piše: Dorijan Dobrić
Henri Dejvid Toro (Henry David Thoreau) je 1849. godine artikulisao termin građanske neposlušnosti u svom eseju koji nosi upravo to ime. Služio je kao inspiracija mnogim reformatorima i borcima za pravdu, kao što su Mahatma Gandi i Martin Luter King. Ovaj esej je postavio okvire građanske neposlušnosti i opisao njenu prirodu. Mnogi su kasnije pisali o ovom fenomenu, a Džon Rols (John Rawls) ju je definisao kao: „javni, nenasilni, mada svesno politički čin koji se obično izvodi sa ciljem da izazove promenu u zakonu ili politikama vlasti. Delujući na ovaj način, oslovljava se osećaj za pravdu većine u zajednici i objavljuje da, prema nečijem promišljenom shvatanju, nisu poštovani principi društvene saradnje među slobodnim i jednakim ljudima”. Epicentar ove definicije se nalazi u reči nenasilni, te će prvenstveno u ovom eseju biti fokus na tom detalju. Prema Rolsu, odbijanje da se poštuju zakoni ili uredbe na civilizovan i nenasilan način ima smisla samo u slučaju ako se dato društvo nalazi u relativno funkcionalnom demokratskom sistemu, ali u kojem se ipak krše određeni principi pravde.
Postoje dva načina na koje je moguće biti civilno neposlušan: direktni i indirektni. Zamislimo situaciju u kojoj je donet neki zakon koji se sukobljava sa osnovnim principima pravde: nacionalnim manjinama je zabranjeno da steknu obrazovanje na bilo kom nivou. U tim okolnostima, upisati pripadnika neke nacionalne manjine u školu bio bi primer direktnog, nenasilnog suprotstavljanja zakonu. Sa druge strane, ako neka država odluči da izvrši invaziju na drugu državu, građani mogu da se protive takvoj odluci, pritom blokirajući institucije zadužene za donošenje i sprovođenje takve odluke. Drugi slučaj je ilustracija indirektne građanske neposlušnosti. U oba slučaja mora postojati podležući princip, savest koja vodi delanje onih koji iskazuju nezadovoljstvo.
Politički teoretičari istrajavaju u isticanju dihotomije između prinude i ubeđivanja, gde bi prvo bilo nasilnog tipa, a drugo nenasilnog. Prinuda bi podrazumevala sledeće: pojedinac A utiče na takav način na pojedinca B, sa ciljem da se kod pojedinca B izazove takvo ponašanje koje se kod njega ne bi inače pojavilo. Ubeđivanje bi, sa druge strane, bilo otvaranje dijaloga između pojedinca A i pojedinca B sa ciljem da dođe do promene kod pojedinca B, bilo u ponašanju, bilo u stavu. Drugi politički mislioci smatraju da je ova dihotomija lažna, upravo zbog jedne krajnje očigledne činjenice: nasilje nije čist pojam. Kada se govori o nasilju u političkom kontekstu, obično se ima u vidu povreda telesnog integriteta i previđa se činjenica da se može vršiti i psihičko nasilje. Na primer, neposlušni građani mogu, putem društvenih mreža ili uživo, vređati poslušne građane, usled nemogućnosti da argumentacijom i pozivanjem na savest dostignu svoj cilj – promena uredbi ili nepravednih zakona. Dakle, moguće je biti i verbalno nasilan.
