Intervju vodila: Nevena Stajković
U proleće nas svrbe tabani i koristimo svaku priliku da negde otputujemo. Zato vam ovom prilikom predstavljamo prvu poetsku zbirku Bogdana Milanovića. Sledećeg leta u Marijenbadu, u izdanju PPM Enklave, odvešće vas na putovanje u Rim, Umbriju, Berlin, Bijaric i u isto vreme navesti da promišljate o identitetu, ljubavi i zaboravu kao egzistencijalnim kategorijama. O izazovima rada na prvoj knjizi, blogu Grof od Kamilije i kinematografskoj inspiraciji čitajte u redovima koji slede.
1. Diplomirao si na Fakultetu bezbednosti u Beogradu, otkud to da si se našao u svetu poezije? Kada se u tebi javio pesnik?
Često se zbunim kad upoznam nekog novog i pomenemo struku. Kako sam tu zabasao? Ne ličiš mi na bezbednjaka, uopšte. Onda ja uzvratim da tako i treba, da je poenta ostati nezapažen. Sve je stvar diverzije. Okrenem to na humor, a zapravo sam zbunjen. Prošle su godine od kako sam završio taj fakultet i ne mogu da se povežem sa tim, nikako. Bilo bi zanimljivo da sam i taj. Jedan moj poznanik se ozbiljno bavi studijama bezbednosti, piše poeziju i kuvar je par ekselans. To je pikantna kombinacija i ništa se međusobno ne isključuje. Poštujem ljude koji žive na više područja, sa ukusom.
Poezija je iskrsnula kao potreba za saopštavanjem, kao forma koja mi pruža da, kao što Holden Kolfild u žitu lovi decu da ne padnu sa litice u provaliju, ulovim slike koje jure u zaboravljanje. Mala teritorija teksta koja otvara prostore kojih nisam bio svestan, a tu su, u meni. Kada se to desilo tačno, ne znam, ali sećam se da sam jednom sedeo u šumi, nakon nečeg važnog, možda posle neke sahrane, na malom osunčanom mestu i želeo sam to da zapamtim zauvek – to kako je šuma izgledala tada, da pošaljem sebi to u budućnost. Skoro sam se toga setio, što znači da je uspelo. Bilo je prekoputa mene neko mrtvo deblo, sunce je padalo na njega i suvu zemlju, sve je bilo mirno i to sam želeo sebi da pošaljem u budućnost. Mislim da to ima veze i sa poezijom i počecima.
2 .Pohađao si književnu radionicu Zvonka Karanovića. Da li te je to iskustvo oslobodilo ili disciplinovalo kao autora? Koja je najznačajnija lekcija koju si sa datih radionica poneo?
To je bila prva Zvonkova radionica u Studentskom gradu, koju često pominjemo i kad se skupimo i na promocijama. I stvarno je puno razloga za to, pre svega jer se družimo i dalje, nakon osam godina od tih utoraka. Meni je značilo to što nije bilo milosti, što se tekst, hteo ti to ili ne, izlaže drugima. Naučio sam da odstupim, saslušam, ispravim. I to je ono što mi je značilo – zanatski pristup tekstu. Iskustvo radionice je bilo dragoceno zbog tog uvida: tekst je živ i tekst može da bude bolji. Nije stvar smernica koje dobijaš, prepoznavanja opštih mesta, već svest da tekst zahteva rad i neku vrstu iskoraka na trenutke. Onda, ako uspeš, nešto u tekstu zablista i dodirne druge. I to se videlo kad smo sedeli na radionici, svima je prijalo da vide kako njihov tekst postaje bolji.
3. Od 2018. godine vodiš blog Grof od Kamilije na kojem imamo prilike da čitamo tvoje pesme i prozne crtice. Da li blog doživljavaš kao lični arhiv ili javni dnevnik? Kako biraš šta ćeš objaviti, a šta ostaviti u beležnici?
Grofa od Kamilije sam zamislio kao mali dendistički projekat, platformu na kojoj objavljujem samo probrani sadržaj nakon fine filtracije. Sve to uz ironijsku distancu prema samom sebi. Platforma za ljude koje prepoznajem kao uživaoce takve vrste dendi estetike, uz otklon od svakodnevice i sveta oko sebe. S vremenom je Grof postao lični arhiv, sa probranom publikom najmilijih legendica (kako ih sam Grof naziva), uz blagi tvist tekstova koji se tiču društva, književnosti „bliske grofovskom ukusu” i visoke mode.
Dešavalo se da prođe skoro cela godina dok ne nađem nešto vredno objavljivanja na Grofu ili dok ne budem u grofovskom raspoloženju, tako da nema pravila. Prijatelj čiji sam tekst poslednji objavio morao je da putuje do Belađa kako bi upoznao Avgusta iz Valjarevićevog romana Komo, čekao sam ga (opravdano) celu godinu dok nije završio i na kraju objavio. Nekada je toliko potrebno da bih bio zadovoljan kvalitetom materijala. Ne želim da opterećujem publiku, reč je o ljudima sa ukusom, a ni sebe. Naročito ne sebe.
4. Tvoja knjiga Sledećeg leta u Marijenbadu određena je kao zbirka, scenario, te lirski roman. Kako se javila potreba za hibridnim žanrom? Šta nas čeka na ovom putovanju kroz prostore identiteta, ljubavi i zaborava?
