foto: Jovan Njegović Drndak

Olivera Skoko – istoričarka umetnosti, spisateljica i kustoskinja Narodnog muzeja u Zrenjaninu razgovarala je sa nama o svojim književnim počecima, lutanjima duž mediteranske obale, kustoskoj profesiji i realizaciji najposećenije izložbe prošle godine. Po čemu je bokokotorski gradić Perast poseban, koje slikare domaća publika najviše voli i šta nas očekuje u njenoj novoj knjizi Magareće uši, pročitajte u intervjuu koji smo napravili sa njom.

Odrastanje u Zrenjaninu, studiranje u Beogradu devedesetih i hercegovačko porodično nasleđe neki su od detalja koji čitaoce navode na pomisao da je knjiga Perast–Amsterdam u suštini – autobiografska. Ukoliko zaista jeste, ima li u njoj i fikcije?

U pitanju je moja prva knjiga koja je izašla u ediciji koja se baš tako zove Prva knjiga, a u kojoj Matica srpska više od pola veka objavljuje prvence autora do tridesete godine. Tadašnji žiri, sačinjen od naših eminentnih književnika i profesora, među izdvojene rukopise uvrstio je i moj, tako da je te, 2004. godine, knjiga objavljena. Moja tadašnja urednica, profesorka Vladislava Gordić Petković je, zapravo, „kumovala” naslovu knjige jer on na najbolji način povezuje dva toponima u romanu koji su bili važni glavnoj junakinji. Želela sam da uz taj Perast i Amsterdam dodam i neka druga mesta koja su meni bila važna, pre svega zbog tog mog hercegovačkog porekla koje ste pomenuli i to je možda jedini autobiografski momenat u knjizi. Ona je naredne godine ušla u najuži zbor za nagradu Žensko pero i za mene je to tada, kao mladog autora bio zaista značajan trenutak.

Perast sam otkrila sasvim slučajno letujući sredinom devedesetih godina u Boki kotorskoj. Provela sam u njemu tada svega par sati i znala sam da ću mu se ubrzo vratiti. Tako je i bilo. Svaki sledeći dolazak je bio sve duži, a veza sa njim i moje interesovanje sve intenzivnije. Konačno, tu mi se rodila ideja za naredni roman kada me je zainteresovao život slikara Tripa Kokolje koji je oslikao čuvenu Gospu od Škrpjela, crkvu na veštačkom ostrvu ispred Perasta. I onda je nekako bilo i logično da prva promocija te druge knjige Korčulanski đir bude upravo tamo gde je sve počelo, u Perastu.

Mediteran, a posebno Boka kotorska verni su pratioci Vašeg književnog rada, a šta biste nam kao istoričarka umetnosti preporučili da nikako ne propustimo tokom posete jadranskoj obali?

Teško mi je da bilo šta izdvojim jer sam zaista „zagrizla” samo deo te jadranske obale. Ja lično volim Boku kotorsku i Dalmaciju, ali Istra je podjednako divna. Pula i Rovinj nose opet na svoj način neku posebnost, a da ne govorim o kontinentalnom, unutrašnjem delu Istre sa divnim maslinjacima, živopisnim gradićima koji i te kako pružaju inspiraciju umetnicima.

A prilikom posete Zrenjaninu?

Svakako bi to pre svega bio zrenjaninski Muzej u kojem radim, a u kojem svaki gost našeg grada može dobiti presek zavičajne istorije i kulture kroz predmete koji baštinimo i čuvamo. Tokom letnjih meseci atraktivna je gradska bašta koja je u samom centru, a verujem da bi mnogim kolegama posebno bila zanimljiva arhitektura gradskog jezgra i potraga za zanimljivim secesijskim fasadama.

Koliko je poziv istoričarke umetnosti uticao na Vaše pisanje – da li se ideja za stvaranjem književnih dela rodila tokom proučavanja umetnosti ili ste „oduvek znali” da ćete jednog dana biti (i) spisateljica?

Počela sam da pišem još u osnovnoj školi. Moja učiteljica je nekako pomislila da mi to ide od ruke i krenula da šalje te moje dečje radove na razne literarne konkurse. Kao i sa svakim sportom, i u pisanju je važan trening, tj. vežbanje koje pre svega počinje čitanjem. Baš kako je to rekao jedan od urednika moje prve knjige, pisac i profesor, Mihajlo Pantić: „Čitanje je ultimativan uslov svakog pisanja. Ko piše, a ne čita, radi uzaludan posao.” Kasnije, studije istorije umetnosti su mi pomogle da pronađem teme za svoje knjige, posebno za tu drugu jer su dva glavna lika jedan slikar i jedan istoričar umetnosti.

Početkom juna iz štampe je izašla Vaša nova knjiga Magareće uši u izdanju Gradske narodne biblioteke Žarko Zrenjanin. Ukratko – šta nas očekuje u njoj?

Usudiću se da kažem da je to jedna veoma lična priča. Moja pokojna majka je nekoliko meseci pred smrt počela da piše nešto što je nazvala knjigom o svom životu. To je ostalo nedovršeno i ja sam tada to prekucala i ostavila tako tri godine da stoji u kompjuteru. Onda je jednog dana samo isplivalo kao ideja i potreba da sa tim nešto uradim. Nije to nastavak, već baš knjiga „u dve ruke”, mamine i moje. Ipak, nije sve autobiografski. Ima i fikcije i taj mešani „začin” jeste zapravo okosnica cele te priče.

foto: Danka Ječmenica

Da li ste tokom karijere istoričarke umetnosti iskusili iskustvo slično filmski uzbudljivoj potrazi profesora Ivana, glavnog junaka Korčulanskog đira, za radovima baroknog slikara Tripa Kokolje na ostrvu Korčula?

