piše: Ivana Pavićević
Uvreženo je mišljenje širom sveta da je Isidora Dankan bila prva plesačica koja je, nakon klasičnog baleta, uvela moderni ples. Međutim, ova tvrdnja ne stoji u potpunosti. Prava začetnica modernog plesa bila je Marija Maga Magazinović – izuzetna žena poreklom iz Užica, koja je ne samo otvorila vrata savremenom plesu u umetnosti, već i postavila temelje za novo poimanje pokreta, tela i izraza.
U tom svetlu, ideja Narodnog pozorišta Užice da postavi predstavu o njenom životu ne samo da je opravdana – ona je neophodna. Ipak, kada se odlučite da život jedne istorijski važne ličnosti pretočite u scensko delo, jasno je da to podrazumeva ozbiljnu produkciju. Nažalost, Narodno pozorište Užice u tome nije uspelo. Produkcijski siromašna, predstava nije iznela veličinu žene koju predstavlja, niti je publici prenela značaj i domet njenog stvaralaštva. Time je propuštena prilika da se Marija Maga Magazinović vrati na mesto koje joj s pravom pripada – ne samo u srpskoj, već i u svetskoj kulturnoj istoriji.
Režijski pristup Borisa Todorovića dramatizaciji Jelene Kajgo – za koju ne možemo imati uvid kakva je bila u originalu – deluje prilično konfuzno. Iako tekst sledi linearnu biografsku nit, režija je fragmentarna, isprekidana, često bez jasne unutrašnje logike prelaza između scena. Takav nesklad između sadržaja i forme stvara osećaj rasutosti i otežava emotivnu i misaonu povezanost publike s pričom.
Za izuzetan estetski i vizuelni doprinos predstavi zaslužna je scenografkinja Vesna Popović, koja je kreirala impresivan, rotirajući zid – centralni element scenskog prostora. Nažalost, iako ovaj zid dominira scenom, značenje njegovih površina ostaje nejasno do samog kraja predstave. Sa jedne strane predstavljen je siv prikaz grada – estetski efektan, ali neidentifikovan. Grad ostaje bez imena, bez konkretnog identiteta, što otežava emotivno pozicioniranje gledaoca i doprinosi osećaju apstrakcije. Sa druge strane zida nalazi se slikarsko delo koje tokom trajanja čitave predstave oslikava glumica Tijana Karaičić Radojčić, u ulozi Nadežde Petrović. U prvi mah, može se pretpostaviti da delo predstavlja sliku same Nadežde. Ipak, poznavaoci njenog stvaralaštva lako će uočiti da prikazano delo ne pripada njenom umetničkom upusu. Tako ostajemo bez odgovora: koji grad gledamo i čije delo posmatramo? Scenografija, iako vizuelno snažna, na kraju ostaje simbolički nedovoljno razrađena – kao velika vizuelna zagonetka bez ključa za tumačenje.
Kostimografkinja Dragica Laušević oblikuje veoma precizne i estetski privlačne kostime, verne duhu epohe u kojoj je živela Marija Maga Magazinović. Njeni kostimi uspešno oživljavaju istorijski kontekst i vizuelno diferenciraju likove kroz autentične teksture i krojeve. Međutim, i ovde nailazimo na jednu nejasnoću. Rediteljski koncept podrazumeva podelu lika na mladu i staru Magu. Tokom cele predstave, stara Maga ostaje u jednom, nepromenjenom kostimu. On vizuelno podseća na plesnu haljinu, čime se možda aludira na prošlost ili unutrašnju suštinu lika. Ipak, kako starija Maga ni u jednom trenutku ne pleše, kostim ostaje neostvaren – gotovo kao spavaćica – i gubi simboličku funkciju.
Sa ovako snažnim autorskim timom, intrigantno je kako se u svakom segmentu predstave pojavljuje po jedna nejasnoća – kao da sve potiču od iste ruke, od jedne osobe koja je odgovorna za ta konceptualna pucanja unutar inače ambiciozne strukture.
Veoma je pohvalna predanost glumaca u ansamblu predstave Maga, koji, iako nemaju uloge dovoljno razrađene da bi mogli da izgrade upečatljive likove, uspevaju da ostanu u potpunoj međusobnoj sinergiji. Njihova kolektivna igra, prožeta scenskim pokretom, koji potpisuje Isidora Stanišić, održava formu fizičkog teatra koja je jasno bila zamišljena kao ključna.
