Druga polovina 19. veka donela je ubrzanu urbanizaciju i sve učestalije promene u strukturi društva i načinu života. Nove podele rodnih uloga više nije bilo moguće ignorisati, a i muškarcima i ženama bilo je jasno da se položaj žene u društvu menja i da rapidno napreduje. Iz straha od naglih promena, muškarci su pribegli kategorisanju novih tipova žena, svrstavajući ih uglavnom u jednu od ove tri grupacije: moderna žena (ili žena novog doba – feministkinja) koje se trebalo kloniti ali koje, srećom, zbog svoje kratke kose i dugog jezika ionako nikada neće naći muža; grešnica (femme fatale) koje bi se u principu takođe trebalo kloniti ali čijoj je otvorenoj seksualnosti malo ko zaista pobegao i idealna žena, vaša buduća supruga, plava, tiha, nežna, pokorna – sveti anđeo.
Anđeo u ovom slučaju nije eufemizam već žena koja predstavlja otelotvorenje duhovne čistote, nežnosti i vrline. Na slikama ona je često prikazana kao bezgrešno, uzvišeno stvorenje koje ničim ne naglašava svoju seksualnost. Neretko dobija i obličje androgenog bića čime postaje više ideja dobrote nego svog pola. Ovakve, anđeoske žene, svetice, nisu predstavljale pretnju za muškarce jer se smatralo da zbog njihove „slabosti” ne mogu nikoga ugroziti. Međutim…
Prozirne, pokorne žene, bez obrazovanja, finansijske, a često i bilo kakve druge vrste nezavisnosti, možda nisu mogle da naude muškarcu, ali jesu sebi. Povećan broj samoubistava i mentalnih bolesti tokom 19. veka bio je uzrokovan nizom različitih faktora, od kojih je među glavnima, u slučaju žena, bilo buđenje sputane svesti o sopstvu, i kao reakcija na njega – nezadovoljstvo. Slika blede, pasivne lepotice koja strpljivo čeka svog muškarca da je izbavi iz nevolje (zapravo, velike dosade) dobila je u drugoj polovini veka svoje naličje. Anđeli su uzeli život u svoje ruke i uradili sa njim ono što su jedino umeli – bacili ga niz reku. Dobili su i novu titulu – bolesni anđeo. (Igra rečima na engleskom jeziku: saintly angel – sickly angel.)
Paradigmatska slika ovog novog tipa žene, bolesnog anđela, postaje Šekspirova Ofelija. Napuštena od strane oca (koji je ubijen) i ljubavnika (Hamleta, koji raskida veridbu), ona ostaje sama, bez muške zaštite. Verovalo se da žena koja u svom životu nema mušku figuru nije sposobna za opstanak, tako da Ofelijini naredni postupci ne bi trebalo da nas čude. Ludilo i smrt bili su kazna ženama koje bi ostale bez svojih muškaraca. Pevajući, u nekoj vrsti dementnog plesa, Ofelija bere cveće i ulazi u reku. Njena natopljena haljina vuče je na dno i ona, gubeći razum, polako gubi i život. Džon Everet Mile, engleski slikar druge polovine 19. veka, naslikao je prototip Ofelijinog lika na istoimenoj slici, 1852. godine, izloženoj u Londonskoj kraljevskoj Akademiji. Popularnost ove slike, kojom je Mile definisao izgled bolesnog anđela, stići će do skoro svih umetnika Evrope, tako da će evropska publika u drugoj polovini veka biti preplavljena Ofelijinim likom i slikama na kojima se ona utapa, obolela od samoće i neuzvraćene ljubavi.
Nauka tog doba tražila je i pronašla odgovor na ovu umetničku temu. Žena bez muškarca zapravo je žena koja nije u stanju da ispuni svoju prirodnu dužnost – materinstvo. Preodređene da brinu o deci, mužu i domaćinstvu, žene bi trebalo da u sebi nose potencijal velike ljubavi. U slučajevima u kojima je bilo nemoguće ispuniti taj potencijal, velika ljubav postajala bi destruktivna, okrećući se protiv svoje vlasnice, polako joj muteći razum. Počevši od ove teze, naučnici su došli do zaključka da su nerotkinje zaista bile sklonije mentalnim bolestima, a da je među svim ženama, kao epidemija, počela da se širi „bolest” histerije.
Još u antičko doba histerija se smatrala isključivo ženskom aflikcijom, koju je uzrokovala suva materica. Odatle potiče i koren reči materica (ὑστέρα – hystera – uterus). Dakle, žena koja nije udata, koja čuva svoju matericu suvom, tj., koja ne konzumira seks, bila je bliža opasnosti da „oboli” od histerije ili nekog drugog nepoželjnog mentalnog stanja. Sa druge strane, upražnjavanje seksa koje za cilj nije imalo produžetak vrste (tj., seks van braka) vodilo je do još strašnijih posledica – devijacija poput zoofilije, lezbejstva, masturbacije, ili orgazma.
Iako histerija danas nije zvanična bolest, već reč kojom se objašnjava svako žensko ponašanje suprotno od pokornosti, gospodo džentlmeni, bolje sprečiti nego lečiti njene posledice.
Srećom, krajem veka pokret za ženska prava polako je sa sebe skidao pokrov tabu teme pa se i nauka ponovo osvrnula na problem histerije (od koje je, po statistikama, obolevala svaka treća žena u Velikoj Britaniji). Kako su seksualni odnosi van braka bili najstrože zabranjeni u moralno viktorijansko doba, 1880. godine, doktor Džozef Grenvil pronašao je lek. Lek se zvao vibrator. Zadovoljstvo izlečenih pacijentkinja dovelo je do ogromne popularnosti ovog novog proizvoda tako da je ubrzo dospeo i do novina, reklamirajući se javno. Legenda kaže da je prototip poslat kraljici Viktoriji koja ga je odobrila (zli jezici govore nakon konzumacije). O popularnosti doktora Grenvila ne treba ni govoriti. Histerija je, barem tih godina, bila uspešno lečena u Britaniji, a uskoro i širom sveta. Devedesetih godina 19. veka problemom histerije bavio se i Frojd ali je najpotpuniju studiju na ovu temu napisala američka naučnica Džudit Herman u drugoj polovini 20. veka.
Ako vas je ova priča zainteresovala, preporučujem Vam da pogledate film „Histerija”.
Za ostale likovne predstave Ofelije, pogledajte stranicu.
piše: MoonQueen