Korčulu sam zavolela, baš kao i Perast, čim sam prvi put kročila na to ostrvo. Shvatila sam da se nalazim na mestu gde je svoj život okončao barokni slikar Tripo Kokolja čije sam radove imala prilike da gledam u njegovom rodnom Perastu. A onda sam shvatila da se u samoj Korčuli o njemu ne zna mnogo. I to me je zapravo najviše zaintrigiralo. Priznajem da je profesor Ivan u mom romanu bio mnogo studiozniji u tim potragama, ali, s druge strane, želela sam da napravim lik koji i pored profesionalnog razloga zbog kojeg se uputio ka Korčuli, nije ostao ravnodušan na sav taj hedonizam koji je tamo prisutan.

Šta je zapravo ono najlepše i najuzbudljivije u poslu kustoskinje muzeja?

Ja volim svoj posao i zaista u ovim našim okolnostima i prilikama to sve više doživljavam kao privilegiju. Uz sve ono što čini posao jednog kustosa, mislim da je najlepši trenutak rađanja neke ideje; o novoj izložbi, novom projektu, nova informacija o nekom predmetu, ali takođe i reakcija publike na ono što ste uradili.

Autorka ste najposećenije izložbe u 2018. godini – Dakle, Vi ste taj Uroš Predić koja je nakon Zrenjanina gostovala i u Beogradu. Bila sam svedok izuzetno velikog interesovanja publike za ovu izložbu, pa me zanimaju Vaši utisci – da li iz nekog razloga Predićevo slikarstvo privlači više pažnje ili su posetioci naprosto „gladni” izložbi i kulturnih dešavanja?

Na osnovu svog iskustva, mogu da kažem da postoje trojica veličanstvenih u našoj umetnosti: Uroš Predić, Paja Jovanović i Sava Šumanović. Sve što uradite, a da se tiče nekog od njih, skrenuće pažnju javnosti. Mi smo imali dobitnu kombinaciju od starta, jer smo jedini muzej koji čuva legat Uroša Predića koji se nalazi u okviru Zbirke likovne umetnosti kojom rukovodim. Imali smo i važan jubilej, sto šezdeset godina od rođenja Uroša Predića. Imali smo priliku da izložba nakon Zrenjanina gostuje u samom centru Beograda, u divnoj galeriji SANU-a, imali smo i sliku Kosovka devojka koja se nalazi u Muzeju grada Beograda, ali koja nije izložena, pa je ovo bila izuzetna prilika da je vide i Beograđani. Konačno, imali smo odlične saradnike, među kojima ubrajam i vas tri, moje mlade koleginice koje ste dobijale pohvale za stručno i odlično vođenje publike svakodnevno. Kad se sve to uveže, dobijete preko četrdeset šest hiljada posetilaca za manje od mesec dana. Kažu moji prijatelji, to je kapacitet beogradske Marakane.  Dakle, kultura može i te kako da privuče pažnju i nikada je nije dosta.

foto: Jovan Njegović Drndak

Da li postoji neki umetnik čiju biste izložbu posebno voleli da organizujete?

Imam puno ideja za neke predstojeće izložbe. Ipak, najviše volim kada mi se pruži prilika da predstavim nekog ili nešto, koristeći upravo svoje dve ljubavi; umetnost i književnost. Volela bih da jednog dana priredim izložbu divnog Zuke Džumhura, slikara, putopisca, mudrog i zanimljivog čoveka.

Poslednje pitanje postavljamo svim sagovornicima – da li možete čitaocima KUŠ!-a da preporučite knjigu, film, predstavu, muzičku numeru i umetnika ili umetničko delo, kojem bi trebalo da posvete pažnju?

Pre izvesnog vremena sam pročitala novu knjigu dragog Branka Rosića, pisca, novinara, muzičara. A onda sam se vratila Remarku i njegovoj Trijumfalnoj kapiji. Volim takav miks u čitanju. Savremena literatura uz klasike. Preporučujem predstavu Tartif koju sam nedavno gledala kod nas u Zrenjaninu na Festivalu profesionalnih pozorišta Vojvodine, a koja je trijumfovala i tu i na drugim festivalima. Zaista je odlična. Što se filma tiče, uvek ću od srca da preporučim Sinema Paradizo koji sam gledala nebrojano puta. Od aktulenih, planiram da gledam Nebesku temu, film o Vladi Divljanu kojeg ujedno preporučujem ne samo kao muzičara, već kao jednu divnu umetničku retkost, koji mi je uz Bajagu oduvek bio simbol za neki lepši Beograd. I pošto sam već pomenula Savu Šumanovića, red je da podsetim vaše čitaoce, posebno Beograđane da će do kraja jula moći da uživaju u šidskim pejzažima ovog velikog i, rekla bih, svima nam dragog, umetnika. Izložba je upravo stigla iz njegovog rodnog Šida i postavljena je u velikoj galeriji Doma vojske Srbije.

intervju vodila: Jovana Nikolić

Leave a Reply

Your email address will not be published.