Najveći problem ove predstave, reklo bi se, upravo i leži u neuspešnom dočaravanju života same Marije Mage Magazinović. Iako je rediteljski koncept podelio njen lik na mladu i staru Magu, ta podela nije scenski funkcionalna. Mlada Maga je, u tumačenju glumice Božane Marković, dinamična, puna nadahnuća i mladalačkog entuzijazma, osvetljava ključne aspekte Marijine ličnosti – kao začetnice modernog plesa, filozofkinje, feministkinje, glumice, novinarke i borkinje protiv patrijarhalnih normi. Njena borba, pokret, intelekt i unutrašnji nemir jasno su prisutni kroz scenske situacije i koreografske fragmente.
Nasuprot tome, lik stare Mage, koju igra gošća NPU Andrijana Simović, ostaje potpuno zatvoren, nečitljiv i van fokusa. Od početka do kraja predstave ona stoji u jednom kostimu nalik na spavaćicu, izdvojena iz scenskog zbivanja, u mimici blaženstva koje ničim nije motivisano. Umesto da eventualno deluje kao kontemplativno prisustvo koje evocira prošlost ili otkriva dubinu ličnog iskustva, ona ostaje poput senke – ni angažovana, ni simbolična. Njene radnje – pipkanje nameštaja, mirisanje čaršava, dodirivanje klavira i scenografije – deluju kao nasumične i bez značenja, čime se briše svaka potencijalna emotivna nit sa publikom. Njeno prisustvo postaje gotovo kontrapunkt glavnoj radnji, kao da sabotira prvi plan, srećom bez uspeha, jer su ostali glumci čvrsti i jasni u svojim zadacima.
Problem se dodatno produbljuje kada stara Maga preuzima narativ i zapravo započinje svoj deo života, ali bez ijedne od karakteristika koje su Magu činile upečatljivom. Ne pleše, ne govori, ne misli, ne oseća – barem ne na način koji uspeva da dopre do gledališta.
Zabrinjavajuće je i to što, usled ovakve greške, predstava, uprkos autobiografskoj osnovi, ne nudi ključne informacije o Marijinom kasnijem životu. Zašto se udala ako je bila protiv braka? Da li je imala ili izgubila dete ili decu? Kako su izgledali njeni poslednji dani? Ukoliko gledalac nije unapred pročitao njenu autobiografiju Moj život, ostaje mu nedokučiv upravo onaj segment koji bi trebalo da bude srž ove predstave – život, misao i osećanje žene koja je ostavila neizbrisiv trag u istoriji.
Uvođenje dodatnog glumačkog tela koje bi predstavljalo zrelost i refleksiju ostaje bez unutrašnje opravdanosti, budući da nije dramaturški aktivno, niti nosi značenje koje bi doprinelo razumevanju lika. Funkcionalniji pristup mogao bi podrazumevati poveravanje celog lika jednoj glumici, uz oslonac na transformaciju izraza, tona i fizičkog govora tela kroz promenu vremena i unutrašnjih stanja. Takav pristup je čest u savremenim pozorišnim formama koje se bave biografskim materijalom, uključujući tzv. „autofikcionalni teatar” i „bio-dramu”, gde jedan izvođač preuzima odgovornost za kontinuitet lične i istorijske naracije.
Ova odluka dodatno dobija na značaju ako se razmatra u kontekstu ansambla same kuće – ostaje nepoznato da li među stalno angažovanim glumicama postoji izvođač koji bi mogao izneti lik u celini. Ako je razlog za uvođenje gostujuće glumice bio kadrovski, otvara se pitanje mogućnosti same kuće da iznese ovakve zadatke.
Ipak, razlog da pogledate ovu predstavu definitivno postoji. Kompozitorka Irena Popović Dragović, jedna od najcenjenijih i najuspešnijih savremenih autorki u Srbiji, poznata je po tome koliko snažno može da uzdigne predstavu svojim kompozicijama. U dramskim scenama, njen rad deluje kao da je upotrebljen isključivo za atmosferu – da diskretno podvuče tonove i premosti scenske prelaze. Ipak, srećom, njen doprinos dolazi do punog izražaja u jedinom zaista zaokruženom i umetnički savršenom segmentu predstave – vulkanskom energijom deset plesačica – učenica Srednje baletske škole „Oskar Davičo” u čiju lavu se sa zadovoljstvom utapamo kroz koreografije Isidore Stanišić, koja bi mogla biti naša savremena Maga.
Taj segment – spoj muzike, modernog plesa za doba u kome živimo, pokreta i mladosti – jeste ono zbog čega ovu predstavu vredi gledati. Saradnja između Irene Popović Dragović i Isidore Stanišić trenutno predstavlja sam vrh umetničke sinergije u savremenom srpskom scenskom izrazu. U toj tački predstava konačno prodiše punim plućima i pokaže šta je sve mogla da bude.
maj, 2025.
