIKS: Feniks iz Aberdinskog rukopisa, 12. vek

: Aberdeen Bestiary,Folio 56 recto: Phoenix (Fenix), foto: Wikimedia Commons

Feniks je fantastična ptica koja se svaki put ponovo rađa iz sopstvenog pepela. Kao takav, simbol je Hrista i vaskrsenja ili Sunca i često je korišćen u hrišćanskoj simbolici, posebno kao ilustracija srednjovekovnih iluminiranih rukopisa ili bestijarijuma (zveri i fantastičnih bića). Zastupljen je u mitologijama različitih naroda, ali postoje i varijacije na temu poput fenghuanga u kineskoj ili žar-ptice u slovenskoj mitologiji. Smatra se da feniks nosi ime po antičkoj Fenikiji (teritorija današnjeg Libana), čiji koren reči nije istražen do kraja, ali jedno od značenja bi moglo da bude i grimizna, tamnocrvena ili purpurna boja koja se ovde proizvodila zahvaljujući školjkama iz ovog dela Mediterana. Purpurna boja je zbog svoje ekskluzivnosti postala simbol careva već u doba antike, pa je u skladu sa tim, to često bila i simbolika feniksa, kako je on katkad bio predstavljen ovom carskom bojom. Feniks iz Aberdinskog rukopisa iz 12. veka deluje kao orao, ali se zbog plamena u kom umire i ponovo rađa zna da je reč o ovom fantastičnom biću. 

ORAO: Antonio de Koređo, Otmica Ganimeda, oko 1531/1532.

: Antonio Allegri da Correggio, Ganymede Abducted by the Eagle, foto: Wikimedia Commons

Kao Zevsova ptica, a često i njegovo otelotvorenje, orao je nasledio od antike do danas sva najistaknutija, vrhovna mesta, što se može primetiti u heraldici nekadašnjih imperija, ali i heraldici savremenih država. To ne čudi, s obzirom na to da je od davnina simbol besmrtnosti, pobede, carskog dostojanstva, pa je tako i kralj ptica (pandan lavu na zemlji), a u hrišćanskoj tradiciji može da se veže za Hristovo vaskrsenje i za jevanđelistu Jovana. Kada je u pitanju likovna umetnost, postoji takođe mnoštvo primera koji ga uglavnom vežu uz Zevsa ili Jupitera. Ovde vidimo Koređovu sliku Otmica Ganimeda koja se danas čuva u Istorijsko-umetničkom muzeju u Beču. Ganimed je, prema grčkoj mitologiji, bio najlepši dečak na svetu, za koga se Zevs lično zainteresovao, želevši da ga dovede na Olimp, gde bi kao peharnik bogova, dečak imao poseban zadatak da Zevsu toči nektar, te je vrhovni bog poslao orla na zemlju da zgrabi dečaka i dovede ga međ bogove.

RODA: Kano Tansetsu, Dve rode i grana šljive, 17. ili 18. vek

Kano Tansetsu, Two Cranes and Plum Branch, foto: Museum of Fine Arts Boston

U azijskoj tradiciji roda je simbol dugovečnosti, sreće, zdravlja, vernosti, a u japanskoj umetnosti, i uopšte dalekoistočnoj, rode su veoma zastupljene kao motiv u origamiju, akvarelu, slikama na svili ili papiru. Na ovom primeru japanskog umetnika iz edo perioda (1603–1868. godine) vidimo dve rode naslikane mastilom i bojom na svili, rad nastao najverovatnije u drugoj polovini 17. ili prvoj polovini 18. veka u vidu svitka. U hrišćanskoj tradiciji takođe su simbol dugovečnosti, preporoda, proleća i dobrote, pa vredi čekati ih da se vrate.

GOLUB: Johan Mihael Rotermajr, Sv. duh (detalj kompozicije Sv. Trojica u crkvi Karlskirhe), 1726–1729.

Karlskirche Frescos, Heiliger Geist, foto: Wikimedia Commons

Verovatno je većini poznato da je beli golub simbol čistote, a ukoliko je prikazan sa maslinovom grančicom, onda je on simbol mira i praštanja (grančicu je bela golubica donela Noju što je bio znak da je posle Potopa pronašla kopno). Asocijacija je i na nešto uzvišeno i graciozno. U hrišćanskoj umetnosti, i u istočnoj i u zapadnoj ikonografiji, belim golubom se predstavlja Sveti duh. Na fresci u temenu kupole bečke crkve Karlskirhe (posvećenoj Sv. Karlu Boromeu, te otuda naziv) predstavljen je Sv. duh kao golub u okviru kompozicije Sv. Trojica. Ova fresko-dekoracija smatra se jednim od najreprezentativnijih primera baroknog crkvenog slikarstva Beča.

LABUD: Džordž Šov i Frederik Noder, Crni labud, 1792.

Black Swan by Nodder& Shaw, foto: Brighton Antique prints and Maps

Labud kao čisto bela, graciozna ptica poznat nam je iz priče o ružnom pačetu, iz baleta Čajkovskog, u umetnosti iz predstava sa Apolonom, ali često i sa Ledom u kompozicijima sa erotskom konotacijom. Izraz labudova pesma odnosi se na poslednji čin ili napor uložen pred smrt ili neko povlačenje, jer se verovalo da uvek gotovo nem labud, pred smrt peva najlepšu pesmu. Verovalo se takođe i da crni labud ne postoji, te je latinska izreka rara avis in terris nigroque simillima cygno (retka ptica na zemlji, slična crnom labudu) koju je, kako je do sad poznato, prvi upotrebio rimski pesnik Juvenal u 2. veku, tada ali i vekovima kasnije označavala retkost: nešto gotovo nemoguće i nepostojeće, sve dok holandski istraživači 1697. godine nisu doplovili do zapadne Australije i tamo po prvi put videli crnog labuda. U skraćenoj verziji, rara avis, izreku i danas koristimo za retkost, ali je ona kasnije prerasla u teoriju o crnom labudu koja se odnosi na neočekivane pojave koje je teško predvideti ili faktor iznenađenja koji drastično utiče na prethodno stanje, ostavljajući velike posledice. Ova ilustracija je samo jedna u nizu iz brojnih zbirki životinjskih i biljnih vrsta koje su Evropljani tokom 17. i 18. veka zatekli na teritoriji Australije, a pojavljuje se pod autorstvima različitih umetnika.

