piše: Ivan Veljković
Slike ustupio: Stalker izdavaštvo
Crtež: Žak de Lustal
„A nekada je okruženje setno plavo, modro.”
U svojim intervjuima vezanim za zajedničke stripove, kod nas objavljene u kompilaciji Plava nota i druge priče izdavačke kuće Stalker, scenarista Filip Parengo i crtač Žak de Lustal su, maltene, jedno te isto rekli nekoliko puta. Naime, Parengo je bio ispraksovani pisac koji je znao da od najmanje kapisle osmisli priču, a Lustalu je upravo pisanje išlo teže, pa je sav svoj fokus bacio na pronalaženje i usavršavanje svog stila. Imali su sreće, obojica će reći, da su se pronašli i da su za relativno kratko vreme – oko godinu dana – objavili svoj prvi album. U pitanju je storija inspirisana Lustalovim odsluženjem civilne službe u Maroku. Tada je crtač otkrio da obožava da istražuje male detalje vezane za mesto radnje i vremenski period iste, da temeljito izbunari svaki ćošak, a scenarista shvatio da ipak voli da svoje stripove piše kao kad bi pisao romane ili novele, ali ne sasvim.
Rezultat? Pet albuma – Srce od peska, Barni i plava nota, Romantični dečko, Kid Kongo i Krv ološa. Prva priča se mota oko Bebi, teniserke koja je primarna fiksacija troje likova – njene menadžerke Eve, vojnika Roberta i islamskog plemića Mulaja. Barni i plava nota pokriva život džez saksofoniste Barnija, prikazan u razbacanim nelinearnim vinjetama, sa sve usponima i padovima koji prate život jedne zvezde. Romantični dečko govori o avanturi Toma sa Ines, kćerkom iz aristokratske porodice, i njihovim eskapadama koje uključuju njenog brata Vladimira, njegovu majku Mjuriel, fotografa Čikoa i još nekolicinu aktera. Kid Kongo prati Žozefa, bivšeg roba koji prerasta u boksera i, opet nekako preko noći, gubi sve unutar dekadentnog društva Pariza. I za kraj, Krv ološa prati Luja, plaćenog ubicu kome se smrt smeši, a koji efektno i uredno, premda krvavo, rešava sve prošle probleme.
Priče koje Parengo piše a Lustal ilustruje karakterišu izvesni elementi. Pre svega, apsolutno svaka od navedenih priča ima notu realnosti u sebi. Dakle, nije reč o fantastici, naučnoj fantastici, hororu ili bilo čemu sličnom. Ono što očekuje čitaoca su ljudske storije koje su donekle inspirisane stvarnim životom, a koje i te kako mogu da se dogode. Svaka je neki komad vremena koji se odvija u određenim analognim decenijama 20. veka. Dakle, bilo da su to tridesete, pedesete, šezdesete ili sedamdesete, očekujte starija vozila, odevanje po onovremenoj modi, manjak napredne tehnologije i dosta, dosta fizikalisanja.
Interesantno je navesti i to da gotovo svaka od navedenih priča ima neke LGBTQ teme u sebi, što je za period nastajanja ovih stripova i te kako bilo riskantno. Naravno, najočiglednije je u Srcu od peska, gde je Eva, opsednuta Bebi, na putu da je spase i čija mržnja prema muškarcima, maltene, poprima stereotipne razmere (tipična safijska, krvava osveta). Što se Barnija i Romantičnog dečka tiče, tu su homoseksualni odnosi svedeni na neki minimum, u par sporednih scena. A glede Kongo Kida i Ološa, par likova koji se pojavljuju u epizodnim ugovorima su bilo homoseksualci, bilo dreg prostitutke. Sve u svemu, Parengo u svakoj od priča ove detalje uveze i, po potrebi priče, istakne ih u određenoj meri.
Može se i na sve ovo dodati činjenica da likovi unutar Parengovih priča nikako ne uspeju. Od glavnog trojca iz Srca od peska, gotovo niko ne preživljava, ili barem ne preživljava kako treba. A smrt se smeši i Luju iz Krvi ološa. Nešto je neizvesnija sudbina Toma iz Romantičnog dečka, dok je kod Barnija pak očiglednije. Jedino možda Žozef iz Kongo Kida dobija neki vid moguće katarze. Neki vid.
