piše: Marko Vesić
Umetnost fotografije se često vidi kao istraživanje imanentne umetničke logike vizuelnog ili estetskog, istraživanje različitih formalnih i drugih organizacija vizuelnog materijala koje treba da doprinesu ili ostvare bezinteresno estetsko iskustvo. Sa druge strane, fotografija može biti i dokumentarna i onda problematizuje aktuelne ili istorijske političke, ekonomske, ekološke i druge društvene probleme. Ne smemo smetnuti sa uma da je svaka fotografija izrežirani efekat, bilo da je reč o unutrašnjoj logici njene organizacije ili poruke koju će uspešno dekodiranje sadržaja (razumevanje) da pruži. Međutim, šta se dešava kada je ispred nas fotografija sa tekstom ili konceptualna fotografija? Odgovor na to pitanje možemo pronaći u delu Poruke (Messages) Neše Paripovića.
Ispod četiri fotografije nalazi se pomenuti naslov i podnaslov u zagradi koji glasi Seks, Politika, Droga i Umetnost, što čini sveukupnost tog dela. Na prvoj fotografiji se nalaze autor i njegova devojka kojoj on priča o seksu, kako nam sugeriše podnaslov, i oni su vidno raspoloženi u tom krajnje intimnom trenutku privatnog razgovora. Na sledećoj fotografiji autor razgovara sa jednim sredovečnim gospodinom i govori mu o politici. Reč je o privatnom druženju, ali o javnom diskursu gde je ponovo umetnik onaj koji govori i koji je u aktivnom odnosu sa temom. Treća fotografija u prvi plan ističe zapuštenog čoveka kome se, ponovo, obraća autor pričajući mu o drogi. Ono što se uspostavlja kao pravilnost i što je potvrđeno i na ovoj fotografiji jeste pozicija autora/umetnika kao aktivnog saučesnika razgovora; on je taj koji govori, obaveštava, informiše, problematizuje kroz različite diskurse koji mogu biti javni ili privatni. Poslednja fotografija prikazuje umetnikovu devojku koja, ovog puta, njemu govori o umetnosti.
Naizgled paradoksalno, ispostavlja se da umetnik baš kada je reč o umetnosti – sluša. Neša Paripović ovim delom želi da izvrši inverziju i preispita odnose aktivnog i pasivnog unutar parcijalnih diskursa. On postavlja pitanje ko je i kada onaj koji govori, kome on govori. Sa druge strane, autor želi da prikaže i kako se u savremenom svetu brišu granice između privatnog i javnog diskursa i kako svaki od njih može biti posredovan na više različitih načina. Umetnik je taj koji saznaje od drugih, ali i taj koji deluje na druge. On sluša o svim problemima i dimenzijama društvenosti, ali i govori u ovom slučaju. Međutim, u ovom radu je kao pasivan postavljen samo u slučaju umetnosti. Umetnik sluša, informiše se, razmišlja i problematizuje što je aktivni proces stvaralaštva.
Možda najzanimljiviji segment ovog dela jeste onaj koji nam sugeriše i podnaslov ovog teksta – svet kao odnos slike i teksta. Posredi je aktuelizacija ili prikaz jednog od najvažnijih termina poststrukturalizma – intertekstualnost. Filozofkinja Julija Kristeva uvodi taj termin u teoriju i njegova najjednostavnija definicija bi glasila: jedan tekst postoji tako što u sebe upija druge tekstove, gde tekst označava svako proizvođenje značenja i identiteta. Na primer, kada vidite nekog ko je obučen u crno, nosi martinke, crne naočare, crni krejon ispod očiju, možete pretpostaviti, prema pređašnjem iskustvu, a to znači tekstovima kulture, da je reč o emo devojci ili momku. Ali i taj odnos se zasniva na tome da emo osoba nije takva sama po sebi i u svojoj imanenciji, već takav način odevanja mi označavamo kao emo stil. Naknadno, njihov način oblačenja, kao kulturalni ili modni tekst, referira na druge kulturalne tekstove emo identiteta – kakvi su oni, zašto su takvi, zašto su obučeni u crno, šta su njihovi simboli i slično. Kada i dođete do nekih odgovora, oni će se ponovo zasnivati na nekom novom i drugom tekstu. Nismo li mi, kao pojedinci, samo proizvod tekstualne ili identitetske politike, preseci različitih tekstualnih projekcija u mreži značenja, čvorovi tekstualne mreže?
Upravo o tome Neša Paripović želi da nam govori – na koji način podnaslov dela referira sa slikama i na koji način se umetnik postavlja u različitim situacijama i odnosima javnog i privatnog, aktivnog i pasivnog. Naslov nije tu bez razloga. Poruke – taj neverovatni vid razmene informacija, govora i pos(r)edovanja identiteta u kulturi i društvu.
Na kraju bih ja vama želeo da postavim jedno pitanje. Zašto umetnik nosi naočare na poslednjoj fotografiji? Odgovor se nalazi u vašem intertekstualnom čitanju vizuelnog polja fotografije.
avgust, 2020.