piše: Dorijan Dobrić
Ukoliko se filozofija ne bavi delatnom stranom života, koja je uopšte onda njena svrha? Biti upoznat sa kosmologijama, različitim idejama kako je nastao univerzum, znati logiku i prirodne zakone, ispitivati univerzalije i njihov realitet – teoretska su važna saznanja, ali ništa od toga ne utiče direktno na život pojedinca. Stoga stoici smatraju da se filozofija prvenstveno zanima za delanje. „Svrha života – sreća, eudaimonia – sastoji se u vrlini.” (Koplston, 1988) Svako od nas, bez obzira na razlike koje bi mogle postojati među ljudima, teži ka sreći. Vrlina, shvaćena na stoički način, podrazumeva život u skladu sa prirodom. Problem se prirodno nameće: ako prirodu shvatimo kao nešto nagonsko, haotično, nepredvidivo – nećemo ispravno shvatiti stoičku etiku. Nešto sasvim suprotno se ima u vidu kada govorimo o stoicizmu, a to je logosna i delatna strana prirode, ona koja diktira zakone i uspostavlja red u univerzumu. Shodno tome, ipak je od krucijalne važnosti razumeti pravila univerzuma i njegov poredak, pronaći zakone harmonije u prirodi, potom pronaći zakone u sebi samima, živeti prema božanski utvrđenom sistemu sveta.
Zenon iz Kitiona smatra da život u skladu sa prirodom podrazumeva život u harmoniji sa samim sobom. Naš razum je zakonolik isto kao i priroda, te harmonija između oba podrazumeva valjan tok života. Kada biste nekom stoiku prigovorili i rekli: kako da ja živim u skladu sa prirodom kad ja svejedno ne mogu da joj se oduprem? Imam fiziološke potrebe, nagone i želje, a kada bih pokušao da poletim, gravitacija bi me svejedno držala čvrsto na zemlji; stoik bi odgovorio: ti si razumno biće i imaš privilegiju da spoznaš zakone prirode i svesno im se privoliš. Seneka kaže u svojoj Raspravi o blaženom životu da je „blaženije, dakle, život koji stoji u punoj saglasnosti sa prirodom; a to može čovek postizati samo onda ako je snažan i odlučan, i osim toga moralno čist i strpljiv, ako se prilagođuje prilikama, stara se za svoje telo i njegove potrebe, ali bez bojažljivosti; ako vodi brigu o ostalim stvarima koje pripadaju dobrom životu, ne diveći se svakoj stvari, a ako se koristi darovima sreće, ne robuje im.”
Budući da je vrlina dovoljna za postizanje sreće, važno je utvrditi kako do nje doći. Seneka na samom početku Rasprave kaže da je pogrešno smatrati čulne užitke najvišim dobrom. Isto tako, vrlina je sasvim odvojena od zadovoljstva. Konzumacija alkohola je najbolji primer: nakon teškog pijanstva, uprkos tome što se dobro osećamo dok pijemo, dok slavimo i družimo se sa dragim ljudima, sutradan se osećamo loše, muka nam je i telo nam je oslabilo, muči nas glavobolja. Da bismo pili, nije potreban nikakav trud, ne ulaže se nikakav napor, a dobijamo trenutno zadovoljstvo, samo da bismo patili sutradan. Vrlina je, kako kaže Seneka, nešto uzvišeno, kraljevski, dok su zadovoljstva nešto nisko, ropsko, nemoćno i lomno. Kako možemo pronaći vrlinu u nečemu što ispunjava jedan tren, a već u sledećem čini nesrećnim? To je slučaj sa svim telesnim zadovoljstvima, te nema nikakvog smisla tražiti vrlinu u tome. Stoik traži harmoniju, permanentno stanje tihog, nehajnog i smirenog zadovoljstva, koje se pojavljuje na horizontu našeg predanog rada, uzdržanosti i poznavanja prirodnih zakona. Međutim, Seneki se može prigovoriti na sledeći način: mi tragamo za vrlinom upravo da bismo od nje dobili neko uživanje. Nema sumnje da mi možemo osećati zadovoljstvo onda kada živimo u harmoniji sa prirodom puni vrline, ali samo to uživanje nije cilj. Ono je propratno svojstvo našeg posedovanja vrline i težnje ka istoj. Uživanje nije ni nagrada ni uzrok.
