„Poslednji dani u pustinji”, foto: Printscreen/ YouTube/ Movieclips Trailers

Film Poslednji dani u pustinji doživeo je svoju premijeru još prošle godine na Sandens festivalu, ali, kao što je slučaj sa većinom festivalskih filmova, bilo je potrebno da prođe  čitava godina ne bi li i mi imali prilike da ga odgledamo.[1]

Još od Skorsezovog Poslednjeg iskušenja Isusa nismo imali ovako zanimljiv i pre svega maštovit film o Mesiji (snuf filmovi kao što je Stradanje Isusovo ne spada u ovu kategoriju). Juan Makgregor, jedna od retkih svetlih tački prikvela Star wars sage, ovog puta glumi ultimativne nosioce svetle i tamne strane sile – glumi ujedno i Isusa Hrista i Satanu.

Reditelj i scenarista, Rodrigo Garcija, se do sada dokazao kao reditelj psiholosko-porodičnih drama, pa ni ovde ne odstupa od onog u čemu je najbolji. Film se bavi kušanjem Isusa od strane đavola tokom njegovog četrdesetodnevnog posta u pustinji, pre nego što ode za Jerusalim. Prvi je porodični konflikt izmedju dva „brata” tj samog Isusa i đavola, a s obzirom na to da ih igra isti glumac lako možemo i zamisliti da je reč o blizancima koji se prepiru, svađaju i čikaju. I pored toga, naslućuje se da im je ipak stalo jednom do drugog i da iskreno žele da vrate ovog drugog sa krivog puta, ali njihovo dijemetralno različito tumačenje tog puta, tj. njihovog Oca, im to naravno ne dopušta.

„Poslednji dani u pustinji”, foto: Printscreen/ YouTube/ Movieclips Trailers

Bez obzira da li ste vernik ili ateista, ako dopustite sebi da uronite u „magiju” filma, verujem da će vam upravo scene između njih dvojice biti ono najočaravajuće u ovom ostvarenju. Čak i ako izbacite „bratski odnos”, ovakakav prikaz Satane jeste jedan od maštovitijih u svetskoj kinematografiji. Niko drugi ne vidi đavola osim osobe kojoj se obraća. I ne šapuće nam nešto poput „ubij, kradi, laži”, već nas prosto suočava sa našim duboko skrivenim željama, a kao te želje, đavo se najćešće prikazuje Isusu noću i/ili kada je sam. On nije podlac, on zna da uživa i u malim  stvarima i bori se protiv onog što on smatra nepravdom. Ukratko, Satana je naš ego, naš odraz u ogledalu, jedan deo našeg bića koji (možda?) moramo savladati ili se barem pomiriti s njim. Jedna od većih mana ovog filma je što nisu više potencirali priču između ova dva lika.

Za to vreme Isus upoznaje tročlanu porodicu Oca (uvek genijalan Kjaran Hajnds), Majku na samrti (Ajelet Zurer) i Sina (Taj Šeriden). I, zamislite, Otac i Sin, mada se vole, ne znaju kako da komuniciraju jedan s drugim i u krajnjoj liniji se ne poznaju. Otac ima sopstveno viđenje dečakove budućnosti, dok sin naravno ne želi ići putem koji mu je neko drugi zacrtao. Mada ni u jednom momentu ne vidimo samog Isusa kako preispituje naume svog Oca, paralela je više nego očigledna. Ovaj film se lako može gledati i kao priča o odrastanju tj. sazrevanju.

Na kraju krajeva, ovo i nije film o čudesima, propovedima tj. nije film o sinu božjem Isusu, već film o čoveku Isusu i o njegovoj odveć ljudskoj strani. A tu ljudsku stranu prikazuje upravo kroz odnos sa porodicom, što svojom što tuđom.

Reditelj korača po tankoj ivici žileta, pokušavajući da nam ne otkrije pravu „prirodu” Isusa, tj. da li je on stvarno božji sin ili mistik sa spektakularnim vizijama, ali ipak čovek. Ipak, da se naslutiti sa koje strane njegov vetar duva, na kraju filma vidimo i raspeće i smrt, ali ne i vaskrsnuće. To je samo jedan od mnogih malih „grehova” koje reditelj čini u ovom filmu, ali na kraju, kad se svi oni skupe ipak snižava celokupnu ocenu.

Prvo, Isusove vizije izgledaju čudno i kao da je to celokupna njihova uloga u filmu. Ne govore nam ništa o samoj osobi koja ih ima, nisu nešto ni preterano vizuelno zanimljive i ne kažu nam da li su one stvarne ili je čovek koga gledamo prosto lud? Ovo zadnje i ne bi bilo toliko loše da sve to nije bačeno u vodu već pomenutim izostankom scene vaskrsenja. Ali poslednja scena filma je ta koja najviše začuđuje. Posle svega što smo videli, vraćamo se na kadar pustinje u koji odjednom ulaze izdaleka dvoje ljudi u farmerkama i slikaju se. Zatamnjenje, kraj. ŠKK?!!

„Poslednji dani u pustinji”, foto: Printscreen/ YouTube/ Movieclips Trailers

Još jedna od mana ovog filma jeste muzika, koja na momente ume biti očaravajuća, ali prosto kao da joj tu nije mesto. Poput prevelikog šrafa je uglavljena na silu i umesto da nam dočara atmosferu i osećanja likova, prosto nam odvlači pažnju od samog filma. Isto važi i za kadrove pustinje. Ona jeste prelepa i hipnotišuća, ali na filmu gubi svoju draž ukoliko se ništa na platnu ne dešava pet minuta, samo pesak i kamenje.

Malo šta se može reći da fali filmu, osim možda još koja scena sa đavolom, ali definitivno bi bio bolji da mu se oduzme koji nepotreban minut što sa početka što sa kraja… A malo i iz sredine. No, i pored svega toga Poslednji dani u pustinji je dobar film koji bih preporučio svakom verniku ili ne, s tim da treba imati na umu da ova priča odstupa od originalne, ali je ni u jednom momentu ne potcenjuje. I još jedno upozorenje za one sa malo čvršćim viđenjem Jevanđelja, a takođe i spojler alert – Isus u jednom momentu prekrši svoj četrdesetodnevni post.

piše: Igor Belopavlović

[1] Inače, da li ste primetili kako se film od prošle godine već smatra matorim. A da li biste  za recimo Braću Karamazove  rekli: „Ma to je knjiga još od pre sto godina”? A da li biste to rekli za Bibliju? J

Leave a Reply

Your email address will not be published.