detalj ilustracije: Vlad Elverum

U savremenoj literaturi poznato je šest mitova o Prometeju, ali mit koji je zavredeo najveću pažnju pisaca i pesnika širom sveta jeste mit u kojem je Prometej ukrao vatru od bogova sa Olimpa i podario je ljudima. Na taj način Prometej ne pruža čoveku samo mogućnost da se ogreje i ispeče hranu koju će jesti, već mu pruža znanje i moć mišljenja i rasuđivanja. Zbog tog greha Prometej biva okovan za stenu, a da kazna ne bi bila ovako jednostavna, orao je svakog dana dolazio da mu kljuje jetru koja se, s obzirom na to da je besmrtan, svakoga dana obnavljala. Prometej ne podleže bolu, ne predaje se Zevsu i zato postaje simbol buntovništva i pobune protiv tiranstva. Upravo to je razlog zašto je ovaj mit o Prometeju obrađivan u književnosti nebrojano mnogo puta, počevši od antičke književnosti, pa sve do savremenog doba.

Pre Eshila Hesiod piše o Prometeju u Teogoniji. Hesiod govori o  mitu koji opisuje kako je Prometej prevario Zevsa davši mu da bira između dve polovine vola. Eshilova drama, pod naslovom Okovani Prometej, govori o mitu u kojem je Prometej ukrao vatru sa Olimpa i podario je ljudima. Ova drama mnogo je poznatija i rasprostranjenija među čitalačkom publikom. To je samo prvi deo trilogije koju, pored navedenog dela, čine i Oslobođeni Prometej i Prometej Vatronoša. U Oslobođenom Prometeju opisano je pomirenje Zevsa i Prometeja, a u Prometeju Vatronoši obrađen je mit o postanku Prometejevog praznika. Neki proučavaoci antičke književnosti tvrde da postoji i četvrti deo, koji bi sa prethodno navedena tri činio tetralogiju, ali nije do kraja osvetljeno o čemu bi on govorio i kako bi se zvao.

Romantizam je epoha koja najviše veliča Prometejevo delo. Pesnik se poredi sa titanom, želeći da promeni svet, ali shvata da je svet običan i da ne može da ga prati u njegovoj titanskoj nadmoći. Tada pesnik svoju sudbinu poredi sa Prometejevom i svoju misao sa prometejskom. Pesnik želi da podari nov princip nade i napredak. Prometej, dakle, postaje vodeća figura romantizma i najomiljeniji simbol identifikacije romantičara. Tome svedoči i činjenica da se u razdoblju između 1840. i 1900. pojavilo u evropskoj književnosti više od devedeset dela pod naslovom Prometej, od čega šezdeset pripada romantičarima. Ako bismo samo malo zakoračili u to nepregledno prostranstvo zvano romantizam, veoma brzo bismo uvideli da su se najveći pesnici ove epohe bavili upravo prometejskim kompleksom. Gete je napisao ateističku poemu Prometej, najznačanije delo Sturm und Drang-a, umetničkog pokreta nastalog sedamdesetih i osamdesetih godina 18. veka u nemačkoj književnosti i muzici koji je sadržao protivljenje strogim šablonima i dogmama estetike racionalizma. Poema predstavlja proglas panteizma i ima socijalno-revolucionarni smisao.

Ilustracija: Vlad Elverum

 

Bednijeg ničeg ne znam
pod suncem od vas, bogovi!
Кukavno prehranjujete
žrtvenim porezima
i molitvenim dimom
svoje veličanstvo;
a skapali biste da nisu
prosjaci i deca
punonadežne lude.

Evo me gde sedim, stvaram ljude
po svojoj slici,
rod meni ravan,
da trpi, da plače,
da uživa i da se raduje,
i da se ne osvrće na tebe,
kao ni ja!

Johan Volfgang Gete, Prometej, 1774.

 

 

Persi Biš Šeli je 1818. napisao dramu Oslobođeni Prometej koja govori o pobedi ljudske inteligencije i srca nad tiranskom religijom. Prometejski kompleks možemo prepoznati i u romanu o Frankenštajnu koji je napisala Meri Šeli, utoliko što ovaj roman nosi podnaslov Moderni Prometej.

Motiv prometejstva prisutan je i kod srpskih romantičara u manjoj ili većoj meri. Кod Đure Jakšića prometejski kompleks prepoznajemo ponajviše u pesmama kada on kaže „Ja sam stena!” Neki tumači stvaralaštva Laze Kostića tvrde da se Prometej krije u svim njegovim delima, ali dela koja nedvosmisleno imaju mit o Prometeju kao glavni motiv su svakako poeme Prometej i, sedam godina mlađa, Jadranski Prometej. On pribegava helenskom shvatanju mita o divu čovekoljupcu kao pobudi dobra protiv zla, kao borbi slobode i tiranije, razuma i stihije. Svog Prometeja Kostić slika kao odvažnog i stamenog, a najuočljiviji motiv ove pesme jeste upravo taj „grdan smej” koji mu se ori iz grla.

Na kamenu visokom prikovan,
u okovu se ponosi titan,
porugljivim se baca pogledom
na Olimpos, na dušmana mu dom.
Na Olimpu je pirovanje, čast,
međ bogovima njemu u propast;
peharima se zlatnim kucaju,
od otkucaja gore pucaju,
a čovek beži neda’nimice
u gudure, u mračne stanice;
al’ ne dršće Prometej, ne dršće titan
na kamenu, na stancu prikovan,
već okovima bije o stenje,
o stenju pršti sužno prstenje,
a iz grla se ori grdan smej,
ta dosta grdan da ga čuje Zej!

Laza Kostić, Prometej, 1863.

Ne smemo zaboraviti da naglasimo da se lik Maksima Crnojevića u istoimenoj Kostićevoj drami takođe može posmatrati kroz ovaj mit kada on kaže:

A ja božanstvom neodoljivim
Strahovito na stenu prikovan
Nad čelom gledam ognja komešaj

U novijoj književnosti javlja se delo Andrea Žida koje nosi naziv Loše okovani Prometej, a samo je pitanje vremena kada će se pojaviti još neko delo koje će direktno aludirati na ovog snažnog titana i žrtvu koju je podneo zbog viših ciljeva.

piše: Nevena Stajković

Leave a Reply

Your email address will not be published.