piše: Ivan Veljković
Crtao: Homs
Slike ustupila: Čarobna knjiga
„tipična safijska, krvava osveta”
Moderno je doba. Jedna eksplozija unutar porodičnog doma u Engleskoj dovodi do istrage od strane MI5. Usmrćena su deca. Ali pre nego što saznamo ko je počinio zločin, priča se vraća par vekova unazad, u 1851. godinu i u Kristalnu palatu tek građenu za potrebe Velike izložbe. I dakako, odatle pa nadalje pratimo komplikovane živote jedne mlade plemkinje, jedne ucveljene japanske majke koja želi osvetu, jednog tajnog društva koje takođe želi da se osveti, jednog zvaničnika koji ne preza da uradi sve zarad uspeha, i jedne ideje koja prerasta u čitav pokret koji je revolucionaran koliko i krvav.
Serijal Ši mnogo toga sadrži. Premda ima lepih ideja, zanimljivih likova i dosta akcije, počesto pati od prenatrpanih modernih poruka uguranih u istorijski milje. Dakako, kreator istog, Zidru, scenarista je od renomea sa podugačkom listom uspeha, a crtež koji Hoze Homs ovde koristi je dakako iznad proseka. No, o tome ćemo detaljnije u tekstu. Ono što treba istaći je da ovaj serijal, premda tehnički gotov (ali ne sasvim; i o tome će biti reči) nije među njihovim najboljim delima.
Koncentrišimo se na likove. Dženifer, kćerka bogatog i uticajnog plemića Oktavijusa Vinterfilda, provodi vreme sa tada novom tehnologijom u vidu dagerotipa/primitivnog foto-aparata. Slučajno saznaje da je jednoj Japanki preminula beba i da su, na njeno zaprepašćenje, sužnji (pod naređenjem nadređenih) zakopali bebu u jednoj od bašti kod Palate. Sama Japanka, pod imenom Kitamakura, završava u javnoj kući, gde polako uspeva da nauči engleski do tačke solidnog sporazumevanja. Kroz priču saznajemo da je Dženifer morala da, u prošlosti, abortira bebu začetu u odnosu sa osobom koja nije bila po volji njenih roditelja, te je dotični zataškani incident, dodatno pojačan njenom udajom za sveštenika koji je i pre toga imao neopisivo perverzne nagone prema njoj. I nije jedini – Zidru polako ali sigurno gradi englesko društvo kao leglo nastranih dežmekastih muškaraca, čije seksualne sklonosti mogu da bace današnji pošten narod u hroničnu depresiju (premda su blagi naspram onoga što se danas može naći na 4Chan-u i Rule34-u, na primer). Dženifer i Kitamura, isprva saradnice, a potom ljubavnice, iskoristiće smrt Kitinog deteta kao kapislu za pokret žena koje žele više prava i slobode, a čija je pozivnica japanski kanđi za reč smrt i – smrt dece. Praksa koja će se i te kako nastaviti i u 21. veku.
Zidru daje čitaocima tapiseriju likova. Malena Pikls je, recimo, patuljasta prostitutka koja se brzo zbližava sa dve glavne heroine, premda i sama dolazi do nesrećnog kraja. Njen humor i njen nedostatak manira pokazuju donje slojeve Londona onakvim kakvi jesu; sirovi, neoprostivi, grubi. Njena bratija patuljaka je takođe puna kolorita. Sa druge strane, imamo Oktavijusa i njegovu grupu saradnika koji su, tokom Američkog rata za nezavisnost, zadobili teške povrede, ali su se zakleli da će vratiti Kolonije Britaniji. U te svrhe, Oktavijus pokušava da uvede svog sina Vilijama u ceo proces. Vilijam pak uviđa šta se dešava i polako postane alkoholičar duž serijala (i razvija sklonosti ka muškarcima). Saznajemo, pritom, da Oktavijus i njegova supruga zapravo nisu roditelji Vilijamu i Dženifer, već da je tu dužnost na sebe preuzeo njegov brat, doktor Trevor, budući da je Oktavijus osakaćen od rata u Kolonijama i da ne poseduje genitalije. Trevor, inače, dosta pomaže Dženifer kroz priču, ali je daleko od idealnog lika.
Što se negativaca tiče, u ovom serijalu se definitivno ističe inspektor Julisiz Kerb (nezgrapan prevod imena, moram da istaknem; ja bih ostavio ime Uliks). Ova gromada od čoveka dela kao skrivena desna ruka kraljice Viktorije i rešava zločine ispod stola, na brutalan način. Do četvrtog albuma, Kerb je apsolutni strah i trepet po protagoniste, i tek na kraju četvrtog mu bratija pokojne Pikls dolazi glave. Činjenica da često citira majku kada počini neka užasna nedela samo dodatno pojačava jezu kojom odiše.
