Pogled na čudovište u ogledalu

U istorijsko doba, mnogo pre Herkula i Trojanskog rata, a malo pošto je rođen Dionis, peloponeskim gradom Argom je vladao izvesni Akrisije. Silno se jedio što nema muškog naslednika koji bi nastavio vladarsku lozu, pa se najzad, nestrpljiv koliko i zabrinut, obratio za savet delfskom proročištu. Tako je saznao da brine pogrešnu brigu: naslednika će imati, da, ali će od njegove ruke i skončati. Shvativši da mu želja i nije bila neka i da tu nema računice, očas posla je revidirao listu životnih prioriteta: ,,Ma, samo nek je zdravlje! Ostalo ćemo lako! Neka sam ja meni živ, a za posle – baš me briga. U suštini.” Uveren da je snažni kovač svoje sreće, jači od Sudbine, svoju kći jedinicu, Danaju, zakuje u bronzanu tamnicu duboko pod zemljom, daleko od svakog pogleda, isključivši je tako iz opštenja sa ma kojim ljudskim bićem. Lepa bi mu to zamisao bila da je uračunao još koja sem ljudskih (bića) ili da, barem, Jupiter nije imao običaj da se pretvara u zlatnu kišu koja uspeva da prokaplje kroz kakvu hoće rupicu, svakog, pa i najtvrđeg bronzanog apsa: zatrudni Danaja i rodi dečaka po imenu Persej, zbilo se prorečeno. Bez mnogo dumanja šta mu je promaklo, a da (ipak) spreči ostvarenje drugog dela predikcije, Akrisije ih sad oboje zatvori u kovčeg i baci u more – bilo da se unuk udavi ili otplovi kud ga bure odnesu, ubiti ga neće moći:  Akrisije 1, Sudbina 0. Nasankana.

More je odnelo kovčeg na ostrvo Serif gde su majka i beba gostoprimljivo dočekani, pa su se tu i nastanili. Persejevo detinjstvo je bezbrižno teklo, a Danaja, sasvim posvećena sinčiću, ni najmanje nije bila zainteresovana za udvaranja ostrvskog kralja Polidekta. Njemu pak, đuvegiji, nikako nije išlo u glavu kako to neka može njega da neće i izmudrova da to mora da je onaj njen sin nagovara, te Perseja proglasi dosadnom napašću i preprekom koje se što pre treba rešiti. Priliku mu je, nakon nekog vremena, stvorio sam Persej: trebalo je prikupiti darove za nekakvu svečanost i kralj je svim viđenijim ostrvljanima zapovedio da dovedu po konja. Persej, siromašan, ali mladalački brzoplet, sujetan i samouveren, obeća da će darovati kralja bolje od svih drugih: ni manje ni više nego Meduzinom glavom. To je odavno mnogima bila želja, no poslednja i neostvarena; nebrojni, iskusniji i bolje spreme su u tom pohodu već nastradali i Persejevi izgledi su bili gori od nikakvih, ali ga kralj uhvati za reč, znajući da će ga se tako napokon rešiti.

Ubrzo je i Persej shvatio u šta se uvalio. Glave pune briga šetao se obalom razmišljajući odakle, uopšte, da počne, kad ga zapazi Merkur, vazda izazvan nemogućim i zainteresovanim za komplikacije i spletkarenja, naročito kad nekog treba nasamariti. Ubrzo se priključila i Minerva. Sasvim je moguće da je tata Jupiter oboma naredio da pomognu mlađem bratu, ali je boginja imala i svoje intimne razloge: Meduza, jedna od triju Gorgona nekada je, naime, bila lepotica u koju su se na prvi pogled svi zaljubljivali, a najlepša na njoj je bila kosa. Kad ju je morski bog Neptun silovao u Minervinom hramu, zgrožena boginja je za kaznu (da, nju, nevinu žrtvu, neko mora da ispašta, kad već božanskom stricu ne može ništa) pretvorila u grozno zmijokoso čudovište koje pretvara u kamen svakoga ko je pogleda.

