ilustracija: Srećko Radivojević

Uvek je taj tamnoputi gospodin, koji je izletao na binu do pola go i u šljaštećim šalvarama, bio čudan. Plezio se i imao je dublji glas, kao i mikrofonku. Bobi Ferel je bio maskota nemačko-karipske disko-dens senzacije Boney M. Oduvek su mi bili simpatični, ali i slušljivi, jer ova grupa poseduje nekolicinu himni diskoteka i klubova sa kraja sedamdesetih i početka osamdesetih godina. Grupa sastavljena od strane umetnika poreklom sa Kariba harala je uglavnom Evropom, ali je, na taj način, dostigla i svetsku slavu. Još simpatičnije su mi teme njihovih pesama. Naime, to su često bile adaptacije i obrade već snimljenih hitova, ali i tradicionalnih pesama iz različitih delova sveta, sa vrlo originalnim, često, od istine dijametralno suprotnim i humorističnim tekstovima.

Pravi primer za to mogla bi biti pesma, koja je tema ove kolumne, i koja je jedan od najvećih hitova ove grupe. Rasputin je singl sa trećeg albuma grupe Boney M., izdatog u julu 1978. godine. Kako sam naslov kaže, glavni junak pesme je Raspućin, kako glasi njegovo prezime na srpskom jeziku. A ko je Grigorij Jefimovič Raspućin? Rođen u udaljenom sibirskom selu, a o njegovom detinjstvu i ranoj mladosti se zna jako malo. Sa osamnaest godina čvrsto je prigrlio pravoslavlje i sve do tridesete godine života vršio je propovedi, a narod koji se okupljao oko njega verovao je da starec ima isceliteljske moći. Iako je Rusija velika, dobar glas daleko se čuje. Raspućin se povezuje sa biskupom Sergejem, rektorom petrogradske Bogoslovije pri manastiru Aleksandra Nevskog, te prelazi u Petrograd da živi. Tom prilikom upoznaje mnoge značajne ličnosti. Upoznaće i onu najznačajniju. Preko arhimandrita Feofana, u to vreme zaduženog za ispovedi članova carske porodice Romanov, sklopiće osobito čvrsto, prema nekim izvorima i intimno, prijateljstvo sa dvema carskim princezama našeg porekla, Milicom i Anastasijom Nikolajevnom, a devojački Petrović. Obe kćeri crnogorskog knjaza, a kasnije, kralja Nikole I Petrovića Njegoša. Ubrzo upoznaje i cara Nikolaja II, kao i caricu Aleksandru. Kako je carević Aleksej imao hemofiliju, caričin strah za sina je bio prevelik, ali i opravdan, jer i najmanja povreda za njega je mogla biti fatalna. Istorija beleži više slučajeva Raspućinovih čuda nad carevićem Aleksejem. Navodno, Raspućin je uspevao hipnozama i molitvama da zaustavi krvarenja koja su mu se događala, a time je sticao sve veće poverenje, naročito carice i njene svite. Naravno, istorija ni nju nije poštedela navodne intimne povezanosti sa Raspućinom. Vreme je teklo, a Raspućinov uticaj na dvoru je rastao. Sinod ga je napadao jer čak nije ni pokušavao da se krije dok se bavio gotovo magijskom aktivnošću, a Raspućin je samo rastao. Postao je caričin konfidans, mešao se u dnevnopolitičke poslove, vršio otvoren uticaj na cara, raspravljao se i rugao crkvenim velikodostojnicima. A ni vlastela nije na to gledala blagonaklono.

U jednoj hladnoj decembarskoj noći, zaverenička grupa plemića počela je da sprovodi svoj plan. Namamili su Raspućina u svoje odaje, gde je pojeo kolače i ispio tri čaše vina. Ništa neobično, pomislili biste. No, bili su puni cijanida, ali Raspućinu nije bilo ništa! Jedan od njih je otišao po pištolj, odveo Raspućina u podrum, rekao mu da se pomoli i pucao mu u grudi. Dok su dumali kako da se otarase tela, prišli su mu, ali je Raspućin jednog odgurnuo i izleteo napolje! No, usledili su hici za njim, konačno je ubijen, a telo je spušteno u reku Malaja Nevka. No, tu nije kraj. Kako je važio za velikog iscelitelja i čudotvorca, sahranjen je sa svim počastima, no već marta 1917. revolucionarne vlasti su iskopale ostatke i odlučile da ih spale. Ta je zima bila oštra i telo je bilo relativno dobro očuvano, što se pripisivalo Raspućinovoj natčovečanskoj prirodi. Kada je stavljeno na lomaču, telo je zauzelo gotovo sedeći položaj na opšte zaprepašćenje svih prisutnih, ali se to kasnije pripisalo fleksiji ostataka kostiju i mišića. Ovo su samo crtice o Raspućinu, a o njegovom životu su napisana književna i pozorišna dela, istorijske rasprave, snimljeni filmovi i komponovana muzička dela. Čak mu se jedan deo tela čuva u muzeju, a koji – to nećete pročitati iz mog pera!

No, to je samo priča i tema ove pesme. Šta je sa muzikom? Pa, iako smatram sebe nekakvim sluhistom (daleko da gajim iluzije), do skoro nisam primetio jednu drugu melodiju u okviru ovog hita. Stihovi ove kompozicije praćeni su jednom, za ove prostore, veoma poznatom melodijom, preciznije adaptacijom. Ako bih vam rekao Katibim ili Üsküdar’a Gider İken, verovatno vam ništa ne bi značilo. Ali, ako kažem Ruse kose, curo, imaš ili Oj, djevojko, Anadolko, pretpostavljam da znate o čemu pričamo. Ova pesma je u svetu poznata kao svačija. Svojataju je Turci, Arapi, Albanci, Srbi, Bošnjaci, Persijanci, a nisu jedini koji su je uvrstili u svoj melos i etnomuzikološko nasleđe. Možemo samo nagađati kako je ova zanosna orijentalna melodija stigla do članova grupe Boney M. (Erta Kit, američka džez pop pevačica, otvoreno je govorila da je baš njena verzija ove pesme bila inspiracija Boney M.-u.), no, desilo se, i pesma je postala planetarni hit. Broj #1 u Austriji, Australiji, Belgiji, Francuskoj, Zapadnoj Nemačkoj… dovoljno. Interesantno je da su Boney M., uprkos statusu zapadne pop grupe, uživali veliku popularnost u Sovjetskom Savezu, ali pesmu Rasputin nisu mogli da imaju na svom repertoaru, jer je Raspućin smatran klasnim neprijateljem i simbolom dekadencije imperijalističkog režima. Još jedan interesantan podatak – Bobi Ferel i Grigorije Raspućin su okončali život istoga dana u istom gradu: 30. decembra u Sankt Peterburgu, Ferel 2010, a Raspućin 1916. godine. Simbolično, nema šta.

Ako ste pažljivo pročitali ovaj tekst, primetili ste da grupa ljudi sa Kariba, jedan mistični pravoslavni crkvenjak i jedna orijentalna melodija koju svojataju od Balkana do Irana obitavaju u istim redovima. Empirijski sam dokazao – muzika ne poznaje granice!

piše: Pavle R. Srdić

Leave a Reply

Your email address will not be published.