Redovni posetioci pozorišta su obično dobro upućeni u postavku predstava koje će gledati. Često znaju komad i/ili pisca, a možda poznaju i rad reditelja, no tu se generalno znanje o ljudima iza zavese završava. Scenografi, kostimografi, dirigenti, koreografi, dizajneri zvuka i producenti, dramaturzi koji adaptiraju i/ili prevode komad i još mnogi, mnogi drugi ostaju nepoznanica za širu publiku. Ipak, u Gospodar Jevremovoj 19, u Beogradu, nalaze se ljudi koji, sa svojim prethodnicima, već sedamdeset godina brižljivo skupljaju i čuvaju od zaborava imena i rad svih pozorišnih umetnika: od onih „najmanjih” i potpuno skrivenih od očiju publike, do svojevremeno najvećih pozorišnih imena sa ovih prostora, po kojima su današnje pozorišne scene i dobile svoja imena.

Naša januarska sagovornica je mr Aleksandra Milošević, muzejski savetnik u Muzeju pozorišne umetnosti Srbije, koja nam je približila istoriju i rad ove ustanove, ali i samog srpskog pozorišta.

 Za početak, možete li našim čitaocima reći nešto više o samom radu Muzeja pozorišne umetnosti Srbije i zašto bi ljubitelji pozorišta trebalo da ga posete?

Muzej predstavlja jedinstvenu i krovnu instituciju istorije srpskog pozorišta. U prethodnih sedamdeset godina baštini se dokumentacija koja se predstavlja kroz razne teme iz srpske istorije, kao i savremenog razvoja pozorišne umetnosti. Tako aktivno učestvujemo u javnom kulturnom životu izložbama u Muzeju, kao i putujućim po Srbiji i regionu. Setite se požara u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, Narodnog pozorišta u Pirotu, obustavljenog rada Pozorišta na Terazijama … To su dramatični primeri koji dovode u pitanje opstanak pozorišnih arhiva i potvrđuju važnost postojanja Muzeja pozorišne umetnosti Srbije sa svojom bazom podataka. Rekonstruisanje prošlosti, sadašnjosti ili izgubljenih tragove pozorišne umetnosti su ostvarive uz pomoć naših fondova i stručnog osoblja.

Zašto bi ljubitelji pozorišta trebalo da posete MPUS? Upravo zato što ovde mogu da iz tematskih izložbi, dostupne literature i arhive, kao i naše izdavačke delatnosti saznaju mnogo više o našoj istoriji pozorišta koja počinje od srednjeg veka, da se bave istraživanjima, pogledaju snimljene predstave koje se više ne nalaze na repertoarima pozorišta, da prisustvuju tematskim večerima, predavanjima, susretima sa stvaraocima. Ako vole pozorište, treba da se upoznaju i sa njegovom istorijom, a mi neprestano radimo na otkrivanju zanimljih tema. Predstavljamo ih stručno i blisko svakom posetiocu.

Nakon prvog dela ciklusa Glumačke porodice (u kojoj su prikazani život i delo pozorišne familije Popović), posetioci Muzeja od skoro mogu videti i drugi deo koji se bavi porodicama Miljković, Todorović i Zlatković. Možete li nam reći šta je tačno to čime su zadužili domaće pozorište i zavredeli pažnju današnjih posetilaca?

Zaista je neobičan proces kojim dođem do neke zanimljive teme. Tako sam i ovaj ciklus pokrenula tokom drugih istraživanja. Glumačka porodica je jedan od fenomena u našoj istoriji. Trenutna izložba je posvećena Miljkovićima, Todorovićima i Zlatkovićima. Povezuju ih četiri sestre koje potiču iz ugledne požarevačke porodice Stefanović, dve su bile u putujućim trupama i o njima ima jedva nešto malo podataka.