Tako, svako sa svojim razlozima, i Minerva i Merkur obećaše pomoć i dadoše Perseju sva potrebna uputstva. Najpre je trebalo da nabavi krilate sandale, čarobnu torbu i Hadovu kapu nevidljivku koje su čuvale nimfe, stanovnice nekog skrovitog, obema božanstvima nepoznatog mesta. Put do njih su znale Graje, tri drtave zle babetine koje su među sobom delile samo jedno jedino oko. Poslušavši savet lukavog Merkura, Persej podmetnu ruku dok ga je jedna predavala drugoj, ukrade oko i njime ih uceni, te mu one otkriše put do nimfi gde se dodatno opremio. Kad mu je Minerva najzad podarila sjajni bronzani štit, a Merkur harpe, kratki mač sa kukastim vrhom, on najzad pođe:

… po bespuću dugo

lutaše potom, kroz vrletno stenje i zabrđa šumska

dom dok Gorgona pronašao nije; po poljima usput

statue ljudske i zverinja raznog on vide, što žive  

pogledom jednim Meduza u kamen sve pretvori tvrdi.

Znajući da je, uprkos svoj užasnosti, od svega najstrašniji Meduzin pogled i da joj nikako ne sme prići spreda, Persej je strpljivo sačekao da se neman, skupa sa svojim zmijama u kosi, uspava čvrstim snom, pa je, sve vreme posmatrajući njen odraz u Minervinom štitu, pažljivo prišao i odrubio joj glavu. Iz njene krvi je iskočio krilati konj Pegaz, skupa sa bratom Hrisaorom, čovekom sa zlatnim mačem.

Leteći nazad sa Meduzinom glavom u čarobnoj torbi, Persej stiže do severne Afrike, u kraljevstvo diva Atlasa. Predstavi se, reče čiji je sin i ljubazno zamoli za konak. Među svim silnim bogatstvima kojima je obilovalo njegovo nepregledno kraljevstvo, Atlasov najveći ponos su bile zlatne jabuke koje su rasle pod zlatnim lišćem, na zlatnim granama u jednom od vrtova. Strepeći od davnašnjeg proročanstva prema kome će mu Jupiterov sin ukrasti to blago, gorostas je čitavo kraljevstvo ogradio debelim zidinama, za čuvara doveo krvoloka zmaja i svakome branio pristup ma i do granica svoga poseda. Strašno ispsova Perseja i svom svojom silinom nasrnu na njega, goneći ga sa svoga imanja. Tad Persej okrete pogled u stranu, a iz torbe izvuče Meduzinu glavu i ispruži je ka Atlasu:

Koliki Atlas je bio, tolika se planina diže:

kosa i brada mu postaše šume, ramena i ruke

gudure; glava gde dosad mu beše tu planine vrh sad

posta, od kostiju nastade stenje. I naraste Atlas 

(vašom, o bogovi voljom), po svakoj se strani gorostas 

pruži, a nebo sa zvezdama svima tad prileže na njeg.

(A što se proročanstva tiče, sve rečeno se, naravno, zbilo. Samo što je slavni kradljivac bio drugi Jupiterov sin, ne Persej, nego Herkul. U nekom drugom mitu.)

Nastavivši ka Serifu, Persej prelete posede etiopskog kralja Kefeja i tamo, na obali mora ugleda devojku okovanu za hrid. Isprva je pomislio da je u pitanju veličanstveno izvajana statua, ali joj najzad prepozna sjaj suza u očima, srce mu zatreperi ljubavnim žarom, te reši da sleti i sazna ko je ona i šta je po sredi. To je bila lepa Andromeda, etiopska princeza koja je, nedužna, na litici čekala da je zgrabi morsko čudovište, ne bi li se surovom smrću iskupili gresi njene majke jezičare. Odmazdu su, zapravo, naplaćivale morske vile nereide: silno uvređene što se kraljica Kasiopeja drsko hvalisala kako je lepša od njih, insistirale su da je Neptun kazni, pa je on poslao strašnu neman koja je pustošila čitavu zemlju. Očajni Etiopljani zatražiše savet od Amona i dobiše preporuku da će se sve strasti smiriti nakon što se žrtvuje kraljeva kćer. Tako ju je zatekao Persej.