Građanska neposlušnost može biti nenasilna, ali ne nužno. Iracionalno je očekivati da ovakva vrsta sukoba sa državom uvek bude prijatna i civilizovana za svakog pojedinca; neposlušni građani se bore za nešto, a borba, gotovo uvek, mora da podrazumeva promenu dinamike moći – gubitnike i pobednike, pravedne i nepravedne, moralne i nemoralne. Prema podeli Kendis Delmas (Candice Delmas) i Kimberli Braunli (Kimberley Brownlee), možemo, prema stepenu nasilnosti, razlikovati:
- legalni protest
- savesnu neposlušnost
- građansku neposlušnost
- necivilnu neposlušnost
- militantni protest
- organizovani otpor
- revoluciju
Prema ovoj podeli, jasno se vidi da građanska neposlušnost zauzima mesto u sredini između najmanje nasilnog oblika sukoba sa ustanovljenim poretkom (legalni protest) i najviše nasilnog (revolucija). To sa sobom nosi određene poteškoće. Već je skrenuta pažnja na to da nije u potpunosti ispravno reći da je ona uvek nenasilna, te se javlja još jedan ozbiljniji problem: da li je moguće postojanje prava na građansku neposlušnost? To pitanje se takođe dovodi u vezu sa još jednim problemom: da li država ima prava da kažnjava građansku neposlušnost? Poznato je da pravo na protest može biti unutar pravnog okvira i da postoje države koje to pravo poštuju. Međutim, moguće je zamisliti primer koji jasno ilustruje da nipošto nije moguće ozakoniti građansku neposlušnost, te Džon Rols smatra, sasvim ispravno, da postoji samo moralno pravo na nju.
Zamislimo jednu demokratsku državu čije su institucije korumpirane. Ta država ima svoj ustav, jasno definisane zakone, podelu vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku, ali ljudi koji okupiraju te institucije ne poštuju okvire svojih ingerencija. Krađe su česte, koriste svoju moć da bi se bogatili na račun naroda koji ih je izabrao, izbori koji ih dovode na vlast su mahom namešteni i tako dalje. U takvoj državi, ispravnije je reći da njome upravljaju ti ljudi po vlastitom nahođenju mimo zakona, a zakon se često ignoriše, osim kada im koristi. Kako takva državna uprava mora da održava privid da se stvari rade po zakonu, obavljaju se javni radovi. Oni se finansiraju iz budžeta, dakle od poreza koji građani plaćaju.
Potrebno je, na primer, obnoviti zgradu železničke stanice. Deo vlasti zadužen za obnovu prijavi da je potrebno toliko i toliko novca, međutim, veliki deo sredstava završi na njihovim privatnim bankovnim računima, umesto da bude uložen u izgradnju – štedi se na materijalu, stvar se ne uradi profesionalno i ignorišu se pravila statike, te se, gotovo odmah nakon izgradnje, zgrada uruši i usmrti veliki broj ljudi. Građanima ne preostaje ništa drugo osim da otkažu poslušnost i traže pravdu. Ovaj primer jasno ilustruje da građanska neposlušnost ni na koji način ne može biti pravno regulisana, budući da zahtev užasnutih građana nije da se promeni zakon, niti da se politike menjaju, već da se poštuju već postojeći zakoni. Građani ovde kolektivno preuzimaju ulogu zakonodavca, a ne pobunjenika, iako su do te uloge došli otkazivanjem poslušnosti. Dalje, ako se vratimo na Rolsovu definiciju – odbiti da se poštuje nepravedan zakon – to takođe ne može biti pravno regulisano, jer bi to značilo da je moguće imati zakon koji dozvoljava da se krši zakon, što je besmislica.
Roza Parks je odbila da ustupi mesto belcu i tako prekršila zakon. To je jasan primer direktne građanske neposlušnosti, slučaj u kojem je, sa moralne tačke gledišta, sasvim opravdano postupiti ilegalno. Međutim, primer sa železničkom stanicom čini nešto sasvim drugo – tu se insistira na poštovanju zakona, a ne njegovom kršenju, ali se u oba slučaja radi o sukobu sa državom. Shodno tome, ne postoji ta stvar kao što je pravo na građansku neposlušnost, ona je metapravni metod kontrole vlasti, dvanaesti igrač u fudbalskoj utakmici između vlasti i naroda. Ona svoje opravdanje može pronaći samo u moralu, u savesti građana koji su spremni da se bore za ono što smatraju ispravnim, pritom rizikujući vlastitu slobodu. Prikladnije bi bilo reći da građani imaju obavezu, a ne pravo, da odbiju poslušnost onda kada stvari u državi krenu po zlu.
mart, 2025.
