piše: Igor Diletant Belopavlović
Sa premisom sličnoj Kocki (1997), ali i relevantnim društvenim komentarom, Platforma reditelja Galdera Gaztelu-Urrutie je španski naučnofantastični triler/horor u ravni sa bilo kojom klasičnom epizodom Zone sumraka ili Crnog ogledala.
Goreng (Ivan Masague), protagonista filma, budi se u kamenoj ćeliji sa brojem 48 ispisanim na zidu i odmah upoznaje svog novog cimera Trimigasija (Zorion Eguileor), koji mu, poput kakve iskrivljene verzije Vergilija, objašnjava krugove ove savremene Božanstvene komedije. Naime, oni se nalaze u tornju vertikalnih ćelija gde se u svakoj nalazi po dvoje ljudi, tj. zatočenika. U ćelijima su dva kreveta, česma sa vodom i po jedan predmet koji su stanari tornja poneli iz spoljnog sveta. Na kraju svakog meseca Administracija, arhitekte tornja, nasumično menja nivo na kom se nalaze, a na svaka dva mesece nasumično im menja i cimera ili cimerku. Jednom dnevno, hrana se putem platforme kreće od prvog ka nižim spratovima, zadržavajući se nekoliko minuta kada zatočenici mogu da jedu ostatke sa gornjih nivoa, pre nego platofrma nastavi svoj put ka nižim nivoima. Dokle god je platforma u ćeliji, mogu da jedu koliko hoće, ali pošto nastavi da se spušta, ne sme da ostane ni mrva hrane u ćeliji, ili će ih Administratori ubiti. Hrane ima dovoljno za sve, ali pošto možeš da jedeš neograničeno dok je platforma u tvojoj ćeliji, ona nikad ne pretekne za ljude na nižim nivoima, koji potom moraju da se svakojako bore za sopstveni život. I kako se spuštamo niže i niže niz rupu, kako zatvorenici zovu toranj, ta borba postaje sve okrutnija i sve krvavija.
Dok se Goreng uzdiže i pada niz i uz rupu, nailazi na svakojake cimere i komšije sa nižih ili viših spratova: već pomenuti Trimigasi, starac koji je pristao da provede godinu dana u tornju ne bi li izbegao da ga smeste u mentalnu instituciju zbog ubistva iz nehata; Imogurir (Antonia San Juan), žena koja je radila za Administraciju, nesvesna šta se sve događalo u tornju, te se pred kraj života svojevoljno prijavila, ne bi li okajala grehe u pokušaju da popravi stanje; Baharat (Emilio Buale Coka), crnac koji neuspešno pokušava da se popne na više nivoe itd.
Implicira se da je Goreng jedini u rupi koji je tu došao svojevoljno i bez griže savesti, poput kakvog Mesije koji se spustio među ljude ne bi li doneo raj na zemlju, ili ih izvukao iz pakla. Ali, ako neko i uđe u toranj bezgrešan, sigurno neće takav izaći, niti su grešnici bez mogućnosti oprosta. Platforma uistinu obiluje biblijskim referencama, od kojih je možda najbitnija da, kako saznajemo kasnije u filmu, postoji 333 sprata. A pošto je na svakom od njih po dvoje ljudi, dolazimo do čuvenog Sartrovog zaključka: „Pakao, to su drugi ljudi” (drama: Iza zatvorenih vrata).
No, pored biblijskih, postoje i motivi različitih društvenih sistema, koji su simbolično prikazani u Gorengovim cimerima i komšijama. Ovde ću izvdvojiti samo Imogurir koja svojim pokušajima da uvede solidarnost među stanare tornja, očigledno predstavlja socijalizam. Kroz svoj deo filma, ona pokušava drugima da racionalno objasni da, ako hranu podele na manje, ali jednake delove, svi će imati da jedu i neće biti potrebe za nasiljem. Ali stanari rupe su ipak ljudi, koji po svojoj prirodi nit’ su racionalni, niti su spremni da se odreknu sopstvenog komfora u korist nepoznatih ljudi na nižim nivoima, čak ni ako su pre dva meseca i sami bili, ili će biti, na tim ili čak i nižim nivoima. Ali njen najveći greh je svakako slepo poverenje u Administraciju, koja, naravno, nije savršena, nepristrasna i iskrena organizacija, već prosto grupa ljudi, isti onakvi kao u rupi.
I tu se, po mom mišljenju, Platforma izdvaja od drugih filmskih kritika društva, poput Distrikta 9 (2009), Izvinite što vas uznemiravmo (2018) i, trenutno najpopularnijeg, Parazita (2019). Svaki od njih je odličan film i odlična kritika kapitalističkog društva, ali osvežavajuće je videti film koji prikazuje i mane tzv. alternativnih sistema, koji ne svaljuje svu krivicu na „one gore, koji su osmislili sistem”, već baca svetlo na jedini pravi i sveprisutni problem ljudskog društva – samu ljudsku prirodu.
Postoji još toliko slojeva (da ne kažem, nivoa) ovog ostvarenja: predmet koji je svako od njih poneo sa sobom – Gorengov je knjiga Don Kihot; činjenica da su u ovako tamnom delu dve najveće uloge poverene komičarima; značenje iza određenih obroka i njihovih imena itd.
U svakom drugom trenutku ovaj film bi sigurno bar zaintrigirao širu publiku, ali u ovako globalno nesigurnom periodu, Platforma ima potencijal da postane univerzalno prepoznatljiv simbol želje za promenama u društvu, čak i ako ne znamo u šta želimo ili možemo da se promenimo.
jun 2020.
