Da li biste voleli sve da znate? Pre nego što odgovorite na pitanje, valja spomenuti da nije sasvim izvesno šta ovde „sve” znači. Je li „sve” podrazumeva sve što se može saznati, ili sve što se trenutno zna? Da li tu potpadaju i budući događaji? Da li to uključuje i direktnu svest o subjektivnom doživljaju svih mogućih iskustava? Kako li to uopšte izgleda, znati sve? Da li to znači držati u svesti sve činjenice u vezi sa svim što postoji u svakom mogućem trenutku? Mislim da bi se većina nas složila da je jako teško tako nešto i zamisliti. Prva misao mnogih nas bi bila i da je to dosadno. Strašno dosadno. Zvuči kao da nije moguće ni iskusiti uzbuđenje, kreativno nadahnuće, povezanost ili čak ljubav. Ko bi hteo da živi u takvom svetu, zar ne? Uvek valja promisliti da li treba da sledimo svoju intuiciju, pa tako i u ovom našem slučaju. Nadam se da nije potrebno obrazlagati zašto je ovo u našem interesu.
Znati sve ne mora nužno da znači imati sve činjenice svakog trenutka u svesti. Kod nas to očigledno nije slučaj. Naša znanja mi po potrebi crpimo iz našeg mozga. Ona su tu često i kad na njih zaboravimo. Nažalost, nekad nisu tu i kad mislimo da jesu (prokleti mozak!).
Ako uzmemo da „sve” podrazumeva i buduće događaje, kako bi to izgledalo? Zamislite da se probudite. Shvatate da vam smeta neki zvuk i u tačno jednoj nanosekundi bacate telefon po dijagonali sobe sa nadom da će gad da crkne. Tek sada otvarate oči (sat vremena kasnije) i ugledate vašu sobu. Kako prelazite kratkim pogledom preko nje istovremeno shvatate vašu lokaciju, vreme i koji su sve događaji doveli do ovog trenutka. Shvatate i kako su nastali svi predmeti i njihovu funkciju. Ukapirali ste momentalno koje jednačine tačno opisuju pređenu distancu, zakrivljenje putanje, ubrzanje, i snagu udara telefona o vazu koju ste, milosrdno, prerano penzionisali. Znate i da vam je tu grotesknu vazu poklonila baba (neka, poklonićete i vi njoj vazu, pa će da vidi!). Ako izuzmemo babin ukus, ovo ne zvuči tako loše, zar ne? Osim, naravno, što ste vi znali da će sve ovo da se desi istog trenutka kad ste došli svesti. Radite sve onako kako ste od samog početka znali da ćete uraditi. Ne samo da znate šta ćete sve vi uraditi, znate i šta će uraditi vaša mala sestra/brat koji su za kompom. Znate i sutra šta će uraditi. Jasan vam je, i vremenski u svesti poređan, tačan redosled svih njenih/njegovih aktivnosti sledećih 17 dana koliko je ostalo do predstojeće fatalne saobraćajne nesreće. Majka će nadživeti ostatak porodice. Priobalni gradić u kome živite nestaje za stotinak godina usled posledica globalnog zagrevanja. Celokupan život na planeti zemlji nestaje kroz 7 milijardi godina kada sunce uđe u fazu crvenog džina. (Ok, to je brzo eskaliralo!)
Šta bi znanje o ovim stvarima uradilo od normalnog čoveka? Verovatno ste bili pomalo šokirani na pomisao ograničenog vremena vaše hipotetičke mlađe sestre/brata, ali ne zaboravite da ste znali svakog dana vašeg života. Kada taj dan konačno dođe, kako ćete se osećati? Čini se da bi tuga bila svakako ublažena apsolutnom izvesnošću ovog događaja. Možda bi bilo nemoguće uopšte osetiti tugu na kraju? Verovatno ste nekad čuli za frazu „jedna smrt je tragedija, a milion smrti, statistika”. Ova rečenica lepo dočarava jednu činjenicu psihologije, a to je da ljudsko biće može biti preplavljeno emocijama i da zbog toga ne dopušta sebi da oseća jednaku empatiju sa svima. Znamo i da neki okrutni događaji mogu i da trajno desenzitizuju ljude ako su dovoljno brutalni ili ako su dovoljno redovni. Česti psihički problemi vojnika po dolasku iz rata samo su jedan od primera. Ako je ovo tačno, da li bi se onda možda vezivali samo za ljude koji će poživeti nešto više? Da li bi se uopšte vezivali za bilo koga imajući u vidu da će verovatno doći vreme kada neće biti nijednog jedinog živog bića na Zemlji? Neki ljudi priklonjeni su ovakvom razmišljanju: ako će sve što znamo propasti i utonuti u zaborav, i ako su ovi naši životi sve što imamo, sve postaje trivijalno i beznačajno. Drugi bi rekli da to ne menja ništa. Pa šta ako ćemo apsolutno svi pocrkati, ja sam i dalje u ovom trenutku živ i u mogućnosti da doživljavam stvari. I dalje mogu da biram šta ću sa sobom, kakvim ljudima da se okružim i da proživim nekakav život. Osim, naravno, što možda ne biram. Ovo je poznati filozofski problem koji je iskrsao u raspravama o atributima Judeo-hrišćanskog boga, poznat i kao teološki fatalizam. Taj problem, vrlo uprošćeno, možemo kroz sledeći primer da vidimo: ako Bog zna da ću ja sutra da za doručak uzmem sebi jabuku naspram kruške (oba su sveža i u mom frižideru), da li ja mogu da izaberem krušku? Ako ne mogu, onda to nije pravi izbor, a ako to nije pravi izbor, onda ne može biti ni slobodan izbor. U tom slučaju sam “slobodan” da uzmem krušku koliko je i čovek koji ne zna da je zaključan u sobi „slobodan” da izađe napolje. Poenta je sledeća: ako verujete da ovo jeste paradoks, onda morate da izaberete u šta ćete da verujete: u ovu vrstu znanja ili u slobodnu volju.
Dakle, s jedne strane imamo mogućnost nemogućnosti empatije, a s druge moguću negaciju slobodne volje. Da li bi nas nemogućnost empatije navela da ne činimo ništa za druge? Ne mora da znači, pošto je moguće da činiš dobro za druge, očekujući da u jednom trenutku ubereš plodove svojih dela („ko dobro čini, dobro mu se vraća”). Prema tome, čovek bi mogao ne osećati empatiju sa drugima, a opet mogao biti vrlo motivisan da usreći druge ljude. Svet u kojem se svi utrkuju da udovolje drugima iz samointeresa, ne zvuči uopšte loše. To je i dalje svet u kojem ima strašno puno dobrih dela. Možda je tačno da je najbolji način da usrećiš sebe taj da usrećiš druge, a mi glupi što to ne uviđamo.
Trenutno živimo u svetu gde se znanje smatra vrlo značajnim resursom, sa tendencijom daljeg rasta njegovog značaja. Čini se, ako je tačno da se može imati previše znanja, da smo mi i dalje vrlo daleko od toga. A možda jednog dana shvatimo da je upravo obrnuto, da smo, što više znamo, to više srećniji! Ah, toliko pitanja, tako malo vremena. Valjda će nam 7 milijardi godina biti dovoljno.
piše: Logoreik
jun, 2016.
