Pravo da se uvredi, detalj, ilustracija: Biljana Rakić

Sloboda je pravo da se ljudima kaže ono što ne žele da čuju.

-Džordž Orvel

Sloboda govora je nešto što većina nas vrednuje. Zvuči kao nešto užasno bitno iako većina nas radije istu prisvaja nego što je drugom pruža i radije uzima zdravo za gotovo negoli o njoj ikad razmišlja. Kontroverze nju prate od samih njenih začetaka, a svedoci smo debate koja deluje nimalo bliže nekom kraju. Možda se kroz maglu sećate nekih događaja u vezi sa imenom Šarli Ebdo. Možda ste čuli za neku fatvu „bačenu” nekom tamo Salmanu. Možda znate da je u nekim državama ilegalno javno izraziti određena mišljenja, koliko god ona bila smireno i racionalno argumentovana. Ovi i mnogi drugi događaji i činjenice pokreću bitna pitanja, a naše je danas – postoji li pravo da se uvredi?

Kada kažemo „pravo da se uvredi”, mislimo na pravo da se uradi ili kaže nešto što bi neko drugi smatrao uvredljivim. Jasno je da to ide od pukog psovanja nekoga do davanja besprekorno argumentovane kritike nekome dragocene ideje. I onog ogromnog dela u sredini. O ovome postoji sijaset izrazito bitnih, izrazito dosadnih, pravnih dokumenata. Koga to interesuje, ima Povelju UN (sa komentarom, obavezno). Filozof ima (dobar) izgovor da se pravnim dokumentima ne bavi, jer to što postoji zakon o nečemu ne znači da je to istina ili da je to dobro. Nekoga će uvrediti i govor mržnje, odavanje državnih tajni, dovođenje mušterije u zabludu ne bi li kupila određeni proizvod itd. Filtriraćemo sve te stvari da bismo ostavili ono što je „samo uvredljivo” – šta god to bilo.

Šta znači biti uvređen? Zvuči kao neko stanje psihičkog bola i/ili patnje. Bilo bi sjajno kada bismo mogli precizno izračunati ukupan psihički bol prouzrokovan nekom našom budućom izjavom, uz isto tako preciznu informaciju koliko će ukupnog dobra možda iz iste proizaći. Postoje dva očigledna problema: jedan, da je psihički bol vrlo nedostupan za istraživanje i merenje; drugi, da mi očigledno neke psihičke jade smatramo dopustivim. Na primer, nekoj deci može naneti intenzivan psihički bol ako im se kaže da Deda Mraz ne postoji, pa opet deluje kao da bi većina nas rekla da je to, na duže staze, dobro. Onda kada nam se sukobljavaju patnja i istina, mnogi će izabrati istinu.

Drugo prirodno pitanje je – postoji li nešto što je svima uvredljivo? Svakako, bilo bi lakše povesti ovu polemiku na univerzalno prihvaćenom temelju. Ali nismo mi te sreće. Različite ljude vređaju različite stvari. Iste ljude različite stvari različito vređaju. Neke ljude neke stvari ne vređaju. A imamo i demibožanske individue koje deluje nemoguće uvrediti, jeb’o im pas mater. Kako onda da odlučimo o tome šta je uvredljivo? Da li je to nešto što radimo mi ili neko umesto nas? Bojazan od toga da ti društvo i/ili institucije govore šta je neprihvatljivo deluje racionalno. Toga će biti svesni poznavaoci istorije i nekih autora, kao što je (namerno) spomenuti Džordž Orvel.

Iako deluju kao očigledna kategorija, psovke nisu dovoljno očigledan kandidat. Uostalom, neki ljudi, kada ih opsuješ, slegnu ramenima, ili te ignorišu ili ti se čak i nasmeju. Molim vas, primetite da to zvuči kao dobra stvar. Takva osoba zvuči kao neko koga bi nešto više u toj situaciji vrednovali od onoga ko bi na to morao da odgovori, uzvrati istom merom, da se požali ili čak udari. Prvu osobu bismo verovatno pozitivno okarakterisali kao staloženu i sigurnu u sebe. Da li to pokazuje kako, u stvari, mislimo da je posedovanje određene emocionalne čvrstine i discipline nešto čime svi treba da težimo? I ako je odgovor da, da li smo u pravu što tako mislimo?

