foto: Brett Jordan, Unsplash

piše: MoonQueen

Jedna od čestih boljki savremenog čoveka koji živi u razvijenom delu planete je taj da pojedine stvari uzima zdravo za gotovo, a jedna od takvih stvari je moderni poštanski sistem. Iako se pošti u današnje vreme raduju retki, jer koverat u sandučetu gotovo nikada ne nagoveštava lepe vesti iz daleka, već mnogo češće reklame, opomene i račune, zamislite na trenutak da se vratite kroz vreme na sam početak 19. veka u bilo koje manje mesto zapadne ili severne Evrope. Vaša komunikacija sa ostatkom sveta svedena je mahom na pisma i novine koje u vaše mesto u najboljem slučaju stižu jednom nedeljno. Ukoliko imate neka važna posla, pravne, poslovne ili ljubavne prirode, ona će strpljivo morati da sačekaju taj jedan dan u nedelji kada službeno lice zaduženo za pošiljke na konju stiže u vaš grad. Njegov dolazak najaviće trube koje će se oglašavati dokle god je izaslanik pošte u mestu (ta truba postaće simbol Pošte i danas se nalazi u amblemu nacionalnih pošti tridesetak zemalja sveta). Ukoliko vas bolest, san ili bilo koja druga aktivnost spreče da istrčite na ulicu, presretnete službenika i izvršite primopredaju pošiljki na vaše ime – moraćete da sačekate do sledeće nedelje. Dosta nezgodno, zar ne?

Najnezgodnije je ipak gradovima na ostrvima, pogotovu onim u severnim krajevima Evrope koji usled nepovoljnih vremenskih uslova nisu mogli da se oslone na siguran red isplovljavanja brodova. Stanovnici ostrva ostajali su danima, pa i nedeljama, odsečeni od ostatka zemlje, često i bez namirnica, a kamoli bez pisama. I značajan demografski rast, masovno naseljavanje velikih gradova i sve češće migracije stanovništva učinili su tradicionalni sistem pisane korespodencije gotovo neupotrebljivim. Zbog toga početkom 19. veka pošta polako počinje da se skuplja na tačno određenim lokacijama. Poštari prestaju da prikupljaju pošljike od vrata do vrata, već ih dočekuju na jednom mestu; u većim gradovima to su bile ispostave Pošte, u manjim često najeminetnije lokalne kafane. Uz sav razvoj koji je 19. vek doneo, porasle su i administrativne potrebe i obaveze svih slojeva društva, zbog čega je i ovakav sistem uskoro postao preopterećen.

Ser Roland Hil, izvor: Wikimedia Commons

Nedaleko od Hajd parka u Londonu na jednoj zgradi danas stoji ploča koja prolaznike obaveštava da je na tom mestu nekada živeo ser Roland Hil, reformator Pošte. Na prvi pogled može nam se učiniti čudnim da se na ovaj način upamti ime čoveka koji nije bio umetnik, naučnik ili vojskovođa, već nešto tako dosadno kao što je reformator Pošte, ali treba znati da je ser Rolad Hil večno zadužio Britaniju, pa i ceo svet da mu – odaju poštu. Godine 1840. u promet je puštena prva koverta čije je putovanje bilo plaćeno unapred zahvaljujući značajnom izumu ovog čoveka, samolepljivoj poštanskoj marki danas čuvenoj pod imenom Peni blek (Penny Black). Za dizanersko rešenje prve poštanske marke na svetu takmičili su se mnogi umetnici. Odbor je odabrao rešenje Čarlsa Hita, gravera koji je predložio da se na markici nađe profil kraljice Viktorije, urađen po crtežu umetnika Henrija Korbolda. Pošiljke koje su težile do 14 grama sada su, uz kraljičin portret, putovale po ceni samo jednog penija, što je pisanu komunikaciju učinilo dostupnom i najsiromašnijim slojevima društva.

peni blek markica, izvor: Wikimedia Commons

U roku od deset godina poštanske marke ušle su u upotrebu u Švajcarskoj i Brazilu, zatim Americi, a do početka šezdesetih godina 19. veka koristiće se u devedeset zemalja, što je, imajući u vidu teritorije kolonijalizmom pripojene svetskim silama, zaista značilo ceo svet. Proći će još dvanaest godina od pronalaska poštanske marke do trenutka kada ser Roland Hil šalje svog mlađeg kolegu, poštanskog službenika i pisca Entonija Trolopa, u ruralne delove južne Britanije da pronađe rešenje za efikasnije sakupljanje pošte. Naredne dve godine Entoni Trolop proveo je na leđima konja, obilazeći gradove i sela Kanalskih ili Normanskih ostrva Džersija i Gernsija, zapisujući da mu je to bio najlepši period života. Moguće da je mašta pisca doprinela novom izumu: slobodnostojećem poštanskom sandučetu koje 1854. godine ulazi u upotrebu na teritoriji ovih ostrva.