Različiti stoici će različite vrline isticati kao najbitnije. Za neke je moralna razboritost, a za druge je suzdržanost. Međutim, budući da pojedinac ne može imati vrlinu parcijalno, imati jednu znači imati sve. Isto tako, imati jedan porok znači biti u potpunosti poročan. Stoicizam insistira na karakteru više nego na samim delima. „Čini se su stoici prihvatili – teoretski bar – shvatanje da nikakve radnje nisu rđave po sebi. Na primer, Zenon je dopuštao da nisu pogrešni ni kanibalizam ni incest kao takvi. Naravno, on nije imao nameru da preporuči takve radnje, samo to da je fizički aspekt tih činova indiferentan, a da moralno zlo podrazumeva ljudsku volju i nameru.” (Koplston, 1988)
Naša obaveza je da ovladamo vlastitim afektima, da budemo gospodari uživanja kada se ono pojavi, ali ga isto tako ne zahtevamo mahnito. Kada ne osećamo nikakvo zadovoljstvo, ne smemo zaključiti da smo nezadovoljeni, jer ako iz te pozicije otpočnemo beskonačnu potragu za zadovoljstvom, sva je prilika da ćemo na kraju biti nesrećni. Telesni užici su nedostižni, u smislu da se njihov efekat brzo realizuje, ali isto tako brzo i opada; činimo vlastitoj duši zlo ako ih postavimo za cilj. Sa druge strane, da li je vrlina dovoljna za život? Seneka kaže da posedovanje nečeg božanskog i savršenog u čovečjoj duši kao što je vrlina, sasvim je dovoljno za svakodnevicu, za slobodu, jer se tako izdižemo iznad svake situacije, svakog problema i svih nedaća koje nas mogu zadesiti. Blažen je onaj koji može da smatra svaku stvar nedostojnom nade, te da je ima od početka u svojoj duši, srećan je onaj koji razume da ništa ne može da izgubi, jer zna da mu ništa ne pripada.
Pojedinac se nada da će nešto što je van njegove kontrole, nešto spolja pristići i spasiti ga, da će dobiti novi posao, da će se preseliti u drugu državu i započeti nov život koji će po automatizmu biti bolji od prethodnog. Stoicizam nas uči da takav odnos može samo nesreću da donese – naš spas je u nama samima, u našoj vrlini, prihvatiti stvari onakvim kakve one odveć jesu, a pritom biti indiferentan prema lošim okolnostima. Ovakav stav sugeriše da može biti srećan i onaj koji nema ništa i koji svakodnevno strada: rob koji svaki dan dobija udarce bičem nateran da radi, prema stoicizmu, može isto tako biti srećan ukoliko poseduje vrlinu. Budući da čovek nema kontrolu nad stvarima i događajima, nema nikakvog smisla biti nesrećan onda kada dođu loša vremena, ali imamo kontrolu nad našim emocijama, te smo samim tim lično i u potpunosti odgovorni za naš odnos prema svetu. Ako imam neki problem i neserećan sam zbog njega, imam dva problema.
Stoička koncepcija vrlina se dobrim delom poklapa sa intuicijama običnog čoveka: mudrost, pravičnost, moralna razboritost, hrabrost – ovo su vrline koje predstavljaju najviše dobro; njihove suprotnosti su porok – nerazumnost, nepravičnost, nerazboritost, kukavičluk. Međutim, postoji i nešto treće, ono što se u stoičkoj literaturi naziva indiferentnim. Veliki deo našeg života je moralno indiferentan, nema nikakav uticaj na karakter čoveka i njegovu vrlinu. Zdravlje, lepota, bol, bogatstvo: ništa od toga nema uticaj na vrlinu. Biti zdrav i bogat svakako doprinosi poboljšanju kvaliteta života, ali kada se setimo da i loši ljudi mogu biti bogati i zdravi, tada stoička poenta postaje jasna. Osoba koja je privlačnog izgleda može biti gorda, zdrava osoba može koristiti svoje zdravlje i snagu da zlostavlja druge. Stoici, zapravo, žele da nam poruče da moramo raditi na vrlini uprkos indiferentnim stvarima, neovisno od toga da li imamo sreće ili ne. Siromaštvo ne podrazumeva dobrotu, a siromah i bogataš podjednako moraju da rade na svojoj vrlini. Neki stoici se slažu sa tim da je poželjnije biti bogat nego siromašan, ali to nema nikakve veze sa vrlinom.