Još smeliji nakon nedavnog junaštva, mlad i zaljubljen, Persej se najpre preporuči božanskim poreklom i vrlim podvižništvom, pa roditeljima okovane lepotice ponudi nagodbu: ako je oslobodi, neka ga prihvate zetom. Pristaše oni presrećni, ponudiše pride i silna blaga, čitavo kraljevstvo u miraz, samo neka je spase.

U to, ko najbrža lađa, što šiljatim kljunom po vodi

grebe, mišićima znojnim kad nagare momci, baš tako

neman po pučini tuče, sve razbija poprsjem vale.

Prišla već litici blizu toliko, balearskom praćkom

olovno tane koliko kroz vazduh dobaciti može;

Polete Persej u napad na besnu aždaju i veštim manevrima najpre rani, a potom i ubi užasnu alu. Obalom odjeknuše razdragani povici olakšanja, svi hvale spasitelja, kliču budućem zetu.

On priđe moru da opere junačke ruke, prethodno napravivši od morskih algi i gipkog vodenog rastinja mekanu prostirku za Meduzinu glavu da je šljunak ne bi ogulio. Kad…

…Bilje još sveže i živo, nutrine upijanja žedne

posisav snagu čudovišta, postade dodirom tvrdo   

čudnu čvrstinu mu neku zadobiše grane i lišće.

Morske tad probaše nimfe taj čudesni čin i na drugom

rastinju mnogom i videše isto da biva, pa staše

radosne, njihovo seme da bacaju svuda po vodi.

A i do današnjeg dana koralima ostade ista 

priroda, čvrsti na vazduhu da su: pod morem prutići

gipki što behu, u stene se pretvore kad su nad morem.

Tako su nastali korali.

Potom je usledila svadbena svečanost koja se ubrzo pretvorila u krvavi pir: Andromeda je, naime, već bila obećana svome stricu, Kefejevom bratu, Fineju, koji je, besan zbog otete žene upao na gozbu tražeći osvetu sa četama do zuba naoružanih boraca. Nastade silna pometnja, opšta tuča i makljaža, palatom potekoše potoci krvi: nebrojni izginuše u borbi, vrli junaci sa raznih strana sveta, stari i mladi, ko god se tu našao, a nije bio kadar da se spase… ubiše čak i nesretnog muzikanta koji je, sirotan, doveden da uveseljava svatove. Kad Persej beše na izmaku snage, a već ih je stotine pobio, on najzad izvadi Meduzinu glavu i preostale pretvori u kamen, skupa sa Finejem i uprkos njegovim kukavičkim molbama za milost.

Kraljevstvo nije hteo, ali je Andromedu poveo sa sobom.

Svašta se posle još desilo: na Serifu je oslobodio majku od groznog tiranina Polidekta, pretvorivši ga u kamen skupa sa dvorskom svitom, pa se napokon vratio i u rodni Arg. Dok se takmičio u bacanju diska, njegov hitac se nehotice odbio od zemlje, pa pogodio i usmrtio dedu Akrisija, upravo kako je i bilo prorečeno. Andromeda mu je rodila šestoricu sinova i jednu kćer, obzidao je Mikenu, postao vladar Tirinta…

