izvor: Wikimedia

Tog šestog na sedmi oktobar, legao sam u krevet, spreman da se uhvatim u koštac sa još jednom radnom nedeljom. Kako to obično biva, a otkad su ove sprave izmišljene, uspavljujem se smartfonom umesto brojanjem ovaca. Otvaram Fejsbuk i vidim jednu, za mene, ali i za mnoge ljubitelje rok muzike, tužnu vest. Vest da je preminuo Džindžer Bejker.

S obzirom na to da je imao osamdeset godina, gospodin Bejker je komotno mogao da mi bude deda, ali, pošto je moj otac samo nekoliko godina mlađi od njega, ne mogu ga tako nazvati. Znao sam da već duže vreme kuburi sa zdravstvenim problemima, ali je do poslednjih par meseci života aktivno nastupao sa svojim bendom Ginger Baker Jazz Confusion.

Sa likom i delom Džindžera Bejkera upoznao sam se rano, mada nisam bio svestan šta se krije iza riđeg čoveka ludačkog pogleda, proređene brade i afričkih košulja pastelnih boja. Prošlo je neko vreme, dok je do mene doprla informacija da se grupa Cream, čiji su članovi, pored Bejkera, dve legende svojih instrumenata, basista Džek Brus i gitarista Erik Klepton, ponovo okupila i snimila živi album u londonskom Rojal Albert Holu 2005. godine. Već na prvo slušanje, bio sam zapanjen uštimovanošću tri starija gospodina na bini. Za kriterijume moga uha, svirali su bez greške. A na to sve treba dodati činjenicu da, osim kratkog nastupa prilikom ulaska u Rock and Roll Hall of Fame 1993. godine, čak trideset sedam godina nisu svirali zajedno! Proučavajući njihove biografije i muziciranje, video sam da je Bejker, po načinu svirke, tipičan džez bubnjar i tačno se uklapa u ambijent mračnih, zadimljenih barova, gde u mraku svira, dok njegovo postojanje odaje samo žar cigarete u ustima. A verovatno je i bilo tako. Pre Cream-a, Bejker je bio član bendova Blues Incorporated i Graham Bond Organization (u potonjoj sa Džekom Brusom), koji su bili orijentisani prema bluzu, R&B i džez muzici. Prekretnica u karijeri sva tri navedena gospodina jeste pomenuta grupa Cream, koja je za dve godine postojanja uspela da napravi svetski bum i da, pored Bitlsa, bude možda i muzički najuticajnija britanska grupa šezdesetih godina. Rastali su se živim nastupima u Rojal Albert Holu u Londonu i Medison Skver Gardenu u Njujorku. Sa Kleptonom i Stivom Vinvudom, poznatim engleskim multiinstrumentalistom, oformio je supergrupu Blind Faith, koja je bila kratkog daha, da bi sastavio još jednu, eponimnu kratkotrajnu grupu Ginger Baker’s Air Force u kojoj mu se pridružio Grejem Bond. Vrlo brzo, nakon nekoliko kratkotrajnih projekata, Bejker se seli u Nigeriju gde otvara studio za snimanje. Tokom boravka u Nigeriji sarađivaće sa legendarnim Felom Kutijem i radiće na usavršavanju afričkih ritmova, koje je predstavio svetu svirajući u Cream-u. Nakon kratkotrajnog angažmana u bendu Baker Gurvitz Army i tri studijska albuma za tri godine, Bejker uzima kratku pauzu i tokom osamdesetih godina nastupa sa tri velika benda: Atomic Rooster, jednim od najpoznatijih muzičkih aktova ranog britanskog psihodeličnog roka, Hawkwind, rasadnikom kvalitetnih muzičara i pionirima spejs i eksperimentalnog roka, kao i sa bendom bivšeg frontmena Sex Pistols-a, Džonija Rotena, Public Image Ltd. Tokom tih godina, Bejkerova karijera ipak kreće nizbrdo. Bilo je tu pokušaja i da se okuša u glumačkim vodama, ali je to bilo neuspešno. Početkom devedesetih, nastupa u hard rok grupi Masters of Reality, a 1993. godine je sa kolegama iz grupe Cream, ušao Rokenrol kuću slavnih. Tokom devedesetih će se odseliti u Južnu Afriku, u kojoj će živeti do kraja života, a zasviraće i sa Gerijem Murom i Džekom Brusom u grupi BBM. Te 2005. godine usledili su pomenuti koncerti sa ponovo okupljenim Cream-om, a sve vreme nastavlja da svira sa svojom džez grupom, da bi 2014. godine izdao svoj poslednji album Why?.

Kako opisati Džindžera Bejkera? Kao ličnost, jedan prek, opasan dugajlija, jezivog izgleda, ali u dubini prilika jednog srdačnog i kulturnog tipa, koji to postaje kada znate kako da se postavite prema njemu. Evo jednog primera. Kada je 2011. godine američki reditelj Džej Buldžer pokušao da se sastane sa Bejkerom na njegovom ranču u Južnoj Africi, Bejker mu je štapom polomio nos jer se nije najavio i lepo predstavio već samo banuo na njegov ranč. Bejker mu se izvinio i pristao na snimanje dokumentarca Beware of Mr. Baker. Evo drugog primera. Iako je više puta sa njim sarađivao i u karijeri imao samo reči hvale za njegovu svirku, Bejker se više puta fizički obračunavao sa Džekom Brusom, pa čak i potezao nož na njega. Njegove supruge su govorile da je užasan suprug i otac. Na sve to dodajmo mnogo alkohola i heroinsku zavisnost, iz čijih se kandži izvukao i ipak doživeo osamdesetu.

