Toliko primera iz naučne fantastike, a nijedan iz realnog života. Kakva nepravda! Vrlo razočaravajuće. Ali – javlja se optimista – samo čekajte, vreme radi za nas! Za tolike stvari smo mislili da su nemoguće, i još tolike nismo mogli čak ni da zamislimo, pa opet, pogledajte svet oko nas. Kakav je bio pre samo deset-dvadeset godina?

Živimo u zbilja interesantnom vremenu. Samo treba sačekati i naučnici će prokljuviti kako se to radi, zar ne? Osim, naravno, ako je takvo putovanje logički nemoguće. U tom slučaju bi izgledi za pravljenje vremeplova bili podjednaki kao i za iznalaženje tehnologije koja će nam omogućiti da trouglovi u budućnosti imaju četiri strane ili da delovi jedne stvari budu veći od celine kojoj pripadaju.

Pa? Je li moguće? Mnogi koji bi odgovorili odrično bi to uradili zato što su čuli za „paradoks dede”. On, ukratko, glasi ovako: zamislite da zaista postoji mašina za putovanje kroz vreme i da imate priliku da se ušunjate u nju. Odete u prošlost jedno šezdeset godina unazad i, kako to obično biva, slučajno ucmekate mlađanog čoveka koji je trebalo da vam postane deda. Šta se onda dešava? Ako se vaš mladi i unesrećeni deda još nije upoznao sa vašom bakom, onda vaši roditelji nisu mogli ni da nastanu, a samim tim – ni vi sami. Ako niste mogli ni sami da nastanete, niste nikako mogli da uradite bilo šta, pa tako i obavite ovo putovanje kroz vreme o kojem smo upravo pričali. Ovaj primer se često uzima kao dokaz logičke nemogućnosti putovanja unazad kroz vreme.

Primer deluje ubedljivo, zar ne? Ne tako brzo. Šta ako otputujete u prošlost u formi nekog nematerijalnog entiteta, bez mogućnosti da na bilo koji način zapravo utičete na minule događaje, kao potpuno nevidljiv i nem posmatrač? Nikakvog tu sada paradoksa, čini se, nema. Tako možda dobijamo neko smisleno, ali uglavnom neinteresantno putovanje u prošlost. Sa izuzetkom nekih veličanstvenih događaja, za koje bi se ljudi zadovoljili pukim prisustvovanjem, razmišljanje o ovome je češće motivisano našom željom da otklonimo neke posebno glupe greške iz naše prošlosti. Ili možda sve greške, zašto da ne? Neki bi vrlo ambiciozno hteli da iskoriste tu priliku da možda otklone, ne lične greške, nego istorijske greške i ličnosti (npr. Hitlera).

Ali postoji još jedno objašnjenje koje polazi od toga da je prošlost nemoguće promeniti, te da ne moramo uopšte ni da vodimo računa o tome da ne uradimo nešto što bi dovelo do paradoksa. Šta god da želimo da uradimo, okolnosti će morati da budu takve da dovedu upravo do one prošlosti kakva je bila i pre nego što ste krenuli na putovanje. Tako možemo da zamislimo primer gde neko ode u prošlost sa namerom da ukloni bebu Hitlera, samo da bi saznao da mu se pištolj zaglavio, ili da je napunjen plastičnim metkićima, ili da Hitler-beba može da izbegava metke á la Neo iz Matriksa. Ali mogli biste zato bez problema da, potpuno razočarani što niste mogli da počinite naumljeno ubistvo (sasvim razumljivo, biće bolje!) odete u obližnji pab da utolite tugu u nemačkom pivu, gde dobijate besplatno i seansu psihoterapije od strane barmena (nemačkog kvaliteta!).

Dobro, ako već možemo da zamislimo neka putovanja unazad koja su barem logički moguća, da li su ona i fizički moguća? Da li zakoni fizike dozvoljavaju tako nešto? Neki naučnici tvrde da su bilo eksperimentalno bilo kroz simulaciju utvrdili da je putovanje u prošlost moguće. Doduše, samo na nivou jako malih fizičkih čestica i magnetnih polja. Ta istraživanja uglavnom ne prolaze bez pratećih debata o tome kako treba protumačiti te rezultate. Deluje užasno teško čak i za tako male čestice, a kamoli za nezamislivo kompleksna živa bića kao što smo mi. Ostaje nam da jednostavno sačekamo.

Ili ne? Ako je putovanje u prošlost buduća realnost, da li su „vremenski putnici” već među nama?

piše: Logoreik

 

Leave a Reply

Your email address will not be published.