Druge dve, Savka i Leposava, bile su epizodne glumice, supruge značajnijih glumaca naše scene – Velje Miljkovića i Save Todorovića, koji su obeležili kraj deklamatorske glume i početak novog doba realističkog izraza, a bavili su se pisanjem i prevođenjem dramskih tekstova, poput Velje, odnosno, režijom poput Save. Zainteresovala me je njihova sveukupna angažovanost u repertoarima, saznavši da se u to vreme nisu pravile razlike po važnosti uloga, da bi ih publika i kritika pamtile, cenile i volele.

Prva loza Miljkovića se ugasila odlaskom njihove ćerke Sofije Coce u ranoj mladosti, koja je svojom senzibilnošću i talentom na sceni, obeležila beogradsku scenu na prelazu između dva veka. Todorovići su imali ćerku Zoru koja se sa svojim mužem Aleksandrom Zlatkovićem predavala sceni takvim žarom, da za njih dvoje ništa drugo nije postojalo osim pozorišta.

Ove glumačke porodice zaslužuju svoje mesto po novom scenskom izrazu, po različitosti karijera, po velikoj strasti prema pozorištu. Skrenuću vam pažnju na još jednu stvar – u vreme kojim se bavim, a to je 19. i početak 20. veka, pozorište baš i nije bilo časno zanimanje, naročito za žene, pa je utoliko istinska ljubav prema toj umetnosti bila sasvim iskrena. I ono što sam tokom istraživanja ponovo otkrila je da pozorište nije išlo u nasleđe kao porodični posao, već upravo kao ljubav i strast.

Šta možemo očekivati od Muzeja pozorišne umetnosti Srbije u godini kada slavi sedamdeset godina postojanja?

Tokom jubilarne godine, posetioci će imati prilike da do maja meseca pogledaju tekuću izložbu o glumačkim porodicama. Potom sledi izložba o jednom značajnom jubileju, a to je sto godina od osnivanja Opere u Narodnom pozorištu. Važno je uputiti vaše čitaoce da će izložba i prateći katalog svakako upoznati publiku kakav je bio razvoj muzičke scene pre osamostaljivanja Opere Narodnog pozorišta: od popularnih  komada s pevanjem, potom rada Davorina Jenka u 19. veku, preko prve nacionalne operete Na uranku Stanislava Biničkog, premijere Verdijevog Trubadura… Publika će tako moći da prati hronologiju stvaranja Opere sve do današnjih dana. Muzej uvek pridaje važnost jubilejima i prilici da prikaže svoje bogate fondove.

Takođe, tu je i naša izdavačka delatnost – časopis za pozorišnu umetnost TEATRON koji izlazi dvaput godišnje kao dvobroj.

Akcenat će takođe biti na reviziji, odnosno stručnoj proveri postojanja, stanja, stepena zaštite i uslova čuvanja muzejske dokumentacije. Takođe, nastavlja se digitalizacija muzejskih fondova – elektronska baza podataka s digitalnim kolekcijama Muzeja koja je dostupna za pretraživanje i istraživanja od 2009. u okviru Teatroslova na našem sajtu.

Sa kojim preprekama se Muzej danas susreće?

Najveća prepreka leži u odnosu malog prostora i bogatstva fondova koji se neprestano uvećavaju. Tu su i neophodne metode zaštite, konzervacije i restauracije građe koje zahtevaju velika finansijska sredstva iz budžeta na godišnjem nivou, tako da ne možemo da predvidimo plan, niti ustalimo ritam rada na merama zaštite. Uz to, u zgradi Muzeja kao spomeniku kulture nije moguće izvršiti previše prilagođavanja nameni. Takođe, depo je izdvojen i nije u našem vlasništvu, tako da su i ulaganja neizvesna… Većina muzeja se susreće sa sličnim problemima, kao i manjkom stručnog kadra. U našem uvodnom razgovoru za intervju smo pominjali posećenost kao ozbiljan problem – kako zadržati redovnu i privući novu publiku. Ima tu dosta segmenata: kako da se na odgovarajući način predstavi muzej mlađoj populaciji, približiti ga njihovoj percepciji, a da se ne naruše integritet, osnovni ciljevi i postojanje muzeja. Vi ste upućeni u našu prisutnost na širem planu: sajt koji pruža informacije o radu i programima, kao i građu za istraživanja, prisutni smo na društvenim mrežama (Fejsbuk stranica i grupa, Instagram, Jutjub kanal), u vodiču In your pocket. Ipak, u poslednjoj deceniji – ne vidim da nam se iz znatiželje, opšte kulture ili zanimanja, stvara nova, buduća stalna publika. Čak ni besplatan ulaz ne ide u prilog.

