piše: Teodora Rebić
Negde je moralo početi, neko je morao da bude prvi koji je postavio pitanje. Nešto je moralo i tome da prethodi, nešto je moralo tome i doprineti. Zašto je baš Tales iz Mileta taj koji se smatra začetnikom zapadne misli, ocem filozofije, prvim fizičarem?
Kada govorimo o ovako dalekim vremenima, prvi izazov nije odgovor, već pitanje koliko uopšte možemo sa sigurnošću da znamo. O Talesu, kao i o većini predsokratovskih filozofa, ne postoje sačuvana dela koja bismo mogli jednostavno da otvorimo i pročitamo. Ono što danas znamo sastavljeno je od fragmenata, usputnih pomena i svedočenja autora koji su živeli vekovima kasnije. Zbog toga svaka priča o počecima filozofije zahteva izvestan oprez, ne zato što je sve neizvesno, već zato što se najranija istorija filozofije uvek rekonstruiše iz tragova.
Uprkos tome, jedna činjenica ostaje gotovo neupitna: kada se govori o počecima zapadne filozofije, ime Talesa iz Mileta javlja se kao prva nezaobilazna tačka. Ali to odmah otvara novo pitanje. Zašto je baš on prvi? Da li zato što je bio prvi čovek koji je razmišljao o svetu? Naravno da nije. Ljudi su vekovima pre njega postavljali pitanja i tumačili prirodu. Ono što Talesa čini izuzetnim nije samo vreme u kojem je živeo, već način na koji je postavio pitanje i okolnosti koje su uopšte omogućile da se takav način mišljenja pojavi.
Ako nije bio prvi čovek koji je postavljao pitanja o svetu, šta je onda u Talesovom mišljenju bilo toliko novo da ga istorija pamti kao prvog filozofa? Odgovor nas vodi do jednog od najvažnijih pojmova grčke misli – logosa. U najširem smislu, logos označava razum, govor, smisao, obrazloženje. U filozofiji on označava težnju da se svet razume pomoću razloga koji se mogu promisliti, preispitati i obrazložiti. Drugim rečima, nije bilo dovoljno ponuditi odgovor; bilo je potrebno pokazati zbog čega je taj odgovor uopšte ubedljiv.
Ako se, dalje, pitamo zašto se ovaj novi način mišljenja pojavio upravo kod Grka, a ne u nekoj drugoj velikoj civilizaciji starog sveta, odgovor verovatno ne možemo pronaći u jednom jedinom razlogu. Kao i kod većine velikih istorijskih promena, potrebno je posmatrati čitav splet okolnosti koje su se u jednom trenutku susrele.
Grad Milet smešten na obali Male Azije (današnja Turska), na raskrsnici trgovačkih puteva između grčkog sveta, Egipta, Persije i drugih oblasti tada poznatog sveta, bio je mesto intenzivnog susreta različitih naroda, običaja i znanja. Trgovina nije donosila samo robu, već i ideje. Susret sa drugačijim načinima života i različitim objašnjenjima sveta prirodno je otvarao prostor za preispitivanje sopstvenih predstava i traženje opštijih odgovora.
Pored geografskog položaja, važnu ulogu imala je i sama organizacija društva. Grčki polis (πόλις) razvijao je posebnu vrstu javnog života u kojem su rasprava, govor i iznošenje argumenata postajali važni načini učestvovanja u zajednici. Istovremeno, robovlasnički poredak omogućavao je delu stanovništva da ne bude potpuno posvećen svakodnevnom radu i opstanku, već da ima vreme za bavljenje pitanjima koja nisu neposredno vezana za praktične potrebe. Upravo taj višak vremena, prostor oslobođen od stalne nužde svakodnevice, stari Grci su nazivali dokolicom – schole (σχολή). Danas nam ova reč označava ideju škole i obrazovanja, ali njen prvobitni smisao bio je drugačiji, ako ne i suprotan. Reč schole označavala je slobodno vreme, vreme oslobođeno od nužnog rada, vreme u kojem čovek može da se posveti razgovoru, učenju i promišljanju.
Možda upravo u toj naizgled praznoj i beskorisnoj dokolici leži jedan od važnih uslova nastanka filozofije. Kada čovek više nije primoran da razmišlja samo o tome kako da preživi, otvara se mogućnost da počne da pita i o tome šta svet jeste, odakle potiče i po kojim principima postoji. A prva filozofska tradicija koju vezujemo za ove nove načine mišljenja jeste miletska škola. Njoj pripadaju Tales iz Mileta, Anaksimandar i Anaksimen, filozofi koji se ubrajaju među najznačajnije predsokratovce. Glavno pitanje predsokratovaca bilo je jednostavno, ali istovremeno jedno od najdubljih pitanja filozofije: od čega sve nastaje? Šta se nalazi u osnovi svega što postoji? Da li iza raznovrsnosti sveta postoji neko zajedničko načelo koje sve povezuje?
Za to osnovno načelo Grci su koristili pojam arche (ἀρχή). Ova reč označava početak, poreklo ili princip iz kojeg nešto nastaje, ali i ono preko čega se nešto može razumeti i objasniti. Pitanje arche-a zato nije bilo samo pitanje o prvom trenutku nastanka sveta, već pitanje o njegovoj najdubljoj osnovi: šta je priroda svega što postoji? Iako će svaki od njih dati drugačiji odgovor na pitanje arche-a, sva trojica polaze od iste osnovne pretpostavke: iza mnoštva i raznolikosti sveta postoji jedno zajedničko načelo koje sve povezuje. Sve je jedno.