Takođe deluje relevantno odgovor na pitanje – da li mi biramo da se osećamo uvređenim? Ako je to tačno, onda svakako dolazi u obzir i uticanje na ljude da se ne vređaju toliko. Problem se onda može rešiti tako što ćemo sve ljude prosto(?) učiniti debelokošcima. Odgovor na ovo pitanje je teško dati. Svakako, ako neko ima kontrolu nad našim emocijama, to smo mi sami. Naravno, neki su mišljenja da mi sebe rutinski precenjujemo po pitanju kontrole nad nama samima.

Istorija nam velikodušno daje pregršt primera stvari koje su u njihovo vreme bile ekstremno uvredljive, a koje danas smatramo normalnim. Npr. postojali su trenuci u istoriji kada bi bilo ekstremno uvredljivo reći da žene treba da imaju pravo glasa ili da homoseksualnost nije bolest i slično. Ta lista je mnogo duža nego što mislimo. Stoga bi neko mogao da pruži sledeći odgovor – ne sme se na osnovu „uvredljivosti” ograničavati govor zato što bismo time mogli u korenu saseći ideju koja bi društvo učinila boljim mestom u budućnosti. Druga strana bi mogla da ukaže na to da se tako sve može pravdati.

Takođe, treba imati u vidu da se sloboda govora često uzima kao dvodelna: kao sloboda misli i sloboda izražavanja iste. Neko ko veruje da je to dvosmerna ulica – da to kako pričaš utiče na to kako razmišljaš i obrnuto – imaće još jedan razlog da zazire od ograničavanja.

Pravo da se uvredi, ilustracija: Biljana Rakić

Još jedan problem predstavlja određeni optimizam koji često pokazuju pobornici „neograničene” slobode govora. Oni, tvrdeći da treba pustiti sve ideje u etar da bi onda mogli probrati najbolje, podrazumevaju da će se ljudi (generalno) opredeliti za dobre, a ne loše ideje. Razmislite, da li je to tačno? Teško je reći… Neko bi mogao reći da je moralni progres koji smo mi kao čovečanstvo napravili dokaz da bolje ideje ipak pobeđuju. Ali bi druga strana mogla ispravno primetiti da nam to ne garantuje da nismo dostigli tačku gde nam sledi nazadovanje, jer će pobeđivati loše ideje.

Treba za kraj spomenuti i ovo – onaj ko tvrdi da postoji pravo da se uvredi, ne mora da zagovara da je to i nešto što treba da se ohrabruje. Ima takvih koji tvrde da čak imamo dužnost da uvredimo, ali ima i onih koji jednostavno smatraju da je to nešto što tolerišemo.

Kao što vidite, nikakvo rešenje nije ponuđeno. Autor je u istom rebusu kao i vi. Možda mi ovde ne moramo ići tako dalekosežno. Možda je za, takoreći, „običnog čoveka” najrazumnije da proba da ustanovi koja je racionalna početna pozicija. Imajući u vidu koliko je tema kompleksna, njome će se valjano baviti veliki umni ljudi. Mi ostali, barem dok ne nađemo snage i volju da se time pozabavimo, treba da prokljuvimo, bez toga da prejudiciramo rešenje, odakle početi. Možda o slobodi da se uvredi treba da razmišljamo kao o pretpostavci nevinosti na sudu. Da, možda je kriv, ali hajde da počnemo od toga da je nevin, pa nek druga strana objasni zašto to nije slučaj.

Ako vam je ovo svrstavanje u „obične” ili „neumne ljude” pomalo uvredljivo, znajte da je to namerno. Jer to je ona vrsta uvredljivosti koja bi mogla da vas natera da uradite dobru stvar – na primer, da o ovome razmislite. Čak i da vas ne zanima sloboda govora, postoje oni koje to itekako zanima i koji će se njome, ako im dozvolite, baviti bez vas. A zašto biste ikada tako nešto dozvolili?

                                                                                                                        piše: Logoreik

 

Leave a Reply

Your email address will not be published.