 Kakvo je Vaše mišljenje o trenutnoj pozorišnoj kritici – ima li je dovoljno, koliko je stručna i, možda najvažnije, da li smatrate da joj pozorišni umetnici (glumci, reditelji, dramaturzi i dr.) pridaju dovoljno pažnje? Ako ne, kako bi se to moglo promeniti?

Treba imati u vidu da pozorišna kritika treba da nas – bez obzira da li je pozitivna ili ne – podstakne da odemo u pozorište, kao i da nam kroz vreme rekonstruiše umetničko-vizuelnu celinu efemerne i nikad ponovljene pozorišne predstave. Danas nedostaje dovoljan broj kritičara koji bi svoja slična ili suprotna mišljenja stavljala na vagu onih koji pozorište stvaraju, potom čitalaca, odnosno ljubitelja pozorišne umetnosti. Prihvatanje konstruktivne kritike je pitanje za pozorišne stvaraoce. Za nas istraživače, zanimljiva bi bila tema stila i razvoja pozorišne kritike kroz istoriju srpskog pozorišta… ali današnja kritika, kao što rekoh, prilično oskudeva.

 Kao neko ko je izučavao putujuća pozorišta Srbije u 19. i prvoj polovini 20. veka, koje sličnosti, a koje razlike vidite između tadašnjih i današnjih pozorišnih trupa bez pozorišne kuće, i/ili ansabala koji na sopstvenu ruku prave pozorišta u prostorima koji nisu za to namenjeni?

Vidite, time se, između ostalog, upravo bavim u svom doktorskom radu. Pomenuta izložba mi je bila podsticaj da u širem kontekstu istražim fenomen putujućih pozorišta sve do današnjih dana. Razlika skoro i da nema, jer su uzrok i svrha ostali isti od početaka pozorišne umetnosti sve do danas – potreba za njihovim postojanjem, kao i širenje kulturne svesti među narodom. Organizacioni modeli najviše zavise od društvenih okolnosti i svesti njihovih osnivača da zadrže misiju širenja kulturno-obrazovne svesti, da prilagode repertoar sredinama, uslovima za rad koji se menjaju i nepredvidivi su, neizvesnost kakav će biti odziv nove publike, a kakav pri povratku u mesta gde su prepoznatljivi… Sve se ovo nije promenilo i mislim da čini osnovne, konstantne elemente putujućih pozorišta. Jedino što je danas neophodno razlikovati, to su „komercijalne” trupe i prava putujuća pozorišta koja su puna strasti za umetnošću, kao što je Vihor sa kojima sam, za potrebe doktorske teze, uradila intervju.

Nekada su plakati na fasadi pozorišta bili ključna reklama za predstavu, ali danas svako može onlajn videti reklamu, fotke, pa i inserte iz predstava. Stoga, smatrate li da su danas dizajneri plakata možda jedini koji im posvećuju pažnju, ili i dalje postoji prostor da se preko njih dopre do šire publike?

