ilustracija: Lea Levi

Od svih predstava o kojima sam do sada pisao, Režim ljubavi (Atelje 212) definitivno čini da se osećam kao Diletant kako nijedna druga nije učinila ranije. Razloga za to ima mnogo, pa da počnemo.

Prvu i veliku pohvalu svakako upućujem scenografiji Siniše Ilića, koji je celokupnu predstavu postavio na vrhu maljavog pupka glavnog „junaka”. Taj pupak, tačnije, dlakavi stomak sa pupkom na vrhu, jedna je od onih ogavnih stvari od kojih prosto ne možete da odvojite pogled, čak ni posle aplauza na kraju.

Predstava počinje tako što Miša (Miloš Timotijević) sedi vezan na vrhu sopstvenog pupka – dobro ste pročitali. Potom ulazi Hana (Sofija Jurišić) koja svojom celokupnom pojavom odaje utisak seksi gospodarice ove sadomazohističke veze, ali, kako predstava odmiče, uviđamo da je Miša taj koji drži sve konce njihove veze, kao i da su sadomazohistički momenti prisutniji u njihovom emotivnom odnosu nego u krevetu. Potom se upoznajemo i sa Brankom, Bobom i Njom (Aleksandra Janković, Dejan Dedić, Jelena Ilić) i njihovim definicijama srećnih i ispunjenih romantičnih-(a)seksualnih-(ne)strastvenih-veza. Ali svi oni se, poput uragana, vrte oko Miše, koji, kao neki novi seks-Buda, mirno sedi u centru oluje njihovih života.

Režim ljubavi, poput kakvog priručnika za dijete, kao da pokušava da nam predstavi koje su sve opcije moguće i da se, shodno našim potrebama i željama, opredelimo za jednu. Pritom, one stvarno dolaze u najrazličitijim ukusima – od potpuno aseksualnih veza (koje ne treba brkati sa platonskim), preko standardnih brakova, zatim seksualnih orijentacija i činova koji se smatraju prihvatljivim dokle god su između njihova četiri zida, pa sve do poliamorije (poliamorija se razlikuje od poligamije u tome što odnos sa trećim partnerima ne uključuje ili ne mora uključivati brak) – brakova između više pojedinaca.

Ipak, čini mi se da autorka, Tanja Šljivar, prilazi ovoj temi sa dozom cinizma, tj. da je napisala ovaj priručnik samo da bi nam dokazala kako je glupo obazirati se na svaki mogući način za mršavljenje. Opet, možda ima samo malo crnji smisao za humor. To je jedna od prvih stvari koje su me zbunile kod Režima ljubavi – odsustvo konkretnog stava. Priznajem da postoji mogućnost da taj stav nisam ukačio, ali to se moglo dogoditi jedino zato što je isti zakukuljen u silnim monolozima o ljudskoj seksualnosti koji podsećaju na TED predavanja, koje pritom drže menadžeri nekakvih konglomeratskih kompanija.

Pored ovoga, kao što napisah na početku, ne smatram ovu predsatvu komedijom iako se u par navrata stvarno zacenite od smeha. Pre bih tvrdio da se zatečenost i neprijatnost publike manifestovala u vidu smeha kao neke vrste odbrambenog mehanizma od silnih eksplicitnih scena i tema kojima se Režim ljubavi bavi. Ipak, nije da im sama predstava nije davala povoda za smejanje – ili možda za podsmevanje samim likovima? Ukratko, ako namere autorke i reditelja (Bojan Đorđević) jesu bili da se publika zamisli tokom i posle predstave (što ja jesam) svakako su sami sebi pucali u nogu više nego jednom. A ako im smeh jeste bio krajnji cilj (u šta sumnjam, ali živ čovek greši) onda su morali da smanje, ako ništa drugo, broj filozofskih monologa.

Ipak, treba napomenuti i par sitnica u kojim se možda krije jedna potpuno neočekivana poenta predstave. Naime, mada se čini da za samu okosnicu drame nije bitno čime se likovi bave, nedvosmisleno nam je rečeno da su muškarci političari i biznismeni (sa jasnim aluzijama na prave ličnosti), dok su replike ženskih likova prožete stihovima novokomponovane turbo-folk muzike. I dok političari i pevaljke propovedaju slobodnu i nesputanu ljubav u svim njenim oblicima, pada mi na pamet seksualna revolucija je, kao i sve ostale, pojela svoju decu, a njenim idealima danas barataju, kao i uvek, oni koji su na vrhu društvene lestvice. Tako posmatrano, svi režimi ljubavi, kako patrijarhalni tako i nekonvencionalni, nisu ništa drugo nego šargarepa kojom nas zamajavaju. Opet, možda predstava hoće da nam pokaže da apsolutno svi imaju svoje tamne, često i njima neznane, uglove seksualnosti. A možda sam sve ovo učitao.

Nemojte me pogrešno razumeti, to što nisam sasvim razumeo šta je pisac hteo da kaže ne znači da ne preporučujem predstavu, koja stvarno ima mnogo više vrlina no mana. Samo vas upozoravam da je, po mom mišljenju…khm…čudna. Svakako nešto na šta niste navikli.

Pozorišni dodatak

Svakog meseca mali deo svoje rubrike ću odvojiti da podelim sa vama veb-stranice i linkove za koje mislim da bi bili korisni, ili bar zanimljivi svim ljubiteljima pozorišta.

Po izlasku sa ove predstave, prvo lice na koje nailazite jeste lice Zorana Radmilovića i pomislih kako je ljubav koju Kralj Ibi oseća prema svom narodu, jako slična ljubavi koju Miša oseća prema svojim mnogobrojnim partnerima – sve ćemo se dogovoriti, najmiliji moji, dokle god bude onako kako ja kažem.

piše: Igor Belopavlović

Leave a Reply

Your email address will not be published.