Persej je, uz Herkula, najpoznatiji antički junak, mitovi o njemu su brojni, a varijacije još brojnije. No, u Metamorfozama mu nije posvećeno pažnje koliko bi se očekivalo: iako je Persej centralna ličnost druge polovine IV i početka V pevanja, o gorepomenutim zbivanjima Ovidije gotovo da referiše, uglavnom indirektno i sa tek ponešto dinamike (ubistvo Meduze je, na primer, ispričano kroz tek nekoliko stihova, jednako uzbudljivo koliko i nastanak korala). Mit, doduše, podrazumeva nekoliko usputnih preobražaja (Zevs u zlatnu kišu, Gorgona u Meduzu, Meduzina krv u Pegaza i Hrisaora, Atlas u planinu, morsko rastinje u korale, Finejeva banda i Polidektova svita u stene) što jeste mnogo građe čiju obradu zahteva glavna tema Metamorfoza, ali se ne može izbeći utisak da je Ovidije prema Perseju prilično rezervisan, da ga, čak, i ne prikazuje u naročitom sjaju i slavi. Nešto ličnije, sa pacifističkom zgroženošću, opisuje krvavu svadbu, detaljišući oko spreme i oružja sasvim epizodnih likova, sve sa odsecanjem jezika, vađenjem očiju, probadanjima, obezglavljivanjima i drugim užasnim pojedinostima. Čak je i ljubav Andromede i Perseja prikazana gotovo informativno, sasvim bez emocija. Čak se ni silovanjem Gorgone nije naročito bavio (a silovanje Ovidije ne propušta ni za šta na svetu). Prvi odgovor na pitanje zašto se opredelio za takvu vizuru se nameće sam – mit je svima bio i više nego poznat, nema se tu šta novo reći ni dodati, publici je ponavljanje dosadno, a i pesniku su ljubavne teme milije od nekakvih heroja siledžija.

Pristavši na takvo tumačenje, Ovidija proglašavamo kozerom, zabavnim pripovedačem koji ne zalazi dublje od površine, ali se tako još više udaljavamo od odgovora: zašto je ovom mitu gotovo oduzeta  uzbudljivost?

Psihološka tumačenja mitova su izrazito trusno područje, skoro pa non est disputandum subjektivizam, koliko i rasprava o ukusima. Ako bismo, uz sve neophodne mere predostrožnosti, ipak prišli priči sa te strane (kao što, na primer, prilazi Pol Dil) i pozabavili se Persejevom ličnošću, ljudskošću i karakterom, došli bismo do novog, daleko uzbudljivijeg objašnjenja Ovidijeve uzdržanosti: Perseja na akciju pokreće taština – ne želeći da se pomiri sa prosečnošću, sam je sebi nametnuo pretežak zadatak, ono što niko pre njega nije postigao. On, dakle, nije ni prokletnik, ni nevina žrtva božanskih spletkarenja, već inicijator i vinovnik, i drski i hrabri kušač sopstvenih sposobnosti. Kad se usudi, u pomoć pristižu Atena (mudrost) i Merkur (dovitljivost). Meduza je grozno čudovište koje okamenjuje, koči, ne dozvoljava kretanje, delovanje, stvaranje, zaustavlja volju. Meduza se može videti jedino u ogledalu, upravo onako kako čovek jedino može videti samoga sebe. Bilo da to čudovište predstavlja onu inicijalnu sujetu, najveći strah ili nešto treće, ubistvom Meduze Persej je, zapravo, ubio ono najgore u sebi. Ili je samo dobio prvu bitku, naučivši, makar, kako se to gleda u sopstveni odraz i u kom momentu treba okrenuti glavu. Možda je ubistvo Meduze ona metamorfoza koja neprekidno traje i stalno se ponavlja, sve dok, najzad, ne prestane da okamenjuje čovekovu volju, a odraz u ogledalu ne postane izraz zadovoljstva.

Možda baš zato i Ovidije okreće glavu i namerno predstavlja Perseja kao običnog tabadžiju sa, dobro, krilatim sandalama i još kojom čarobnom drangulijom. Rimom je vedrila i oblačila najveća, Avgustova sujeta i postavljanje ogledala preko čitavog neba nije bilo naročito preporučljivo. Onima koji su spremni za ogledanje i neprekidne metamorfoze više od ovoga i ne treba.

   piše: Anđelka Nastić

jul, 2018.