piše: Mia Matković
U eri kada za muzičko i uopšte umetničko stvaralaštvo inovacije, u smislu korišćenja originalnih izražajnih sredstava, postaju imperativ, izdvaja se nezaobilazna ličnost francuskog kompozitora Olivijea Mesijana (Olivier Messiaen, 1908–1992), koji je svojim delovanjem snažno uticao kako na svoje savremenike, tako i na buduće generacije muzičara. Postavlja se pitanje – šta je simbol, za mnoge ljude najlepšeg godišnjeg doba, proleća? Koji zvuci iz prirode mogu da posluže kao stvaralačka inspiracija? Zbog čega je Mesijan voleo ptice?Ova pitanja jesu i tema o kojoj će biti reč u nastavku teksta.
Mesijan je bio malo više od kompozitora – posvećeni orguljaš, pisac, profesor i ornitolog. Beleženjem i proučavanjem ptičjeg glasa, sa strašću ornitologa, osluškivao je, snimao ptice, kasnije preslušavao njihov poj i zapisivao na papir. Još u antičko doba postojale su konstatacije da je muzika ljudi inspirisana pesmama, drugim rečima, muzikom životinja. Njihovo oponašanje postoji u tradicionalnoj muzici mnogobrojnih kultura širom sveta. Kraj 19. i početak 20. veka obeležila su svakojaka nova, drugačija interesovanja, među kojima se, svakako, izdvaja interesovanje za poj, muziku ptica. S tim u vezi, iskristalisano je i definisano nekoliko različitih termina, među kojima se izdvajaju, na prvom mestu, ornitomuzikologija – termin mađarskog muzikologa Petera Sekea (Peter Szöke, 1963), zatim zoomuzikologija – pojam francuskog kompozitora Fransoa Mašea (François Bernard Mâche, 1983), kao i termini poput biomuzikologije, biomuzike i ekomuzikologije.
Kada govorimo o ornitomuzikologiji, neophodno je napomenuti šta ona zapravo predstavlja – odrednica označava naučnu disciplinu pomenutog mađarskog naučnika. František Braniš navodi da je u pitanju „nepoznat muzički mikrosvet ptičjeg glasa o snimcima i proučavanju ptičjeg pevanja u celom svetu.” Kada su u pitanju životinje, muzika odslikava isključivo instinktivu, biološku, funkciju sporazumevanja. Seke se bavio snimanjem različitog ptičjeg pevanja. Njegov metod istraživanja uključuje snimanje poja pomoću magnetofona, preslušavanje snimljenog materijala, zatim stavljanje tih fonosnimaka pod, takozvani, akustički mikroskop. Ovakav rad podrazumeva usporavanje vremenskog trajanja i prenošenja zapisa u niži registar, čoveku razumljiviji, tako da možemo čuti prirodni oblik pevanja ptica.
Mesijan je razmatrao probleme muzičkog jezika van pravila tonaliteta, sa posebnim akcentom na dva konstitutivna elementa muzike – melodiju i ritam. Posebnu privlačnost video je u „modusima sa ograničenom transpozicijom”, koji su malobrojni i podležu samo ograničenom menjanju i „retrogradnim ritmovima”. Ono što je oduvek najviše privlačilo Mesijana jeste upravo ta ograničenost, koja za njega predstavlja „tajnu svetog pisma, okultnu snagu blisku magiji”. Još jedan bitan element predstavlja boja.
Objašnjavajući poreklo svog osećaja za boju, Olivije Mesijan spominje prirodu: „Sve oko nas, to je projekcija nas samih, kao i obrnuto: mi, to je projekcija svega oko nas. Ptičji pokret, zvuk kojim se odaje, njezin oblik, to su stvari koje ushićuju.”
Proučavajući najrazličitije moguće vrste ptica na zemlji, nastojao je da ono što čuje što autentičnije zabeleži notnim pismom. Detoni navodi da su pri takvom radu postavljene nebrojene moguće kombinacije u pojavama sola ili tutija ptičjih glasova. Svaka vrsta (evidentirano više od četiri hiljade) ima specijalno utvrđen obrazac po kome se beleži struktura pesme – početna, ključna tačka, jeste ritmička analiza, posle koje sledi utvrđivanje same strukture, spektra i tembra pesme određene ptice. Prepravljajući originalan poj zabeležen na traci, Mesijan ih transkribuje u znatno sporijem tempu i prebacuje melodiju u niže registre uklanjajući mikrotonove. Ističu se kompozicije nastale u periodu četrdesetih i pedesetih godina prošlog veka: Kvartet za kraj vremena (Quatuor pour la fin du temps, 1941), Buđenje ptica (Réveil des oiseaux, 1953), Egzotične ptice (Oiseaux exotiques, 1956) i Katalog ptica (Catalogue d’oiseaux, 1956–1958).