Interesantne su anegdote iza nekih od ovih priča. Recimo, Barni i plava nota u glavnom liku vuče inspiraciju od pravog francuskog džez saksofoniste Barnija Vijana, koji je, po saznanju o albumu, došao besan u uredništvo gde su Parengo i Lustal radili i neprekidno svirao saksofon u znak protesta. Bizarno, ako je barem verovati tvorcima ovog stripa, naredna saradnja i sam strip album su zapravo tada posrnulom Vijanu vaskrsli karijeru, ali to je već tema pomnijeg istraživanja. Sve u svemu, čovek nije bio srećan. Obično kada čujemo o ljudima koji su služili kao inspiracija za likove iz stripa, neretko su veseli zbog tog prospekta i počešće sami učestvuju u proširenju mita (Sem L. Džekson je savršeni primer za to). Ovo je jedna od retkih instanci gde čujemo da je inspiracija za strip prezirala šta se desilo, do te tačke da čak i nakon vaskrsle karijere nije hteo da uopšte adresira ni postojanje albuma.
To je pomalo tužno, jer je Plava nota zasigurno najpriznatije remek-delo Parengoa i Lustala. Međutim, ako bih morao da biram, bolje je kreirana Krv ološa. Kao priča teče jasnije, brže i sa manje praznog hoda. Pritom, lako se usvaja na prvo čitanje i ima mnogo elemenata koji drže pažnju. Na sasvim je drugom spektru, barem po meni, Romantični dečko. Namenski pisan kao kombinacija romana i stripa, prilično je težak za čitanje, jer se sav tekst nalazi između kadrova, i neretko se rečenica odseca direktno ispod prethodnog, a nastavlja iznad sledećeg kadra. Ovo opasno ubija momentum čitanja, premda je, kao takav, strip i dalje drag svojim tvorcima. Kako tvrde, probali su da eksperimentišu formom što je više moguće i da se okrenu od tradicionalnog strip pripovedanja. Prema mojoj proceni, nisu uspeli skroz. Ali ih to nije sprečilo da ostave primetan pečat na polju devete umetnosti.
Šta pod tim mislim? Pa, već sedamdesetih godina, polje stripa je našlo svoj glavni tok, što u vidu francuske čiste linije, što u vidu jasno postavljenih pripovedačkih postulata. Autori su pokušavali da nađu novi glas i da inoviraju medij, i premda su ljudi poput Mebijusa, Drijea i Hodorovskog to radili kroz naučnu i epsku fantastiku, autori poput dvojca opisanog u ovom članku su to radili prizemljenijim, realističnijim pristupom. Što je dodatno interesantno jer je Lustalov stil jako uprošćen i gotovo suprotan od realističnog, a i za Parenga se može iskoristiti argument da rabi neke prilično fantastične obrte i narativne elemente u naizgled regularnim, svakodnevnim storijama. Kid Kongo, na primer, deluje kao životna priča koja ni po kom osnovu ne može tim nizom događaja da se desi, a opet su postojali ljudi slični Žozefu kojima se upravo to i događalo. Drugim rečima, ti elementi koji nisu skroz realistični pojačavaju poentu albuma koje su Parengo i Lustal stvarali. Ako crtač uz par linija i mrlja može da indicira ubistvo, a scenarista uz nekoliko kratkih crtica opiše kompleksni niz emocija između troje i više likova, znate da su uspeli.
Od svih albuma koje je Stalker izdao u Srbiji, Plava nota i druge priče je možda najmanje medijski ispraćen i tražen kod čitalaca. Dakako, ovde ne krivim čitaoce – naposletku, ako su vam u ponudi Drije, Mebijus, Rasel, Poup i Ito, a dolaze u izdanjima onog kvaliteta na koji smo već navikli od Stalkera, zna se šta ima primat. Međutim, ako vas put zadesi ka ovoj kompilaciji albuma, moja topla preporuka je da je pročitate. Pogotovo ako ste ljubitelj džeza i perioda između dva svetska rata. Samo Barnijeva priča će biti dovoljna da vas kupi svojim kvalitetom i naracijom (iako to nije uspela kod pravog Barnija). Doći će kao šlag(vort) na torti koja se sastoji od izvanrednih priča kakve se ni danas ne pričaju često.
avgust, 2026.
