ilustracija: Jefimija Kocić

Pitanje identiteta je zanimljivo kako god da ga okrenete. Ko sam ja? Šta sam? Čemu (ako ičemu) služim? Da li ja sam gradim svoj identitet? Ako ne ja, ko onda? Ovo su samo neka od pitanja koja je moguće postaviti i koja vam verovatno nisu strana. To bi takođe važilo i za mnoge generacije pre vas, kako običnih ljudi, tako i filozofa. Pitanja u vezi sa identitetom, a posebno pitanja o tome kako je moguće zadržati identitet kroz vreme i promene (što nas interesuje), imaju dugu a i zanimljivu tradiciju, i ovde ćemo pokušati da vas ubedimo u drugi deo ove tvrdnje.

Ukratko, kada kažemo identitet, mislimo na nešto (šta god to bilo) što čini da ja od juče budem isti onaj od danas. Ja od danas ne moram biti identičan (ha ha) sebi od pre, ali moram imati nešto suštinsko i zajedničko obema mojim verzijama.

Dugo vremena se pretpostavljalo da je to moguće zahvaljujući našim dušama. Ona se smatrala mestom iliti sedištem naše unikatne biti, lepkom koji spaja u jednu stvar različite stadijume nas samih. Tako se često uzimalo da bi nečije telo moglo da pretrpi značajne promene, čak i potpuno uništenje, ali da bi njegova duša bila ta koja bi garantovala da taj neko i dalje postoji (kao npr. ljudi koji nastavljaju svoju egzistenciju nakon smrti u raju). Zadržati identitet u ovom kontekstu znači jednostavno reći da neko postoji. Reći da ja danas nisam ista ona osoba od juče bi u ovom slučaju jednostavno značilo: onaj ja od juče više ne postoji. Linija koja nas inače spaja je prekinuta.

Ako odsečem nekoj tamo Jovani ruku (sasvim slučajan primer, da znate) ona ne prestaje nužno da postoji. Odsečem li joj čak celu ruku, ona i dalje nastavlja da postoji. Odsečem li joj glavu… Ovde bi možda neki rekli da bi time zapravo njen identitet bio uništen, a time i ona sama.

Time biste se svrstali u pristalice (možda pre u simpatizere) jedne od tri konkurentske teorije o identitetu osoba.

Nazvaćemo ih grubo „teorija tela”, „teorija duše” i „teorija ličnosti”. Svaka nosi ime po onome što smatra nosiocem ili središtem identiteta. Kako to obično biva, nijedna od njih nije bez problema. A to ćemo najbolje videti kroz misaone primere.

Misaoni eksperimenti se često ne uzimaju za konkluzivne argumente, ali su isto tako često jako zgodni za testiranje naših intuicija i naše doslednosti.

Svaki dan, ljudsko telo gubi određen deo svojih atoma, a prisvaja neke druge iz okruženja. Na internetu možete čak naći tvrdnje da devedeset i osam posto naših atoma biva zamenjeno svake godine. (Mada isto tako možete naći da se neki delovi ne menjaju za života, kao što je enamel iz zuba.) Međutim, retko ko bi pomislio da zbog toga mi prestajemo da bivamo mi, čak ni kada bi se sto posto atoma postepeno promenilo. A šta biste rekli kada bi se sto posto vaših atoma promenilo naglo, u jednoj sekundi? Da su vam svi delovi u jednom trenutku zamenjeni tako da je struktura ostala nepromenjena, da li biste i dalje to bili vi? Da li ste vi original ili rekonstrukcija? Ako mislite da bi se čak i postepenom zamenom naš identitet zamenio, gde povući liniju u kojoj to više niste vi, nego nešto drugo? Prva poznata varijanta ovog problema potiče od starih Grka i zove se Tezejev brod.

Recimo da postoji tehnologija kopiranja atoma na daljinu, nešto nalik „transporteru” iz Star Trek-a? Da vas i vašu drugaricu atom po atom prebace na neko drugo mesto, da li biste mislili da ste to i dalje vi? Pazite sad ovo, vas uspešno „prebacuju” ali u toku „prebacivanja” vaše drugarice, nenadano dolazi do kvara. Tako vašoj drugarici, umesto da prebace, kopiraju atome na drugo mesto tako da imamo dva identična tela na dva različita mesta. Koje od njih je vaša drugarica?

ilustracija: Jefimija Kocić

Sledeća dva primera su od poznatog engleskog filozofa Bernarda Vilijamsa.

Zamislite ludog naučnika koji poseduje zanimljivu tehnologiju – može da dvema osobama zameni umove, tj. sve psihološke karakteristike. Ukratko, vašu ličnost. Dakle, on može vašu ličnost da prebaci na telo druge osobe, a ličnost te druge osobe da stavi u vaše telo. Vama ludi naučnik sada postavlja neugodno pitanje: koga biste radije da mučim? Onoga sa vašim telom ili onoga sa vašom ličnošću? Ako biste odgovorili da treba da muči vaše telo, to bi značilo (pod pretpostavkom da niste nečuveno plemenito i požrtvovano ljudsko biće) da zapravo smatrate da je vaš um ono što vas čini vama, i da biste birali da muče onog drugog, što bi značilo da niste pobornici „teorije tela”, nego „teorije ličnosti”.

Zamislite sad ovu drugu situaciju.

Taj isti prokleti ludi naučnik vas opet vrbuje za svoje potrebe, samo što će sada raditi samo na vama i pritom, hvala svevišnjem, da vam potpuno formatira mozak (sva sećanja, želje, osećanja itd), i da vas onda muči. Da li vam to zvuči primamljivije nego da vas samo muči? Da li se sada manje bojite tog mučenja? A kada bi vam ponudio da posle formatiranja pritom učita nečiju tuđu ličnost, tako da biste se probudili misleći da ste neko drugi? Ako biste se podjednako bojali mučenja, onda bi to zvučalo kao da vam je telo ipak bitnije od ličnosti. Što je problem, jer se za ova dva primera tvrdi da su analogni, te da ispadamo nedosledni dajući ovako različite odgovore.

Možda mislite da su svi ovi misaoni eksperimenti omašili poentu: mozak je odgovor na naše teorijske probleme.

Ovde nam poznati engleski filozof Derek Parfit pristiže u pomoć fascinantnim primerom.

Zamislite da su vam obe hemisfere mozga razdvojene (što nije toliko strašno koliko zvuči, s obzirom na to da ovakvo razdvajanje čak ima primenu u tretiranju nekih oblika epilepsije). Tačno ispred vašeg nosa stavljena je pregrada, tako da levo oko vidi samo levo od pregrade, a desno desnu stranu. U levom delu se nalazi plavi, a u desnom crveni oblik. Rečeno vam je da kažete ono što vidite i po olovka vam je stavljena u obe šake. Ako vas pitaju koju boju vidite, leva ruka će napisati „plavo”, a desna „crveno”. Međutim, ako vas pitaju koliko boja vidite, odgovorićete „jednu”. Da li nam ovo govori da imamo dve osobe, dva identiteta, ili jednu osobu na dva mesta?

Možda će neki od vas pomisliti da je, s obzirom na ovde pobrojane probleme, „teorija duše” najbolji kandidat. Međutim, ispada da i takvo objašnjenje ima svoje probleme, a koji zaslužuju poseban tretman. Dotle, razmišljajte o ovome. Ima i više nego dovoljno.

piše: Logoreik

Leave a Reply

Your email address will not be published.