Nil Gejmen je višestruko dokazani majstor narativnog pripovedanja u okviru žanra fantazije. Mitologija, paganska kultura i iz davnina iskopana simbolika nigde ne idu tako dobro zajedno kao kada ih Gejmen upakuje u svoje priče koje su uvek humoristične, ali nekad i nepopravljivo zastrašujuće. Okean na kraju puteljka jeste roman za odrasle, ali u njemu je autor spojio najbolje karakteristike svojih dela za decu i odrasle i istražio pitanja koja su do tad bila samo nagoveštavana u njegovom radu.

Protagonist, muškarac srednjih godina, zbog nečije sahrane vraća se u Saseks, grad u kojem je proveo većinu detinjstva i adolescencije. Saznajemo da je on umetnik koji ne ume da objasni čime se bavi, jer „kad bi umeo, više time ne bi morao da se bavi”. Nije baš ushićen susretima sa starim poznanicima i odlučuje da ubije vreme vozikajući se oko grada bez, naizgled, ikakvog cilja. Ne razmišljajući, stiže pravo do farme na kraju puteljka. Maglovito se seća prijateljice koja je tamo živela sa mamom i bakom, siguran samo u to da su oni bili „neki neverovatni ljudi”. Dočekuje ga najstarija od njih, staramajka Hempstok. Ili je to, s obzirom na to da je prošlo mnogo vremena, zapravo njena ćerka? Ne sasvim siguran u odgovor, produžuje iza, ka onoj strani farme gde se nalazi malo jezerce za patke, koje je njegova prijateljica, Leti Hempstok, zvala okeanom.

On momentalno kreće da se seća svega što se tu dogodilo kada je imao sedam godina, a što je nama kroz celu knjigu opisano iz njegove dečje perspektive. Gejemen onda ne mora mnogo da se trudi oko dokazivanja nemogućeg čitaocima. Očima nevinog deteta čudesa postaju stvarnost, a ostali likovi prikazuju se kao ono što jesu. Maske „odraslih” nemaju svrhu, već ono što se nalazi ispod njih postaje vidljivo svima – strahovi, čežnje i, ono najbitnije, njihovo slepilo. U ovoj maloj knjizi, koja ima štošta da kaže, srešćemo se sa simboličnim značenjima smrti kao pokretačke sile, mačaka kao mudrih saputnika, lešinara kao čistača demona, trostruke boginje kao sveznajuće sile stvaranja i još mnogo toga. Kroz sve to, Gejmen nas uvodi u neke nove kutke svoje svesti. Takođe nam daje odgovore na gorepomenuta pitanja, pokazujući nam stvarnost magije. Kada bih mogla da uvrstim ovu knjigu u jedan žanr, ne bih mogla da se odlučim između horora i neke vrste filozofske knjige.

Gejmen nas podseća koliko je važno lutati putevima, umesto ići slepo napred, a to sve kako bi nas ubedio u sopstvenu moć stvaranja. Možda najbitniji element ove priče jeste percepcija. Kako doživimo i shvatimo ovaj roman zavisi od toga kako gledamo na svet i još više od toga da li smo kadri da preispitamo dosadašnja uverenja. „Čini mi se da je neka priča bitna samo onoliko koliko se ljudi u njoj menjaju”, zaključuje protagonist. To je karakteristika svih umetničkih dela – da usade mnoga pitanja u naše umove i kao ishod ih obogati, pa makar i za nekoliko novih shvatanja.

piše: Marina Jovanović

Leave a Reply

Your email address will not be published.