Crtež Homsa je definitivno glavni adut serijala. Njegovi likovi su ekspresivni, premda ništa više ili manje od likova drugih crtača aktuelnih na frankobelgijskom tržištu. Međutim, kada god oslikava demone koji se materijalizuju iz tetovaža na leđima Dženifer, Kitamure, Kitamurinog senseja i još jednog lika čije ime ne odajem, tu apsolutno sija. Krupni kadrovi su mu jača strana, premda je jako dobar i u skučenim uglovima, kao i sa kadrovima koji se vrtoglavo menjaju iz stranice u stranicu.
E sad, ovde ide kritika. Naslov dela je Ši, što em na japanskom znači smrt ili broj četiri (oba figuriraju u stripu), em je fonetski izgovor engleske reči she, tj. ona. U pitanju je nedvosmisleno feministički strip, ali jedan od onih gde su ti elementi ipak preterano naglašeni. Naime, od prve do poslednje table ne postoji jedan muški lik koji je predstavljen kao pozitivan, a da nije deo neke socijalno ugrožene grupe; doslovce je svaki na neki način seksualno devijantan, nasilan, pohlepan, licemeran ili kombinacija svega odozgo. To je sasvim u redu ako je reč o umerenim prikazima ljudskih mana, ali preterivanje često ubija osnovnu poruku dela. Od žena, najbliže što imamo negativcu jeste kraljica Viktorija, znatno mlađa u ovom stripu i znatno podmuklija nego što se inače predstavlja. Dakako, verovatno da ni ona ne bi bila tako prezentovana da u tom periodu nije bila vladajući monarh Britanije – Britanije, treba istaći, na zenitu svoje političke moći, i zenitu političke moći bilo koje države u ljudskoj istoriji.
Pritom, tu je i donekle licemerje glavnih aktera. Ubistvo dece od strane establišmenta je, punopravno, pokazano kao negativno i vredno kažnjavanja, ali, sa druge strane, Ši kao organizacija ubija decu redovno, ili ih kidnapuje, ali to se opravdava jer su akterke prikazane kao ugnjetene žrtve. Opet, ovakvi detalji škode poruci koju je Zidru hteo da pošalje i umanjuju kvalitet stripa. Isto je i sa prenošenjem modernih koncepata na društvo od pre vek i po. Aktivistkinje danas i aktivistkinje pre 150 godina nisu imale iste pristupe, a ovde su ove starije prikazane kao ove mlađe, sa sve sloganima, izlaskom na ulice i teatralnim skandiranjem.
Ali ako izuzmemo te elemente i fokusiramo se na priču kao takvu, i ona ima problema. Ključna je činjenica da je glavni element, glavna misterija prikazana na zadnje dve table šestog albuma, koji je ujedno i poslednji. Za sada nema planova za nastavak serijala, što znači da je to – to. Kao čitaoci, ostali smo uskraćeni za konflikt sa četvrtom tetoviranom zveri – prve tri poseduju sensej, Kita i Dženifer – a neke elemente smo doslovce doznali u zadnji sekund. Priče o ubijenoj deci i nezadovoljnim potomcima zahtevaju dobar tretman. I ne kažem da su Zidru i Homs uradili loš posao – i dalje tu ima dosta kvalitetnog da se pročita – samo naglašavam da je mnogo toga tu što je potrebno iščistiti.
Ši je u celosti dostupan na srpskom jeziku. Čarobna knjiga je rešila da oba tzv. ciklusa prezentuje u tri dupla albuma, laka za čitanje i za praćenje. Oba autora su već objavljivana na prostoru bivše Jugoslavije (Zidru je, pogotovo, obilato objavljivan u Hrvatskoj), te su naši čitaoci i te kako upoznati sa veštinama obojice. I pre nego što se priupitate, odgovor je: da. I pored onoga što konkretno vidim kao mane, Ši je serijal vredan čitanja. Zidru nam daje široku plejadu likova sa različitim motivacijama i dovoljno kompleksnosti da drže pažnju. Homs crtežom razbija i ne pokazuje znake posustajanja. Drugim rečima, čak i potencijalno najniže kotirano delo ovog umetničkog dvojca je kvalitet kakav zavređuje pažnju.
septembar, 2026.
