„Moja ti”, foto: Atelje 212

 

Jesen je zvanično tu, a sa njom i kraj pozorišne pauze. Udobna stolica u toploj sali, svetla se polako gase dok glumac vuče kanap i zavesa se najzad podiže. Stvar koja me je odmah kupila jeste scenografija Marije Kalabić – stan koji je toliko ispunjen predratnim predmetima (misli se na ratove devedesetih), da se lako može zameniti sa nekim SFRJ muzejom. Dok posmatramo tu „izložbu”, Gorica Šutić svira klavir i sve je spremno za jedno lagano, da ne kažem bapsko, veče.

Život marginalizovanih je oduvek predstavljao nepresušni izvor inspiracije svih umetnika, pa tako i dramskih. S druge strane čini mi se da je širi deo publike (u koji i sam spadam) razvio izvesnu dozu odbojnosti prema takvim pričama iz prostog razloga jer se teško poistovećujemo sa tuđim problemima kad imamo toliko svojih. Zato moram priznati kako mi se ovaj pristup LGBT populaciji, uprkos očekivanjima, jako dopao. Dragica, junakinja od koje sve počinje, i njena životna saputnica Ivana, provele su zajedno skoro pola veka. Jedini način da svoj status regulišu pred zakonom bio je ugovor o doživotnom izdržavanju; Ivana potom umire i naša predstava počinje. Dragica se onda suočava sa nametljivim investitorima, drugim potencijalnim naslednicima, manjkom prijatelja. Ono što mi se svidelo u ovom pristupu je činjenica da bi se njoj većina ovih problema dogodila bez obzira na njenu seksualnu orijentaciju, jer to jesu nedaće koje pogađaju našu sve brojniju stariju populaciju. Još kad se ova uloga stavi u prefinjene ruke Svetlane Bojković, publika se bez problema saoseća sa njenom nesrećom koja joj je nažalost isuviše poznata. Moja ti svakako može i hoće izgraditi par mostova između pripadnika različitih seksualnih orijentacija, ali će nažalost isto tako i porušiti neku vezu između različitih generacija.

Da li je tekst namenski pisan za starije generacije, ne mogu znati, ali se stiče takav utisak. Pored otvorene glorifikacije prošlih vremena i žaljenjem za istim, tekst skoro da upire prstom u mlade kao jedine krivce za raspad sistema, države, starih vrednosti i šta-ti-ja-znam čega još. Da parafraziram jednu davnu repliku Svetlane Bojković:„Mi smo (stari), pametni, dobri i siromašni, a oni su (mladi), glupi, zli i bogati.”.Mi nezahvalno gazimo asfaltom koji je njihov znoj pošteno izgradio, ali koji je, eto silom prilika popucao, ili još gore, mi nismo znali da ga sačuvamo. Tu i tamo se promrmlja poneka rečenica kako mi ipak nismo nikli iz zemlje tako „zli i kapitalistički pohlepni”, već smo njihova deca, ali se opšti utisak zadržava. Ipak mlađi deo publike koji možda i ne bude oduševljen tekstom, svejedno će uživati u scenografiji, vrcavim pesmama i svakako glumi.

Pored glavne glumice, tu su još i Tanja Bošković, koja stvarno opčinjava kao nekada opasna baba koja je podetinjila pod stare dane, i Gorica Popović koja savršeno skida hrvatsko-beogradski akcenat. Naravno, ko god je upoznat sa njihovim ranijim radovima zna i za njihov muzički talenat koji je nepogrešivo iskorišćen u Moja ti. Zbog autorskih prava, originalni naziv drame Kako je dobro videti te opet, morao je biti zamenjen. Šteta – time bi se gledaoci koji nisu upoznati sa dramama Olge Dimitrijević, obavestili da je u pitanju komad sa pevanjem. Ako ste pored songova pride i fan ex-Yu popa i/ili partizanskih pesama, Moja ti je definitivno predstava za vas… osim ako niste mladi kapitalista, naravno. Pored gore pomenutih, tu su još Sofija Juričan i Ivan Mihailović, koji su u svoje plastične likove uneli onoliko života koliko im je to tekst dozvolio.

Za sam kraj nam je rečeno da predstava namerno ima happy end i svojevoljno stavlja ružičaste naočare pri pogledu na sadašnjosti prošlost – ne da bi ih ulepšali, već kako bi podsetili mlade da maštamo i borimo se za bolju budućnost. Ironično je da predstava o starima zvuči tako klinački nastrojena prema nadi za bolje sutra. Da li je to staračka mudrost koju mi mladi tek treba da steknemo (da ne kažem zaradimo) ili su babe stvarno podetinjile, ostavljam vama na procenu.

Pozorišni dodatak

Svakog meseca mali deo svoje rubrike ću odvojiti da podelim sa vama veb-stranice i linkove za koje mislim da bi bili korisni ili bar zanimljivi svim ljubiteljima pozorišta.

Za početak nove pozorišne sezone počastite se još jednom predstavom iz Ateljea 212, čiji je tekst proglašen za najbolju domaću posleratnu dramu XX veka, koja je pritom za tu titulu prešišala Dušana Kovačevića i Ljubomira Simovića. Aca Popović – Razvojni put Bore Šnajdera, uživajte.

piše: Igor Belopavlović

Leave a Reply

Your email address will not be published.