piše: Dorijan Dobrić
Epikur, rođen na Samosu 342. ili 341. godine pre nove ere, pripada onim misliocima čiji filozofski projekat izuzetno insistira na praktičnom delu života. Već iz njegovih kriterijuma istine možemo videti koliko je fokus radikalno premešten na iskustvo. Dijalektika ima vrednost samo ukoliko služi fizici, a fizika samo ukoliko služi etici. Time se uspostavlja hijerarhija znanja u kojoj je svaka teorijska disciplina opravdana isključivo kroz svoj doprinos dobrom životu. Matematika, kao nauka o apstraktnim entitetima koji ne postoje u prirodi, za Epikura je beskorisna. Nasuprot tome, čulno saznanje predstavlja jedini pouzdan temelj istine. Stavimo njegovu filozofiju u istorijski kontekst: više nije moguće stajati iza političkih ideja koje se zasnivaju na briljirajućem čoveku u zajednici. Aristotel jasno sugeriše da je čovek političko biće po svojoj prirodi; sreća mimo zajednice jednostavno nije moguća, a polis je najbolji način da se država ustroji. Međutim, pojavom novih, jakih država koje podvode veći broj gradova pod jednu centralizovanu vlast, jednostavno više nije moguće tražiti sreću u grupi. Epikur i stoici nas uče da je pojedinac jedini odgovoran za vlastitu sudbinu i sreću. Nastala je potreba da se spasi čovek, kako od samoga sebe, tako i od drugih ljudi.
Epikurova filozofija je izuzetno empiristički konfigurisana. Racionalnost zauzima veoma lošu poziciju u njegovom sistemu, te on kaže da greške nastaju upravo kada sudimo. Opažanje, pojmovne pretpostavke, akumulacija iskustva i emocije kriterijumi su istine i samim tim su nepogrešivi. Na primer, ako ja opažam svoj sto na kojem kucam ovaj tekst, a taj sto je zaista tu, onda nikakvog problema nema – moje saznanje je istinito. Takođe, podvođenje iskustva pod pojam jeste radnja koja ne greši. Pojedinac nauči šta je čovek poprilično rano, a zna da pravilno koristi reč čovek svaki put kada naiđe na novo ljudsko biće, upravo zato što je isto takvo biće bilo predmet ranijeg iskustva; čak ni tada pojedinac nije u stanju da pogreši.
Emocije su takođe kriterijum istine. Za današnje standarde koje imamo u nauci i filozofiji, emocije ni u kom slučaju ne mogu biti bilo kakav osnov za činjenice – one su fenomen vezan za čoveka i njegovu stvarnost, te mogu samo biti predmet psihološkog istraživanja i ništa više. Međutim, za Epikura, nepogrešivost emocija jeste ono što ga je navelo da im omogući ovoliko visoku poziciju u epistemološkom sistemu; emocije nikada ne lažu – mi možemo drugima da prenesemo neistinu povodom toga kako se osećamo, ali ne možemo sebe da lažemo kada osećamo tugu, zavist, ljubomoru, sreću i slično. One su osnov empirije, a kako je Epikurova filozofija prvenstveno fokusirana na čoveka, emocije predstavljaju sasvim logičan korak u saznanju, jer gotovo da nemaju nikakve veze sa razumom. Ovo se izvrsno uklapa u jednu filozofiju koja vrši otklon od racionalnosti, a insistira na iskustvu. Naše opažanje jednostavno ne može da pogreši, ukoliko je u skladu sa našim predmetom opažanja, a greške potencijalno nastaju samo onda kada pokušavamo da sudovima idemo preko onoga što je sam opažaj.
Kada biste nekom fizičaru danas rekli da je svrha izučavanja prirode oslobađanje straha od smrti, verovatno bi se samo slatko nasmejao. Upravo je to bio i Epikurov cilj, da svaka nauka, dijalektika, logika i bilo kakvo saznanje koje ide preko našeg iskustva jednostavno umiri čoveka. Ukoliko nauka donosi bilo koje saznanje koje radi suprotno jednostavno nije adekvatna nauka. Zato je Epikur odabrao Demokritov atomizam kao objašnjenje za prirodne pojave – u univerzumu nema ničeg osim atoma i praznog prostora. Čak su i bogovi sastavljeni od atoma – oni su savršena i blažena bića koja ne mare za poslove ljudi, „oni nisu onakvi kao što ih zamišlja gomila, jer takvi bogovi uopšte ne mogu da postoje. Nije bezbožan onaj koji odbacuje bogove, već onaj koji im pripisuje mišljenja gomile o njima”. Ovaj modifikovani Epikurov politeizam, koji nam prenosi Diogen Laertije u svom delu Životi i mišljenja istaknutih filozofa, sugeriše da ne postoji nikakva potreba bogova da se uključuju u naše živote, time pratkično negirajući čitavu pobožnost antičke Grčke. Epikur nije negirao postojanje bogova, samo ih je prikladno smestio u međusvetove i sklonio od ljudi, što za posledicu ima to da je sada naš život u potpunosti u našim rukama, te je odgovornost koju imamo prema sebi utoliko veća.