GAVRAN: Edvard Mane, Gavran (Edgar Alan Po), 1875.

Édouard Manet Illustrates Edgar Allan Poe’s The Raven, in a French Edition Translated by Stephane Mallarmé(1875), foto: Open Culture

Pre nego što je pomenuti Noje poslao golubicu da proveri da li se voda nakon Potopa povukla, isto to je učinio sa gavranom, kome nije pošlo za rukom da nađe kopno (mada nije ni golubici iz prvog puta). Večiti autsajder, ako ne i negativac u gotovo svakoj priči, gavran je odličan primer za to kako simbolika zavisi od vremena, podneblja i konteksta. Još od antike, ova izuzetno inteligentna ptica se uglavnom dovodila u vezu sa smrću, podzemnim svetom, a u srpskoj epskoj književnosti javlja se kao ptica zlosutnica. Međutim, u hrišćanskoj tradiciji ima i pozitivno značenje: gavran je hranio Sv. Iliju dok se on krio od cara Ahava u pećini. Većini je možda prva asocijacija na ovu pticu, mračna i misteriozna poema Gavran Edgara Alana Poa i čuveni stihovi Nikad više. Poovu poemu ilustrovali su mnogi umetnici, a ovde vidimo gavrana Edvarda Manea iz knjige izdate 1875. godine. 

PAUN: Gistav Moro, Paun se žali Junoni, 1881.

Gustave Moreau, The Peacock Complaining to Juno, foto: Daily Art

Raskošna ptica sa svojim repom poput ogromne luksuzne lepeze, negovana je u svim antičkim kulturama. U Indiji i na Dalekom istoku, odakle potiče, od davnina je predstavljana i u umetnosti. Na Bliski istok je dospela nešto kasnije, a u starogrčku kulturu u doba helenizma, nakon osvajanja Aleksandra Velikog. Tada je, tako veličanstvena, postala simbol Here, vrhovne boginje u grčkoj mitologiji, a potom i Junone u rimskoj. Paunovi su vukli njenu kočiju po nebu, a jednom prilikom, usled Zevsovih brojnih neverstava, Hera je poslala stookog čuvara Argusa da izvidi gde je i šta radi njen suprug. Kako je Argus otkrio da je Zevs otišao u posetu ljubavnici Io i o tome obavestio Heru, momentalno je nastradao, ali prema jednoj verziji mita, u znak zahvalnosti, Hera je njegovih sto očiju pretvorila u šare na paunovom repu. Svevideće ili budno oko postalo je drevni motiv u svim starim mediteranskim kulturama, a kasnije i u hrišćanstvu. Šare na paunovom repu predstavljaju i simbol Hrista kao Nedremanog oka, a verovalo se i da je paun besmrtan, pa se smatrao i simbolom vaskrsenja. Pored kraljevske simbolike, u svoj svojoj krasoti, može da se veže i za taštinu, oholost i sujetu. Jednog pauna vidimo u društvu Junone na slici francuskog simboliste Gistava Moroa, koji se u svom opusu pozivao na brojne antičke mitove.

SOKO: Paja Jovanović, Sokolar, oko 1890.

Paja Jovanović, Sokolar,foto: katalog Novogodišnje aukcije Galerije Arte

Postoji taj stari vic: Sretnu se crnogorski vrabac i crnogorski crv. Kaže crv: Đe si sokole sivi? A vrabac: Đe si gujo ljuta? Zbog tako ponosnog i dostojanstvenog držanja, soko je često simbol slobode, hrabrosti, pobede. U starom Egiptu je posebno bio poštovan kao simbol ili otelotvorenje boga neba Horusa, koji je imao i druge složene funkcije. Sam hijeroglif je predstavljao sokola, a odnosio se na „onoga koji je iznad”, na nebo, samog Horusa ili se tumačio kao bog, faraon, vladar, svet, veličanstvenost. Horusovo oko je bio poseban simbol kraljevske moći, dobrog zdravlja i imalo je zaštitnu ulogu. Zanimljivo je da je do nas, naizgled samo zbog rime, došlo do izraza oko sokolovo, ali ako se ima u vidu da se u engleskom jeziku kaže prvenstveno eagle eye (orlovo oko) za onog ko poseduje izuzetno dobar vid (mada postoje i neke sintagme jastrebovo ili sokolovo oko) potvrđuje se to da ceo savremni svet i dalje zaista neguje nasleđe starih antičkih civilizacija. U velikom broju srednjovekovnih i kasnijih scena iz lova, sokolovi su predstavljeni kao pratioci plemića i vitezova. Oni su, za razliku od orlova, simbola careva, simboli prinčeva. Sokolar Paje Jovanovića pruža nam uvid u jednu orijentalnu, maskulinarnu, egzotičnu žanr scenu, koja pokazuje geografsku rasprostranjenost ovog pernatog princa neba.  

piše: Ana Samardžić

2 thoughts on “Rara avis”

Leave a Reply

Your email address will not be published.