Plakat nije zapostavljen i videćete ga za različite kulturne događaje. Svako pozorište i njegove fasade, kao i bilbordi u gradu, pozivaju publiku putem likovnih plakata. Dizajneri plakata odlično poznaju psihologiju posmatrača i znaju kako ciljano da dopru do publike. Pomenuli ste onlajn obaveštenja, dostupnost informacija o kulturnim događajima preko interneta. To je sasvim drugi vid oglašavanja, koji, isto tako, ne stavlja plakat kao najvažniji segment u drugi plan. Ne treba ih upoređivati.

Muzej poseduje i veliku zbirku snimaka predstava, od kojih neki datiraju još iz pedesetih godina prošlog veka. Oni nesumnjivo predstavljaju neprocenjiv izvor za insipraciju i proučavanje od strane dramskih umetnika i kritičara, ali da li je njihov efekat i na publiku toliko pozitivan? Tačnije, mislite li da predstava treba da se gleda samo u pozorištu, a ne preko ekrana/platna? Da li se time možda stvaraju očekivanja u publici kako bi jedan komad trebalo da se izvodi, ograničavajući time buduće umetnike koji bi da daju svoju interpretaciju dela?

Teatroteka u okviru koje prikazujemo muzejski fond video-zapisa pozorišnih predstava, privlači određen broj ljubitelja pozorišta, kao i stručne publike – bilo da je u pitanju stručno ili opšte obrazovanje, istraživanje, znatiželja, propuštena prilika, ili samo podsećanje na već davno viđenu predstavu. Naš fond predstavlja zapis jednog od niza izvođenja (ne nužno najboljeg), primer jedne epohe i njenog umetničkog izraza, ali nikako imperativ kako nešto mora da bude scenski prikazano. To može da stvori kalup i neminovno stvara poređenje s nekom predstavom koja ima višedecenijski zapamćen uspeh. Publika bi, po mom mišljenju, trebalo da odlazi u pozorište, kao i u bioskop, bez očekivanja. Mislim da treba razdvojiti da li ste kao gledalac vezani za tumača uloge ili za tekst. Zato se ne treba ograničavati na period koji inspiriše reditelja da na svoj način predstavi neki dramski tekst: neki naslovi su često na repertoarima srpskih pozorišta, dok druga čekaju nova scenska tumačenja.

 Poslednje pitanje postavljamo svim našim sagovornicima – da li možete čitaocima KUŠ!–a da preporučite knjigu, film, predstavu, muzičku numeru i umetnika ili umetničko delo, kojem bi trebalo da posvete pažnju?

Knjiga: Aleksandrijski kvartet Lorensa Darela, Vodeni žig Josifa Brodskog, Danetova Božanstvena komedija,  F. Pol Reklamokratija

Film: Opus Žaka Tatija (Party time i Mon oncle) su vizionarski filmovi savremenog sveta otuđenosti i tehnologije koja vodi u dosadu, umiranje razgovora i druženja među ljudima uživo. Takođe, Bertolučijev Konformista, Trifoova Američka noć kako bi se svako zaljubio u filmsku umetnosti još više… Volim da gledam rediteljske opuse… tako najčešće biram filmove. Volim istoriju kinematografije… dok savremene filmove biram strogo. I nikad ne gledam foršpane.

Serije: Mad dogs, Apple tree yard, Narkos, Kraljica juga, Nijanse plave i naravno, pre svih –Sopranovi.

Predstava: Liliom u Beogradskom dramskom pozorištu.

Muzička numera: Roxy MusicTrue to life, Pink Floyd – Shine on you crazy diamond, Glenn Miller.

Umetnik ili umetničko delo:

Rubens, Karavađo, Živojin Turinski.

Posećujte muzeje i galerije u zemlji i inostranstvu. Opšta kultura nedostaje današnjem društvu. I ne žurite, „ne guglajte”, nego čitajte monografije, dopustite da takvim iskustvima napravite svoj ukus. Tako će vas umetnost opčiniti i dotaći.

Intervju vodio: Igor Diletant Belopavlović

Leave a Reply

Your email address will not be published.