Isto tako i besmrtnost. Uklanjanjem besmrtnosti, Epikur uklanja strah od smrti, jer zašto bismo se plašili smrti kad je ona samo puko utrnuće. Svako dobro i zlo pretpostavlja osećanje, te smrt ne može biti ni dobra ni zla za onoga ko je doživljava. Zagrobni život, božanska kazna i sud, sve to jednostavno ne može biti deo jednog sveta koji se prosto zasniva na atomima koji se kreću. Ljudska duša je takođe materijalna, ali je i slobodna da dela kako joj se prohte: sastavljena je od finih atoma smeštenih u srcu. Kada umremo, naši atomi se jednostavno razdvoje i prestane svako opažanje.
Etika predstavlja središte Epikurove filozofije. Zadovoljstvo je početak i kraj blaženog života, ali ono što Epikur pod tim podrazumeva nije prolazno i intenzivno čulno uživanje. Pravo zadovoljstvo je trajno stanje koje se pre svega određuje kao odsustvo bola i duševnog nemira. Akcenat nije na trenutnim zadovoljstvima, već na stabilnom i dugotrajnom blagostanju.
U tom smislu, Epikurov hedonizam ne vodi razuzdanosti, već umerenosti. Neka zadovoljstva treba izbegavati ukoliko vode većem bolu, dok neki bolovi imaju vrednost, jer vode većem zadovoljstvu. Na primer, ako pojedinac ima upalu mišića posle treninga, taj bol je prosto koristan; trening i fizička aktivnost produžavaju život i čine nas zdravim, te je upala mišića bol koju prosto moramo preživeti da bismo imali veće zadovoljstvo u budućnosti. Intelektualna zadovoljstva imaju prednost nad telesnim, a razboritost postaje ključna vrlina. Mudar čovek ne teži neumerenim užicima, već mirnom i uravnoteženom životu.
Vrlina se definiše kao ataraksija, stanje nepomućenosti duše, te se njena vrednost meri time koliko doprinosi zadovoljstvu: jednostavnost, skromnost i umerenost vode stabilnijem zadovoljstvu nego raskalašnost. Pravednost ima posebno mesto, jer pravedan čovek živi bez straha i unutrašnjih nemira, dok nepravedan ostaje trajno uznemiren. Mnogo je bolje biti pošten, jer nepoštenog čoveka moriće sasvest, te će mu ataraksija biti narušena.
Kao što smo videli u prethodnom pasusu, bolje je biti pošten, jer će duša poštenog čoveka biti nepomućena. To znači da je epikurejska etika otvorena za ozbiljnu kritiku: sva je prilika da se radi o egocentrizmu, gde drugi ljudi samo postaju sredstvo ispunjenja zadovoljstva. Međutim, epikurejci ističu da je bolje činiti dobro nego primati ga, čime se naglašava aktivna dimenzija moralnosti. Razborit čovek je istovremeno i moralan, jer ume da pravilno proceni šta vodi istinskom zadovoljstvu. Tako se Epikur može i braniti od kritike – u centru etike sasvim izvesno jeste pojedinac, ali to ne znači da su svi ljudi samo sredstva za ispunjenje zadovoljstva; ukoliko nanesemo zlo nekome drugom, to će štetiti kako nama, tako i našoj žrtvi. Istina je, svako misli na sebe u epikurejskom svetu, ali svako podjednako uvažava drugog. Sa te strane, kritika za egocentričnost se formalno ne izbegava, ali u praksi stvari izgledaju mnogo bolje. Postoji još jedna stvar koju praksu epikurejske filozofije čini još boljom, a to je koncept prijateljstva.
Epikur smatra prijateljstvo najvećim dobrom koje mudrost može da obezbedi za srećan život. Iako se na prvi pogled može činiti da je naglašavanje prijateljstva u suprotnosti sa osnovnim usmerenjem ka ličnom zadovoljstvu, ono je zapravo u skladu sa njim. Bez prijateljstva, pojedinac ne može ostvariti sigurnost i mir koji su nužni za ataraksiju. Prijateljstvo pruža zaštitu, poverenje i stabilnost, ali i specifičnu vrstu zadovoljstva koja nadilazi prolazne užitke.
Međutim, Epikurovo razumevanje prijateljstva ne ostaje na nivou koristi. Iako je inicijalno motivisano brigom za sopstveno dobro, ono se razvija u odnos u kojem pojedinac drugoga voli kao samoga sebe. Tako se iz prvobitnog interesa rađa nesebično osećanje, koje prevazilazi čisto instrumentalnu vrednost. Prijateljstvo time postaje ne samo sredstvo sigurnosti, već i jedna od najvažnijih formi ostvarenja ljudske prirode, jer omogućava zajednički život u miru, poverenju i uzajamnoj podršci. Prijateljstvo je najfiniji oblik ljubavi, budući da svi drugi međuljudski odnosi podrazumevaju interes – majka jednostavno nije u stanju da ne voli svoje dete; svako srodstvo podrazumeva neku vrstu nametnute prirode i ta ljubav je, ma koliko bila čista, ipak uslovljena. Privlačnost koju dvoje ljudi u ljubavnom odnosu imaju takođe podrazumeva jedan sasvim prirodan kauzalitet, te ništa od toga nema u prijateljstvu. Prijatelji se vole bez ikakvog posebnog razloga, a ako taj razlog postoji, on počinje i završava se u duši. Neuslovljenost prijateljskog odnosa postavlja stvar na najviši mogući nivo, čineći ga zaista najlepšom srećom koja je dostupna čoveku.
april, 2026.