Kao muzičar, Bejker je uveo revoluciju u odnosu na dotadašnji način sviranja bubnja. Od svog učitelja, Fila Simena, naučio je da svira sa duplim bas bubnjevima, što je bilo nešto novo u dotadašnjoj rok muzici. Takođe, karakteristika njegovog seta je bila ta što je tam-tamove (vrsta bubnja, prim. aut) i činele držao paralelno sa podom, dok je uobičajeno da isti budu okrenuti ka bubnjaru radi lakše svirke. Pamti se i njegov doprinos novoj muzičkoj formi, takozvanoj bubnjarskoj solaži, pa je poznat njegov solo Toad. Ove solaže je Bejker doneo iz džeza, kao odraz pokazivanja virtuoznosti jednog bubnjara na svome setu, gde izvodi višeminutne bravure na instrumentu bez instrumentalne pratnje ostalih muzičara iz orkestra, po kojima je Bejker bio svetski poznat i bile su neizostavni deo njegovih nastupa do samog kraja života.

Ipak, ove moje reči i nemaju neku težinu, s obzirom na to da nisam muzičar. Ali je zanimljivo videti šta su Bejkerove kolege rekle za njega. Nil Pert, bubnjar kanadske progresivne rok grupe Rush, rekao je da je Džindžer Bejker čovek koji je formirao rok bubanj, da je njegov način svirke neviđen i neponovljiv, a da mnogi bubnjari nisu ni svesni da stvari koje smatraju normalnim za rok, to nisu uvek bile, jer ih je Džindžer sa sobom doneo. Kao svoju inspiraciju navodili su ga kolege za bubnjem: Džon Bonam (Led Zeppelin), Piter Kris (Kiss), Ijan Pejs (Deep Purple), Dejv Lombardo (Slayer), Nik Mejson (Pink Floyd). Na ovom mestu moram pomenuti i neke ljude iz domaće scene, koji pamte Bejkerov rad, a u prilog činjenici da je vršio uticaje i van žanra. Milić Vukašinović, frontmen Vatrenog poljupca, bivši bubnjar Indeksa i Bijelog dugmeta, naveo je da se radilo o njegovom idolu iz mladosti koji je uneo revoluciju u bubanj, te da su svi hteli da budu kao on, ali je on bio jedan jedini. Miodrag M. Ilić – Mile Bas, vođa i tvorac folk projekta Južni Vetar, koji je u mladosti bio rok muzičar, pamti Džindžera Bejkera kao čoveka koji je bubnjarima onog doba zadavao muke i nabijao komplekse složenošću svoje svirke, a opet jednostavnošću sa kojom je on te bravure izvodio, te pamti scene kada su na probama bubnjari šutirali bubnjeve i bacali palice od besa što ne mogu da ga iskopiraju. Ipak, na ovom mestu bih citirao bubnjara grupe ZZ Top, Frenka Birda (jedinog člana koji nema bradu), koji je prilikom uvođenja grupe Cream u Rokenrol kuću slavnih, najavio i uveo Džindžera Bejkera: „Nisam večeras došao ovde zato što smatram da je ovo mesto na kojem treba da provedete veče, ovde sam večeras da čujem kako Džindžer Bejker svira bubnjeve!… On je bio taj bubnjar koji smo mi svi hteli da budemo… njegov solo je zvučao kao da je rezao drva testerom u dvorištu… I kada budu predstavljali Cream na bini, i kada dođu gospoda koja treba da me sprovedu do mog stola, ja neću poći sa njima, sakriću se iza pojačala i posmatraću Džindžera Bejkera kako svira bubnjeve, i bilo bi mu bolje da bude kao na pločama, jer sam proveo dvesta, trista, četiri stotine sati skidajući njegove pesme sa tih ploča, i znaću ako nešto ne odsvira kako treba!” I te večeri Džindžer je pokazao posebnost. Brus i Klepton su govorili, a Bejker je samo naglasio da su svi rekli sve i zahvalio se publici, što je naišlo na najveći aplauz, nakon čega su zajedno nastupili, prvi put posle dvadeset pet godina.

Džindžer Bejker i ja smo kilometarski bili najbliže 2013. godine kada je sa svojim bendom nastupio na Nišvilu i gde mu je uručena nagrada Šaban Bajramović za doprinos fjužn džezu. Sokolio sam se da odem te godine u Niš i da ga poslušam, ali septembarski rok je bio blizu i tako je propala jedinstvena prilika da ga vidim i čujem. Smrću Džindžera Bejkera, muzički svet je izgubio istinsku ikonu i velikana bluz, rok i džez muzike, a onaj svet, bio to pakao ili raj, dobio ozbiljno pojačanje na perkusijama. Počivajte u miru, gospodine Bejkeru.

piše: Pavle R. Srdić

Leave a Reply

Your email address will not be published.