piše: Marija Kovačević Kuzmanović
fotografisala: Marijana Janković
„Nora: Verujem da sam pre svega ljudsko biće – baš kao i ti… ili ću bar pokušati da to postanem. Dobro znam da bi se većina ljudi složila sa tobom, Torvalde, i da za to imaš opravdanje u knjigama; ali više ne mogu biti zadovoljna onim što većina ljudi kaže i onim što je u knjigama. Moram sama da razmišljam o stvarima i da pokušam da ih razumem.”
Henrik Ibzen, Lutkina kuća
Već šest pozorišnih sezona, Narodno pozorište u Beogradu nas oduševljava svojom interpretacijom jedne od najpoznatijih drama iz relativno skorije književne istorije – Lutkina kuća Henrika Ibzena. Za one koji možda ne znaju, u pitanju je drama u tri čina, gde pratimo protagonistkinju Noru Helmer i njen život sa mužem Torvaldom i troje dece uoči Božića. Spletom okolnosti koje uključuju Noru i druge likove, poput doktora Ranka, Nilsa Krogstada i Kristine Linde, Nora dolazi do konačne spoznaje i prihvatanja sopstvenih osećanja prema mužu, društvu i samoj sebi. Njen govor na kraju drame jedan je od najinspirativnijih govora u književnosti jednog ženskog lika, usled kojeg, u želji da stekne svoju emancipaciju, odlazi od Torvalda i napušta ga naizgled zauvek.
Davne 1898. godine, Ibzenu je ukazana čast da održi govor pred Norveškim društvom za ženska prava: ,,Ja nisam član Društva za ženska prava. Sve što sam do sada napisao nije imalo za cilj nekakvu svesnu propagandu. Više sam pesnik a manje društveni filozof nego što to ljudi obično misle. Hvala vam na pozdravnom govoru, ali moram da se odreknem ukazane mi časti da sam svesno radio na poboljšanju ženskih prava. Štaviše, meni nije ni jasno šta je uopšte pokret za ženska prava. Meni to izgleda kao problem čoveka uopšte. A ako pažljivo pročitate moje knjige, razumećete ovo [što sad govorim].”
Ako pažljivo pročitamo ovaj citat i imamo na umu mnoga reprezentativna dela iz Ibzenovog opusa, videćemo da pisac ne pobija feminizam niti feminističko pitanje u svojim delima. I sam Đorđe Kosić, dramaturg Narodnog pozorišta, navodi o Ibzenu to ,,da je njega više zanimao problem ljudskosti, čoveka ili pojedinca od ženskih i/ili klasnih pitanja, te da se ’ženskim pitanjem’ bavio na opšteljudskom, univerzalnom planu.”
Dakle, nije ni čudo što se Ibzenova dela redovno povezuju i identifikuju sa temama humanizma i feminizma, niti činjenica da nas ova predstava duboko pogađa i danima nakon njenog gledanja. Konkretno izvedba ove drame u režiji Tatjane Mandić Rigonat, u potpunosti je verna Ibzenovom delu. Glumačka postava je, sa Nadom Šargin u glavnoj ulozi, prenela smisao, emocije i težinu koju drama nosi. Ostatak postave uključuje poznata imena dramske scene Narodnog pozorišta: Nenad Stojmenović, Hadži Nenad Maričić, Katarina Marković i Goran Jevtić.
Tatjana je uspela da svojim rediteljskim rešenjima, kroz različite elemente, dočara unutrašnji nemir Norine psihe, kao i tenzije u odnosima sa drugim likovima. Upravo ta neprekidna tenzija odnosa, uz nepredvidive okolnosti u kojima se nalazi, dovode, na koncu, do Norine psihološko-emotivne realizacije i krajnjeg prihvatanja svega o čemu je ćutala i što je držala u sebi celog svog života. Reč je o spoznaji da je ona za svog oca, a kasnije za svog muža, bila samo jedna lutka sa kojom mogu da se igraju onako kako žele – od stavova i mišljenja koje je njen otac forsirao do igranja tarantele po muževljevom nalogu za maskenbal. Zato njena emancipacija na kraju deluje krajnje oslobađajuće, kako za nju samu, tako i za nas kao gledaoce, jer se potpuno uključujemo u Norin svet, u njene postupke i njen bol.
avgust, 2026.
