ilustracija: Biljana Rakić

Naizgled besprekorno bela pozornica.

Na pozornici naizgled tužna skupina ljudi čineći, naizgled, složnu porodicu.

Ukoliko već odavno nismo naučili kako izgled prevari, nova predstava Jagoša Markovića to vrlo glasno govori.

Ožalošćenu porodicu odavno znamo, njeni članovi nisu nam nepoznati, naprotiv, gotovo da smo odrasli sa njima. Nušić nas je oduvek najbolje opisivao.

Danas smo u prilici da porodicu gledamo kako se u modernom kostimu, nenametljivom scenografijom, predstavlja kroz izvanrednu glumu.

Okupili smo se u Narodnom pozorištu da odamo počast preminulom članu jedne porodice.

Istina, ne znamo ništa o njemu, međutim, porodica ga vrlo hvali, obožava, oplakuje i žali.
Kada se zavesa podigne i pristupimo ovom tragičnom trenutku, velikom gubitku, kako ga porodica opisuje, nailazimo na iskošenu belu pozornicu kojom odišu iskošene misli, karakteri, iskošena pravila, besmislena tuga i vešto karikirana patnja. Atmosfera je uramljena  muzikom, onom koja je kao najpoznatiji kliše koji se začuje kada se prikazuju sahrane i trenuci poslednjih pozdrava. Karakteri su odmah na početku jasno definisani, žene jadikuju u merama pristojnosti, muškarci su ozbiljni, poštuju trenutak i hrabro ne pokazuju tugu. Svi govore o pokojniku kao o svom najbližem mada o njemu ne znaju gotovo ništa osim da je vrlo bogat i da je ostavio testament, tvrde kako im je mnogo značio, govore koliko im nedostaje, podsećaju se njegovog postojanja i u pauzama tih svojih laži pogledaju njegov portret u uglu prostorije i prekrste se. Svi likovi su u raskošnim crnim kostimima – simbolično, ovaj trenutak izvukao je ono najcrnje iz njihovih ličnosti.

Tragedija koristi svoje isprazne, ali nimalo dosadne likove i pretvara se u komediju, vrlo neosetno, hrabrim rediteljskim postupcima i neverovatnim glumačkim sredstvima.
Sva crnina, tuga, jadikovanje i suze postaju razlog za smeh, smrt odlazi u drugi plan i postaje manje važna mada smo se zbog žaljenja okupili.

Predmet žalosti postaju ljudi.

Pokojnik je svakako mrtav, ali mi, preživeli, ostajemo suočeni sa bezosećajnicima, ljudima gladnim bilo kakve ljubavi, ljudima nezadovoljnim svim svojim životnim okolnostima, ostajemo u strahu i tako se neprimetno pred nama otvara pitanje ko je zaista živ i ko je ovde glavni akter tragedije.

Veliki glumci imali su zadatak smestiti sebe u  male ljude, u njihove ljubomorne misli, u njihovu spremnost na lopovluk, spletkarenje, varanje i podsmevanje. Ovi mali ljudi spremni su gotovo na sve, ali nisu nimalo glupi.

U najsmešnijim trenucima vidimo i njihovu fizičku spremnost na obračunavanje, bežanje i skrivanje u prostor veličine mišije rupe samo kako bi špijunirali i dokopali se bilo kakvog nasledstva.

Mali ljudi u potrazi za velikim sobama, velikim novcem, velikim srebrnim posuđem, velikom podrškom ili velikim zlatnim budilnikom; ništa od navedenog nisu zaslužili, ali traže, grabe se,  misleći kako su oplakivanjem srodnika izmirili kosmički balans i sad je njihov red na sreću. Ili bar na manje žalosti.

Članovi velike ožalošćene porodice zasmejavaju zamuckivanjima, pogrešnim rečima, nepromišljenim planovima i njihova tragedija je u tome koliko su suštinski komični, a njihova satira uvek će biti aktuelna na repertoaru.

Kada članovi ove porodice saznaju kako im pokojnik nije ostavio ništa, sami uzimaju ono što tvrde da im pripada jer su toliko nezrelo hrabri da sebi dodele nešto tuđe, ne brinući se ni o kakvim posledicama.

Izvanredni glumci, promišljenim sredstvima, očito dobro uvežbani, izgradili su likove precizne, pune nepodnošljivih karakternih osobina od kojih se, međutim, ne možemo odvojiti.

Ožalošćena porodico, primi naše saučešće, a uz to, primi i nas, mi jesmo tvoji članovi, to je dokazao i onaj nezaustavljivi aplauz na kraju, kojim smo pokazali da smo se prepoznali i da ćeš nam nedostajati odmah nakon spuštanja zavese.

Pozorišni dodatak:
Smrt je velika tema pozorišta, ona najbolje otkriva karaktere i oslikava savremenost, a kombinovana sa komedijom pravo je pozorišno otkriće. Jedna predstava koja upravo taj cilj ostvaruje je Nije smrt biciklo (da ti ga ukradu).

piše: Kristina Armuš

Leave a Reply

Your email address will not be published.