„Crying girl”, Roj Lihtenštajn, foto: Wikipedia

Kao i mnoge druge političke sintagme, i ova je natopljena vrlo nijansiranim konotacijama kojima bismo se morali neusputno posvetiti. To je posao za ozbiljne ljude. Ovde ćemo se baviti jednim njegovim brendom. Ona će biti shvaćena kao trend u skorijoj istoriji da se govor, politika i praksa pročiste od jezika koji bi mogao da uvredi ili stavi u nepovoljan položaj određene društvene grupe, a pogotovu one koje su kroz istoriju bile podređene ili diskriminisane (što ne mora biti slučaj, naravno). Ovde ćemo se konkretno baviti prvom komponentom – vređanjem.

Počnimo pitanjem. Da li je tačno da ne smemo da ismevamo, ili čak kritikujemo određene ideje da ne bismo uvredili određene osobe? Primetite da smo ovde upotrebili reč ideje, a ne ljudi. Iako je tačno da je u praksi ovo razdvajanje često nezahvalan i frustrirajući poduhvat, čini se da je ipak praktično moguć. Jasno je da mi sami svoja mišljenja i stavove shvatamo kao deo nas, te da napad na iste onda predstavlja napad na nas. Ipak, motivaciju za ovaj, nekad (naizgled) sizifovski poduhvat, možete naći kako u logici, tako i u psihologiji.

Logički gledano, napadati osobu umesto njenih stavova ili argumenata predstavlja dobro poznatu i često upotrebljavanu grešku, takozvani ad hominem, koju bi trebalo izbegavati. Psihološki (i mnogi bi rekli, praktično, kao da logički deo nije praktičan) gledano, reći eksplicitno da kritikujemo stav (po mogućstvu jedan) a ne osobu omogućava toj istoj osobi da sačuva osećaj integriteta. Ako pritom možete i da potvrdite neki drugi njen stav (što je stav čvršći i bitniji za samu osobu, to bolje), smanjujete šansu da blaženi primalac vaše mudrosti podigne zid i unapred odbije vaše sugestije. U jednoj rečenici, ovaj zlata vredan (kao i svi drugi u ovoj rubrici, molim vas!) savet glasio bi ovako: nađite tačku gde se slažete i izgovorite je naglas; vodite računa da postoji balans između pokuda i pohvala; tamo gde se radi o pokudi, ona treba biti vremenski ograničena i izolovana. Što manji deo sečete, manje će boleti.

(Eto. Rešili smo vam većinu svih ljubavnih i uopšte međuljudskih konflikata koje ćete ikada imati. Da, primamo donacije.)

Ovo sve je, siguran sam, jasno. Takođe je jasno da bi generalno gledano ovakva verbalna nenametljivost bila potpuno nerazumna. Teško je zamisliti napredak i dijalog bilo kakve vrste u kojem nije dozvoljeno izvršiti agresiju na tuđe stavove. Međutim, imamo dan-danas primere gde se nikakva kritika ne dozvoljava.

Problem je, naravno, što se ljudi vređaju zbog svakakvih stvari, često bez dobrog razloga (ovo pod pretpostavkom da uopšte može postojati dobar razlog da se osećamo uvređenim, što nije očigledno). Evo primera: ako vidimo da vlasnik prebija svoju mačku, da li zaista ne bi trebalo da mu kažemo da možda taj čin nema poentu. Vlasnici su u tom slučaju kao i roditelji, često misle da znaju najbolje o svojoj deci i ostaloj pokretnoj imovini. Prilično je izvesno da će svaka kritika biti praćena osećajem uvređenosti. Pa, šta? Neko bi se prosto pozvao na slobodu govora, a neko bi bio specifičniji – ako vagamo uvređenost, i stoga neku duševnu bol vlasnika, sa potencijalnim očuvanjem zdravlja i života životinje, izbor bi trebalo da bude trivijalan. Pogledajmo par aktuelnih primera…

Uzmimo veru. Mnogi ljudi nju shvataju kao nešto lično, intimno. Često ćemo čuti: zašto bi neko čačkao mečku razgovarajući o tome, kad direktni učesnici ionako (verovatno) neće promeniti mišljenje. Primetite da prva tvrdnja zvuči razumno, ali da nema suštinske veze sa vređanjem, nego sa verovatnoćom da nečije mišljenje promenimo. Čak i onda možemo lako zamisliti situacije gde ima vrednost kritikovati nečiju veru (ili bilo koje drugo uverenje ili sistem uverenja), jer će možda promeniti mišljenje nekoj drugoj osobi. Pod pretpostavkom da uvreda zapravo krije u sebi kritiku (što nije uvek slučaj) rešenje nije da ona ne sme da se iskaže, nego da se ona podjednako tako kritikuje, bilo to opet uvredljivo ili ne. Pa neka bolja ideja pobedi. Drugi odgovor bi bio: to je moja stvar. To sa verom nije uvek tačno, jer za mnoge ljude se ona konzumira kroz religiju, a znamo da može imati, i negde još uvek ima, ogroman uticaj na javni život. Šta je sa nekim ko je vernik ali nereligiozan? Niko ne spori nečije pravo da ima mišljenje. Problem je što smo jako dobri u imunizovanju naših dragih uverenja do tačke dogme, a najbolji način da se takav mehur razbije jeste da se dopusti da naši stavovi budu kritikovani. Time potencijalno dobijaju svi.

U čemu je problem da se kaže crnac umesto afro-amerikanac, pogotovu kada imamo slučajeve kada crnci nisu ni Amerikanci ni Afrikanci, ili podjednako smešno, kada shvatimo da smo u jednom smislu svi Afrikanci.

Primera radi, u čemu je problem da za nekoga kažemo da je retardiran, ako je to stvarno slučaj, u neutralnom tonu i bukvalnom značenju, recimo ako smo doktor koji saopštava rezultate pregleda nekom roditelju? U samoj definiciji reči neće naći pogrdu. Ona dolazi u formi konotacije (u psihološkom smislu), dakle to je nešto što mi učitavamo. Menjajući sintagmu osoba sa retardardacijom za, recimo, osoba sa smetnjama, promenili smo samo ime. To neće sprečiti ljude da imaju određene predrasude prema ovim osobama, niti će ih sprečiti da učitaju istu u bilo kakvu reč koju mi smislimo. Dovoljno je samo prevrnuti očima dok za nekoga govorimo da je osoba sa smetnjama u razvoju, da toj reči dodamo sav onaj prtljag koji smo iz prethodne varijante hteli da isključimo. Čemu onda ovakav eufemizam? Nije li to samo trka sa vremenom? Ovom autoru se čini da jeste.

                                                                                                                        piše: Logoreik

Leave a Reply

Your email address will not be published.