piše: Ljubica Erac
Primetili smo da japanska književnost u poslednje vreme doživljava pravi bum i postoji rastuće interesovanje za nju u svetu. Tako srpski čitaoci konačno upoznaju i autorku Asako Juzuki. Asako Juzuki je japanska književnica čiji je roman Puter prvi put objavljen u Japanu 2017. godine, a preveden na engleski jezik 2024, kada i postaje svetski zapažen hit. Njenom uspehu doprinela je i prevoditeljka Poli Barton, koja je za svoj rad, takođe, dobila mnoga priznanja. Asako je prva japanska autorka koja je osvojila prestižnu britansku Waterstones nagradu za najbolji roman 2024. godine. Trenutno je njena knjiga prevedena na više od 35 jezika, a od ove godine možemo da je čitamo i u srpskom prevodu, koji je radila Maša Medić za izdavačku kuću Laguna.
Iako je Puter svakako bio zapažen u Japanu, potpuno je drugačije percipiran na globalnom nivou. Kako je i sama autorka u nekom od intervjua izjavila – na jedan način se ova knjiga predstavlja u Japanu, a na drugi u svetu, upravo zbog same japanske kulture, koju će čitaoci ove knjige uistinu detaljnije upoznati kroz nju. Na engleskom govornom području knjiga se prodaje kao feministički triler/roman, dok se u Japanu uopšte ne koristi reč feministički kako bi marketing dopro do šire publike. (Izgleda da je slična situacija i kod nas…)
Okosnica ovog romana inspirisana je istinitim događajem koji je u Japanu u jednom periodu privukao ogromnu pažnju medija i javnosti, pa je i autorka želela da se pozabavi ovom temom na sopstveni način. Istiniti događaj tiče se nečega što su mediji nazvali „ubica sa konkacu sastanaka”, gde je konkacu reč koja označava lov na brak. Ubica sa konkacu sastanaka je osuđena prevarantkinja i serijska ubica za koju se ustanovilo da je u periodu od 2007. do 2009. godine zasigurno ubila i opljačkala tri muškarca, a tvrdi se da ih je bilo i više. Asako Juzuki se u svom romanu usredsredila na građenje priče kroz fokus na ono što je nju zapravo i šokiralo – kako su realan svet i mediji gledali na ubicu: manje je tema bila sam čin i činjenice, a više mizogina opsesija ličnošću i izgledom, te načinom života počiniteljke.
U njenom romanu glavna nit radnje je zasnovana na istraživanju mlade i ambiciozne novinarke Rike, koja se bavi slučajem i suđenjem navodnoj ubici tri muškarca i gurmanki Manako Kađi. Kako se klupko priče odmotava (i zamotava), tako njeno istraživanje prerasta u mnogo više od posla i zalazi duboko u njen život, njenu ličnost, privatne odnose, prijateljstva i veze.
Iako se osnovni zaplet romana tiče nastojanja da se tri ubistva rasvetle, ne može se reći da je Puter samo čist triler, već je nešto što bi se, možda, moglo nazvati pseudotrilerom. Roman počinje vrlo postepeno i polako, posvećujući mnoge pasuse detaljnim opisima slojevitih čulnih senzacija koje izazivaju različiti ukusi, mirisi, boje i izgled hrane koju, po preporuci Manako Kađi, isprobava i novinarka Rika, verujući da će, proživljavajući način života koji je Kađi vodila pre nego što je uhapšena i zatvorena u tokijski zatvor dok čeka nastavak suđenja, uspeti da prodre u njenu zamršenu ličnost i dođe do odgovora na pitanje je li ona, zapravo, ubica ili ne – i dobije veliki, ekskluzivni intervju sa njom, koji bi joj konačno pomogao da zaista napreduje na svom poslu, kojim dominiraju muškarci.
Dilema ko je počinio ubistva će pratiti i nas kao čitaoce sve do kraja romana i stvaraće napetost i zainteresovanost tokom čitanja, ali ono što, zapravo, čini veliki deo teksta jesu promišljanja o pitanjima ženskog identiteta, viđenja odnosa žene i muškarca u japanskoj kulturi (prilično konzervativnoj); sagledavanja mnogih feminističkih tema; preispitavanja o prijateljstvu, porodičnim odnosima, ljubavi i prevazilaženju usamljenosti. Ispostavlja se u romanu da će životi svakoga ko je bio u kontaktu sa Manako Kađi ili sa Rikom dok se bavila njome stvarno doživeti velike promene do kraja romana. Kađi je vrlo harizmatičan lik i obavezno ostavlja jak utisak na sagovornika, iako nije ni posebno lepa ni ružna, već samo punija i samozaljubljena žena. Ipak, nešto je u njoj što čini da njeni sagovornici i partneri, čak i mi čitaoci, počinjemo da preispitujemo sami sebe, preneseni iz jedne emocije u drugu, na kraju dovedeni do opsesije njenom ličnošću.