Buđenje ptica je delo napisano za klavir i orkestar (tri flaute, pikolo, klarinet in Es, čelesta, ksilofon, glokenšpil, tri fagota, bas klarinet i šest kontrabasa). Poseban akcenat stavlja se na vreme – ptice se javljaju u prirodi zorom. Kompozicija sadrži pesme trideset sedam različitih ptica; tekstura je uglavnom polifonična, mada nekad i monodična u korist paralelnih oktava i akorada. U partituri su ptice zabeležene iznad deonice instrumenta koji je predstavlja, dok se za solistu preporučuju jutarnje šetnje u šumama kako bi njegove kadence bile što približnije prirodnom zvuku poja. Mesijanu je bilo jako važno da se pijanista pridržava napisanog prstoreda. Katalog ptica je kompozicija za solo klavir, za koju je napisana i naracija, poput svojevrsnog sinopsisa u kom se navodi mesto, vreme, likovi i radnja. U kompoziciji ima trinaest ptica. Budući da je Mesijan kolorista – slikar zvuka koji nam dočarava pejzaž i boje, smatrao je da je za izvođenje dela koncertna sala problematično okruženje: „Tišina sale nije tišina prirode.” Sve te njegove slike i boje su, ipak, svojevrsna izložba – za ljudsko uho. Delo zauzima jedinstveno mesto u čitavoj klavirskoj literaturi 20. veka.
Ptice su Mesijanovi heroji. One su najbolji muzičari – „diktirale” su mu muziku. Pisao je oslanjajući se na prirodu, na njene precizne ritmove, jer priroda je, koliko nepredvidiva, toliko i precizna, a njene boje i zvuci bili su velika inspiracija ovog kompozitora. Ostavio je iza sebe i notne i tekstualne zapise, gde navodi da kad je čovek melanholičan i kad se oseća beskorisnim, treba da se obrati prirodi, njenim pejzažima i zvucima, „jer ona ima sva pitanja i sve odgovore”. Umetnost je za njega bila neraskidiv deo prirode kao što je prirodna i ljudska potreba za umetnošću.
U zapadnom svetu savremene muzike, muzikološkom krugu i umetnosti uopšte, Mesijan se smatra za jednog od najznačajnijih predstavnika posleratne avangardne muzike. Nezavisan u svom stvaralaštu od bilo koje škole, živeo je i stvarao u atmosferi ispunjenoj raznovrsnim učenjima i strujanjima slobodnog duha. Njegov lični muzički izraz rezultirao je novim muzičko-vrednosnim sistemom sa dalekosežnim posledicama po savremenu muziku. Mesijanov kompozicioni stil karateriše sinteza emocionalne ekspresivnosti, religiozne posvećenosti i vrhunske intelektualne kontrole muzičkog materijala: formirao je originalan muzički jezik inspirisan prirodom, negujući sklonost i interesovanje ka religioznim i mističnim fenomenima – muzici ptica, o kojoj je bilo reči u ovom tekstu. U svojim delima pokušao je da razume nove estetske kvantitete, a da ujedno ostane izvan svega, „nezaražen ni od jedne”.
Mesijanova posvećenost i inspiracija kada je u pitanju proučavanje ptičjeg glasa, bilo je nešto posebno, od izuzetnog značaja. U današnje vreme ljudi se sve više otuđuju i zatvaraju u virtualne svetove, gubeći dodir sa prirodom i životnom sredinom koja ih okružuje. Međutim, otuđeni i od prirode i jedni od drugih, podsvesno smo uvek povezani, negde u dubini duše osećamo zov prirode i u njoj tražimo prirodan lek. Shvatamo da smo povezani sa prirodom neraskidivom vezom i da ona može bez nas, ali mi bez nje ne. Zbog toga ne iznenađuje Mesijanov stav prema slušanju cvrkuta ptica i posmatranju njihovog leta. Na taj način prisustvovao je rađanju novih života i muzike. Za njega su ptice bile ništa drugo do direktan dodir sa prirodom, dodir sa nečim fascinantnim – jednom rečju, dodir sa životom. Beleženjem i proučavanjem ptičjeg glasa, osluškivao je, snimao i kasnije preslušavao njihov poj, stoga se nameće njihovo tumačenje kao pravog čuda – pravog izvorišta za pronalaženje novih ideja, oblika i značenja muzike.
jun, 2021.