Diskutabilno je da li bi se stoici složili sa stavom da blagostanje pruža dobar osnov, dobar teren za razvijanje karaktera. Po svemu sudeći, to ne bi bilo u duhu stoicizma. Kontrola koju pojedinac ima nad sobom i svojim mislima ne zavise od spoljašnjih okolnosti. Beda ne lišava pojedinca odgovornosti koju ima nad vlastitom dušom, a bogatstvo nije nikakav garant uspeha u vrlini. Zamislimo jednog izuzetno imućnog čoveka koji kontinuirano daje svoj novac u dobrotvorne svrhe, poštovan je i voljen, zajednica ga ceni i zahvalna mu je. Sa stoičke tačke gledišta, vrlina ovog čoveka nije zagarantovana, bez obzira na to što je fizički aspekt ovih dela koristan za zajednicu. Utilitaristi, na primer, smatraju da imućni čovek čini dela koja su moralno ispravna, shodno tome su njegove etičke dužnosti ispunjene. Međutim, stoici kažu, kao što smo već pomenuli, spoljašnost ovih dela i njihov čulno dostupni realitet nije relevantan za vrlinu. Loša osoba može svoje bogatstvo deliti, ali je to ne čini boljom.
Najkontroverzniji deo stoičke misli je učenje o afektima. Uživanje, tuga, strah – sve ovo što ljudi svakodnevno osećaju jeste iracionalno i nerazumno, tj. neprirodno. Shodno tome, naša obaveza je da dostignemo stanje bestrašća. Rizikujući anahronost, stoici zastupaju gledište o potiskivanju emocija. Borba protiv afekata je sastavni deo života pojedinca koji teži ka vrlini, cilj je dostići moralnu slobodu i samostalnost. Senekine reči ovde najbolje pomažu za rasvetljavanje: „slobodan je, naime, onaj koji je izbegao ropstvo. To ropstvo je postojano, neotklonjivo, jednako preteće i danju i noću, bez prestanka, bez odmora. Sebi služiti je najveće ropstvo.” Afekti imaju moć da nas obuzmu, kontrolišu naše delovanje, suspenduju racionalnost sa ishodom zbog kojeg nakon samog čina zažalimo. Onaj koji revnosno praktikuje suzdržanost, može da se izdigne iznad afekata i bude slika i prilika stoika. Ideal ljudskog bića jeste ono koje sa istim emocijama (ili bez njih) prima vesti o smrti voljene osobe kao što bi i pri dobijanju ogromne svote novca na lutriji.
Stoici negiraju da postoje delovi ljudskog uma koji nisu racionalni. Kako je onda moguće da su afekti iracionalni? Jedan od odgovora je da, pod afektom, pojedinac odbija da se pokorava zakonima prirode koji su istovetni sa zakonima racionalnosti, kažu Edvard N. Zelta i Uri Nodelman. Uzmimo kao primer bolest. Šta jedan um radi kada sazna da boluje od neke neizlečive bolesti? Oseća nezadovoljstvo, nepravdu, bes i tugu. Samim tim, on priznaje da je bolest nešto što je prisutno, ali da je istovremeno i loše, međutim, prema stoicizmu, fizički aspekt jedne stvari ne može biti dobar ili loš. Ono što mi prepoznajemo kao loše u bolesti jeste naš stav o tome, a koji je podložan reviziji. Budući da nema ničeg inherentno lošeg u neizlečivoj bolesti, ne može ni na koji način da utiče na našu sreću. Kao što je već rečeno, ako imam problem i brinem o tom problemu, imam dva problema.
Stoičko učenje nas podseća da prava sloboda ne dolazi iz onoga što posedujemo, već iz načina na koji oblikujemo svoj karakter. Kada ovladamo sopstvenim strastima, oslobađamo se od ropstva prolaznih užitaka i strahova. Tada shvatamo da sreća nije nešto što treba čekati spolja, no da je već u nama, u našem razumu i vrlini. Onaj ko živi u skladu sa prirodom i samim sobom, bez obzira na okolnosti, postiže spokoj i snagu koja ga čini istinski slobodnim.
septembar, 2025.