Prva verzija rukopisa bila je bez scena. Kad sam predao tu verziju uredniku, došli smo do zaključka da je sve tu, ali da nedostaje kostur, nedostaje nešto što bi nosilo pesme. Koncept u kom su scene nosioci narativa, a pesme sam narativ koji se odmotava javio se više kao posledica, manje kao potreba. I meni je taj proces traganja za strukturom značio, jer sam se zapitao: šta ja želim da saopštim? Šta se dešava iza pesme? Scenario je teren gde se narativ konkretizuje, gde nema prostora za rasplamsavanje. To mi je značilo jer, dok sam pisao scene, i sam sam počinjao da naslućujem šta se dešava iza pesama, šta se dešava sa Mateom i njom.
Želeo sam da ispričam priču koja je meni značila i koja, nadam se, može da bude bliska i čitaocu. Priču o onima koji ne umeju da odu i onima koji ne umeju da puste drugog da ode. Dobar deo knjige je o tome. O bežanju i nalaženju. O bežanju od sveta, ljubavnika, samog sebe. Priča o Mateu i njoj. Prostori kroz koje beže i kroz koje se otkrivaju su prostori koje će svaki čitalac drugačije da vidi. I bude mi drago kad pomislim kako ti prostori i likovi drugačije utiču na svakog čitaoca. Naravno, ostaje nada da utiču.
5. U zbirci je vidljiv uticaj Felinija i Sorentina, dok naslov zbirke referiše sa Reneovim filmom Prošle godine u Marijenbadu. Šta te u filmovima ovih reditelja najviše privlači? Da li su te naučili da drugačije posmatraš svakodnevicu – kao potencijalno poetski prizor?
Đep Gambardela iz Sorentinove Velike lepote, Mastrojani i Felini kumovali su Mateu. Prazne rimske ulice, cvrkut i katoličke opatice, šetnja sa rukama iza leđa dok grad spava. Mastrojanijevo lice dok maše devojčici na drugoj strani obale, a povorka ludih snobova ga zove dalje u slatki život. Kratke briljantne replike. „Vozovi na našim žurkama su najbolji. Najbolji su jer ne vode nigde.”
Sve to je uticalo da se pojavi Mateo koji se ipak s vremenom menjao. Prošle godine u Marijenbadu je ipak po atmosferi i postupku stvaranja izlomljenog narativa najbliži knjizi. Igra interpretacije i preplitanje vremena, prazni hodnici i saloni u kojima se likovi mimoilaze ili sreću. Verujem da se oseti uticaj filmskih otaca u slikama i prostorima kroz koje se kreću Mateo i ona, ali uvek postoji opasnost da postanemo parodija sveta iz kog dolazimo. Zato su njih dvoje morali da stvore svoj.
6. Glavni protagonisti zbirke su Mateo i Matea. Da li je bilo izazovno pronići u Mateinu misao i pisati u ženskom licu? Ako naslov obećava sledeće leto, hoće li se dvoje ljubavnika ipak naći ili treba da verujemo Mateinim rečima izgovorenim u pesmi koja zatvara zbirku?
Trenutak u kom sam počeo da pišem iz njene perspektive, iz ženske perspektive, bio je najznačajniji po dalji tok knjige. To je oslobađajuće iskustvo iz dva razloga. Prvi razlog je uvid u drugačiju perspektivu koju Ona pruža, drugačije viđenje njihovog odnosa spram sveta, bega od porodičnih lanaca i drugačije viđenje uspeha. Drugi razlog je uvid u žensku stranu moje ličnosti, animu, što je samo po sebi proces koji znači za svako dalje stvaranje. Bilo je izazovno doći do autentičnog ženskog glasa samo u meri u kojoj sam bio spreman da ga otkrijem samom sebi. Posle sam ga samo slušao.
Sledećeg leta se odnosi na mali trenutak nade za tim ponovnim susretom, prepoznavanjem, iako znamo da je već sve rečeno, da je već sve gotovo. Mislim da svako ima to sledeće leto u sebi.
7. Poslednje pitanje, koje postavljamo svim sagovornicima i sagovornicama – možeš li čitaocima i čitateljkama KUŠ!-a da preporučiš knjigu, film, predstavu, muzičku numeru i umetnika ili umetničko delo kojem bi trebalo da posvete pažnju?
Skoro sam pročitao Glorijana, novi roman Branka Ćurčića, u dahu, dopalo mi se kako stavlja čitaoca u trpezariju, za sto sa trenutnom stvarnošču koja traje već godinama. Priče o Adamu Lazara Pavlovića preporučujem već dugo, svima koji vole kvalitetnu urbanu prozu i Doručak se služi čitavog dana Nemanje Stanišića kao omiljenu zbirku, onima koji u mnoštvu izbora nisu napravili bilo koji. Takođe, Milja Šijakinjić (za sve koji prate sadmics), objavila je skoro zbirku kratkih priča Od 9 do 5 za koju verujem da će biti zanimljiva svima koji su nemo stajali pored aparata za vodu u hodniku korporacije ili koji su se susreli sa fenomenom lopova hrane.
Pozdravljam puno sve čitaoce KUŠ-a! Živeli!
mart, 2026.