Entoni Trolop, izvo:

U romanu On zna da je u pravu Entoni Trolop ismejao je sopstveni izum kroz lik Mis Stenburi, dame izuzetno revoltirane pojavom poštanskog sandučeta, „novotarije” koja ruži izgled ulice i čiju upotrebu nikako ne uspeva da opravda i razume. Mis Stenburi nije bila usamljena u svom nepoverenju prema sandučetu u koje bi svako, bez ikakvog nadzora, reda ili garancije, trebalo da ubaci pošiljku očekujući da će ona zaista stići na željenu adresu. Proći će mnogo godina dok se poštanski sandučići ne odomaće na engleskim ulicama i zadobiju puno poverenje stanovnika.

Kako u početku nije postojao standard izgleda poštanskog sandučeta, već su oni pravljeni u lokalnim ostrvskim radionicama, izgled koji danas prepoznajemo kao tipično britansko sanduče još neko vreme neće ući u modu. Prvi poštanski sandučići bili su uglavnom oktogonalni, često sa vertikalnim, a ne horizontalnim otvorom za pisma. Nakon Džerzija i Gernsija poštanski sandučići postavljeni su i na pet lokacija u Londonu. U početku oni su bili pravougaonog oblika na koji su se građani žalili da im je ružan, pa su s vremenom menjali razne oblike. Oko 1857. godine dolazi do prvih pokušaja standardizacije njihovog izgleda. Veliki problem predstavljala je originalna maslinastozelena boja, nedovoljno upečatljiva u uličnoj vrevi velikog grada koji je još tada bio poznat po gustim maglama i industrijskom smogu. Ljudi su naletali i udarali se u ove sandučiće zbog čega je bilo neophodno prefarbati ih u neku uočljiviju boju, na primer, jarkocrvenu.

sanduče iz Gernsija, izvor: Wikimedia Commons

Jedno od najstarijih sandučića koje je i dalje u upotrebi je osmougaono sanduče postavljeno u ulici Union, u luci Svetog Petra na Gernsiju. Njegov vršnjak sa istog ostrva odavno je u penziji koju provodi u Britanskom muzeju Pošte u Londonu.

S vremenom, poštanski sandučići pokazali su se kao koristan i praktičan izum koji je uz poštansku marku učinio svet pošiljki jednostavnijim i uobičajenijim. U isto vreme markica i sanduče omogućili su da slanje pisama ostane anonimno jer je svako mogao da, pod okriljem noći ili u prolazu, u sanduče krišom ubaci pismo namenjeno bilo kome čije ime ne bi trebalo povezati sa njim. Nema sumnje da je pojava poštanskih sandučića omogućila cvetanje brojih afera, a posebno su im se radovale devojke koje su sada mogle da relativno anonimno i tajno pošalju svoje snove i nade kome god su htele, bez izvrgavanja javnim osudama i sramote.

Različiti oblici sandučića u početku su nosili imena pojedinih gradova ili njihovih dizajnera, poput sandučeta Liverpul specijal ili Penfold, koje je ime dobilo po svom autoru Džonu Penfoldu. Godine 1887. proslavljen je zlatni jubilej kraljice Viktorije prilikom čega je naručen novi dizajn sandučića koji su sada imali dva otvora, jedan za pošiljke na teritoriji Londona i drugi za ostatak zemlje. Na ovaj način došlo je do primarnog sortiranja pošte koje je poštanski sistem učinilo još efikasnijim.

Početkom 20. veka britanski sandučići će već poprimiti svoj danas veoma prepoznatljiv izgled. Blage varijacije oblika poneće nazive po budućim vladarima, te se danas raspoznaju sandučići Edvard VII, Džordž V, Edvard VIII, Džordž VI i Elizabeta II. U Britanskom muzeju Pošte čuva se više od sto pedeset modela različitih poštanskih sandučića iz različitih delova nekadašnje imperije. Osim slobodnostojećih sandučića postoje još dve vrste koje su i dalje u upotrebi: zidni sandučići, pričvršćeni za zid neke građevine, i takozvani bandera sandučići pričvršćeni za tela uličnih svetiljki. Razmišljajući o situaciji u Beogradu uspevam da se setim mnogih zidnih i samo dva slobodnostojeća sandučeta u gradu, što ne znači da ih nema više. Ukoliko susretnete neko od njih, fotografišite ga jer će jednog dana i ono možda postati relikt. A ovog decembra, dok još uvek znamo šta su to koverte i markice, nemojte zaboraviti da u poštansko sanduče ubacite čestitke sa najlepšim željama za narednu godinu, adresirane na vaše najdraže.

decembar, 2020.

Leave a Reply

Your email address will not be published.