U početku, Rika je, takođe, opsednuta njome, stalno razmišlja o njoj, u nekim trenucima joj se i divi i uviđa da među njima, ipak, postoje mnoge sličnosti. Pokušavajući da oponaša njen način života i isprobavajući različite recepte, ona, koja do skoro uopšte nije kuvala, već je najčešće jela gotovu hranu, zaljubljuje se u kuvanje i u svoja jela stalno dodaje slasni puter, Kađin omiljeni sastojak. Razvijajući svoj osećaj za ukus i tražeći svoju pravu meru u hrani, ona počinje da se menja i na mnogo dubljem planu. Razmišlja o tome šta njoj pričinjava zadovoljstvo, šta je njena prava mera u životu, šta je njen pravi ukus. Ide dotle da preispituje i to da li zaista živi, ako i ne zna šta voli da jede, ako je zarobljena u sopstvenoj potisnutoj, nerešenoj prošlosti koja je muči dok radi bez prestanka, pitajući se da li će iko taj rad ceniti u redakciji gde je jedina žena.
Sa mnogim pasusima u ovoj knjizi sam se toliko lako povezala, a možda će i vama biti jasno zašto. Vidljivo je da je srpska kultura u nekim domenima poprilično slična japanskoj i da i jedna i druga dosta zaostaju. Evo samo nekih malih primera iz teksta: kada se u samom romanu komentariše način na koji mediji predstavljaju slučaj Manako Kađi, čitamo sledeći pasus: „Ovaj slučaj je privlačio veliku pažnju javnosti zbog njenog izgleda. Nije bila mršava, pa nije bilo ni važno da li je lepa ili ne. Žene je to izuzetno uznemiravalo, dok su muškarci ispoljavali nenormalnu količinu gađanja i mržnje. U društvu je usađena ideja da je žena, od trenutka kada postane svesna sebe, bezvredna ukoliko nije mršava. Žene koje bi odabrale da budu punije i ne drže dijete, psihički su morale biti dosta jake. Ta odluka je nosila određenu slobodu, ali i veliki teret.”
Kada se Rika ugoji nakon isprobavanja recepata koje joj Kađi preporučuje, njena okolina, takođe, počinje da joj skreće pažnju na njen izgled (iako je Rika imala zdravu i normalnu težinu po svim parametrima medicine), te je vrlo lako shvatiti zašto Kađi tada jednostavno nije u potpunosti loš lik zbog očiglednog manipulisanja i iskorišćavanja i muškaraca i žena, već je ipak bila dobar uzor za žene – na izvrnut način – za feminističko prihvatanje svoje telesnosti i same sebe, onako kako ženi samoj odgovara. Na izvrnut način, jer upravo ona sama na čuvenom mestu u romanu kaže da najviše na svetu mrzi feminizam i margarin.
A kada su u pitanju nastradali muškarci i dilema da li su bili ubijeni ili su izvršili samoubistva – mnogo mi se dopao i ovaj pasus i lako ga mogu povezati sa srpskom svakodnevnom kulturom: „Zašto muškarci širom sveta dozvoljavaju da im život propadne kada nema nikog da pazi na njih? I zašto društvo to onda ne smatra nedostatkom discipline, već odobrava i gleda na to ponašanje kao na nešto potresno i dirljivo?” Kad je uspevala da iskoristi ove muškarce za sopstveno zadovoljstvo koristeći se upravo stereotipnim patrijarhalnim viđenjem žene upodobljavajući sebe tome kako bi im se približila, iako je zapravo jedino ona u ovim vezama imala neku korist, to je donekle bilo poigravanje sa patrijarhatom, ali i sa feminizmom. Kaže se u knjizi: „Kađi je smatrala da je svaki muškarac dete koje nije imalo mogućnost izbora. Čak ni njen otac, kojeg je volela najviše na svetu, nije bio izuzetak.” Udovoljavala je njihovoj sujeti i sažaljevala ih je ne jer ih je cenila kao muškarce, već jer je verovala da od muškaraca ne treba imati nikakva veća očekivanja.
Nasuprot njoj, kada Rika razmišlja o odnosu sa svojim dečkom koji uplašeno negoduje kada se ona ugoji, ili kada razmišlja o svojoj najboljoj drugarici Reiko i njenom mužu, ona kaže: „Možda bi onda bilo bolje da ne razmišlja toliko, da smrša i povremeno se viđa s Makotom kao što je to radila i do sada. Zašto nije mogla da uradi tako jednostavnu stvar? Verovatno je isto bilo i s Reiko. Ako bi Reiko zažmurila, prihvatila neke stvari i vratila se Rjosukeu, sve bi se rešilo. Zašto nisu mogle to da urade? Rika nije mrzela Makota, a ni Reiko Rjosukea, samo su se plašile da ostanu same.”
Ovaj roman je tako neobično čitati zbog kombinacije čula, osećanja i promišljanja, sa kojim verujem da se svaka žena može povezati u nekoj meri. I konačno dolazimo do tog pitanja zašto je naslov baš Puter. Puter je omiljena poslastica Manako Kađi i ima svoju simboliku u delu koje je preplavljeno raznim receptima, ukusima, mirisima, senzacijama, opisima različitih temperatura i tekstura hrane. Pođe vam voda na usta dok čitate roman. Sam njegov tempo nije toliko brz, ali vas vuče da nastavljate iz dana u dan, iz sata u sat, dok ne završite. Ovaj roman vas topi upravo kao puter – polako i ukusno, ostavljajući trag u vama i nakon što ga završite.
maj, 2026.
