„Ostrvca kraj Krfa”, Kosta Miličević, foto: Narodni muzej

Godina je 1918, a mirna obala grčkog ostrva polako tone u san izazvan toplotom letnjeg popodneva i mirisom mediteranskog bilja. Toliko željeni povetarac tek s vremena na vreme naruši skladno prostranstvo morske pučine, u igri joj stvarajući talase. Krik galeba budi spavače koji su poklekli, podsećajući ih da se povuku u hlad. Odavde, sa obale, pogled se pruža ka manjim ostrvima i ona izgledaju kao da su nadohvat ruke. Iskusnim plivačima možda i jesu. Ipak, čovek koji se disciplinovano opire omamljujućoj toploti, sedeći na obali pogleda uprtog u pučinu i ostrvca, zna da je za njegovo ispcrpljeno telo čak i ovo osvajanje kamenite obale pravi podvig. Ipak, svakog dana on pešači van seoca Potamosa, u kojem je smešten, kako bi na obali pronašao najlepši pogled na more i na njegovu suptilnu igru sa svetlošću.

Mediteransko sunce… Doktor mu nije izričito prepisao ovaj lek, ali su se prećutno dogovorili. Pre dve godine prvi put je došao na Krf, i to peške, kao i mnogi njegovi poznanici, prijatelji i saborci. I sada, kada ih se seti, seti se večitog mirisa tamjana koji im se uvukao u nozdrve, verovatno zauvek. Skoro da nije bilo sata kada nekog od njih nisu ispraćali na večni počinak u ove iste vode koje sada tako spokojno svetlucaju pred njegovom kičicom i paletom. Bio je jedan od najmršavijih, najslabijih, a ipak je preživeo. Možda zato što je, za razliku od drugih, odavno navikao želudac na glad, tokom svih onih godina provedenih u Pragu, Beču i Minhenu, na akademijama i studijama slikarstva, kada je umeo da po nekoliko sati posmatra samo jednu sliku u muzejima kakvih u Beogradu još nije bilo.

„Kosta Miličević postaje slikar plave svetlosti mediteranskog sunca – njegove krfske slike sjedinjuju melanholiju njegovog karaktera, fatalizam njegovog života i tragičnu sudbinu njegovog naraštaja. U njima nema vojničke tematike, ali su to slike rata: te zelene trake usamljenog kopna izgubljenog u beskraju neba i mora, ti plavi biseri koji se kotrljaju po osunčanim morskim obalama nose rat u svom podtekstu, u otporu i negaciji rata, u zelenom kriku jednog naroda koji je morao da podnese svetsku kataklizmu i preboli nacionalnu katastrofu. U ovim slikama Miličević je napotpunije izrazio sebe i svoj svet.” rekao je istoričar umetnosti Lazar Trifunović o Miličevićevim slikama sa Krfa.

Prošla je ta strašna 1916. kada su ih, kao leševe, iskrcali na obalu nečega što će se kasnije ispostaviti da je Grčka. Preležali su tifuse, groznice, gangrene, infekcije, prebačeni su u Solun i posle toga, ponovo na front. Probili su ga. Uspeli su. Ali njemu nešto nije davalo mira. Iako je dobio zvanje ratnog slikara, iako je preživeo sve ono što mnogi drugi nisu, iako je dočekao da vidi zastavu mira na nebu svoje otadžbine, ipak je morao da se vrati. Samo je toplota grčkog ostrva mogla da ugreje led u duši. Samo je plava boja Jonskog mora mogla da, makar na čas, spere krvavu iz sećanja. Potpuno rastrojen i uništen iznutra, slikao je po jednu sliku dnevno, opažajući, beležeći, nadmudrujući se sa svetlošću, onako kako su ga učili profesori u Beogradu, Beču i Minhenu. Impresionizam. Boje, svetlost i Mediteran, u inat ratu, užasima i stradanjima. Slikati, uvek i stalno, slikati svakog dana.

– Kosta, ako planirate da ozdravite, morate da slikate. Za vas nema drugog leka – rekao je doktor. Bio je u pravu. Zato se, nakon rata, ipak, vratio na Krf, da uhvati četkom i bojom ono što je ostalo nedoslikano 1916. godine.

piše: MoonQueen

Leave a Reply

Your email address will not be published.