To jedno oni nisu tražili izvan sveta, već u samoj prirodi. Pokušavali su da pronađu osnovni prirodni sastojak, ono što su Grci nazivali stoicheion (στοιχεῖον) – element, osnovnu gradivnu supstancu iz koje se svet može objasniti. Tales ga je pronašao u vodi, Anaksimen u vazduhu, dok je Anaksimandar govorio o apeironu (ἄπειρον), neograničenom i neodređenom principu iz kojeg sve nastaje.
Centralna Talesova ideja glasila bi upravo ovako: „Sve je jedno i sve je voda. Sve iz vode nastaje i sve se u vodu vraća.” Na prvi pogled ovaj odgovor može izgledati jednostavno, ali njegova filozofska težina nije samo u izboru vode kao elementa. Tales ne govori o vodi samo kao o nečemu što svakodnevno opažamo čulima, već kao o osnovnom načelu iz kojeg se svet može razumeti. Dakle, preciznije: ,,Ono od čega su sve postojeće stvari sačinjene, iz čega postaju i ono u šta se propadanjem razlažu, pri čemu njihova supstancija opstaje iako se atributi menjaju – to je element i princip postojećeg.”
Voda tako više nije samo jedna od stvari u svetu, već postaje objašnjenje samog sveta. Ona je princip nastajanja i nestajanja, promena i trajanja. Ono što se menja nisu osnovni temelji stvarnosti, već njeni oblici i svojstva. Kod Talesa se zato prvi put jasno vidi ideja da prirodu ne treba samo posmatrati, već razumeti. Voda kao arche nije nešto što se vidi samo čulima, već nešto što se shvata razumom kao načelo koje stoji iza mnoštva pojava.
Miletski filozofi prirodu objašnjavaju prirodom, odnosno traže uzrok i princip promena u samoj stvarnosti. Zbog toga su nazivani i fizičarima – physikoi (φυσικοί), onima koji se bave prirodom (physis (φύσις)). Njihov cilj nije bio samo da opišu ono što postoji, već da pronađu unutrašnji princip po kojem priroda funkcioniše. Tales, međutim, nije ostao zapamćen samo po pitanju arche i pokušaju da pronađe osnovni princip prirode. Njegova radoznalost nije bila ograničena samo na jedno filozofsko pitanje. Tradicija mu pripisuje interesovanje za različite oblasti znanja: proučavanje pomračenja Sunca, pisanje nautičkog priručnika, posmatranje sazvežđa, među kojima i Malog medveda, što bismo danas svrstali u oblast astronomije. Pripisuje mu se i poznato merenje visine egipatskih piramida pomoću njihove senke, kao i ono što će kasnije biti poznato kao Talesova teorema. Da, to je taj Tales. On nije bio samo filozof u današnjem smislu reči. Upravo se u njegovoj ličnosti vidi ono što je karakterisalo najranije grčke mislioce: granice između različitih oblasti znanja nisu postojale. Pitanja prirode, matematike, astronomije i filozofije bila su deo jedne šire težnje za razumevanjem sveta.
Nakon Milećana, pitagorejci će pokušati da istu prirodu objasne na drugačiji način, ne preko osnovne materije, već preko broja i njegovog značenja. Brojevi za njih nisu bili samo sredstva računanja, već principi koji imaju sopstvenu strukturu i poredak, nešto što nije deo same prirode u materijalnom smislu, već ono preko čega se priroda može razumeti. Zbog toga se njihova tradicija razvijala drugačijim putem od miletskih prirodnih filozofa. Ipak, svi oni su u svoje vreme pripadali istoj široj kategoriji: bili su filozofi. Ne zato što su se bavili jednom posebnom disciplinom, već zato što su bili oni koji vole mudrost, philosophos (φιλόσοφος), oni koji tragaju za znanjem, postavljaju pitanja i pokušavaju da daju racionalna objašnjenja.
U tome se možda nalazi i najvažnija promena koju donosi filozofija. Glavno pitanje više nije samo šta se događa, već zašto se događa. Filozofija uvodi potragu za uzrokom, obrazloženjem i principom. Ona zahteva racionalizaciju, kritiku i spremnost da se postojeća objašnjenja ponovo preispitaju. Njena vrednost nije bila samo u praktičnoj koristi, u novcu, hrani ili neposrednoj potrebi, već, po prvi put, u samom znanju kao posebnoj vrednosti.
Fizika i matematika, koje danas posmatramo kao posebne nauke, dugo su bile deo jedne šire filozofske discipline, sveobuhvatnog istraživanja sveta. Takva podela znanja kakvu danas poznajemo nastajala je mnogo kasnije, naročito tokom razvoja moderne nauke u 17. veku. Do tada su mnogi veliki mislioci sebe pre svega smatrali filozofima, iako su se bavili različitim oblastima znanja. Dekart, Kant i mnogi drugi predstavljaju primere tog širokog shvatanja filozofije kao sveobuhvatnog istraživanja stvarnosti.
Prvi među njima, onaj od kojeg ova duga tradicija počinje, jeste Tales iz Mileta. Ne zato što je posedovao sve odgovore, već zato što je postavio drugačiju vrstu pitanja. U istoriji filozofije ništa ne nastaje potpuno odvojeno; ideje se nadovezuju jedna na drugu, odgovaraju jedna na drugu i menjaju način na koji razumemo svet. Tales je prva velika tačka tog lanca, mesto od kojeg počinje istorija zapadne filozofske misli.
avgust, 2026
