Kazimir i Karolina, foto: Atelje 212

Dok se publika još lagano smešta u svoja sedišta, ringišpil se već uveliko okreće. Usred postratne inflacije, ljudi i dalje ogranizuju Oktobarfest 1930. godine, jer od sirotinje se uvek najbolje živelo – bogataši i ljudi bez posla se tapšu po ramenu, pije se alkohol uz šećernu vunu dok svetla cepelina i glasna muzika uveseljavaju široke (bedne?) narodne mase. Kazimir i Karolina su jedna odlična paralela se posleratnim Balkanom iako to nije pokazano ni najmanjim delom scenografije ili kostima, i ta će nota pratiti celu predstavu: ništa nam nije ekplicitno rečeno, već samo maestralno nagovešteno. Kazimir (Bojan Dimitrijević) i Karolina (Jelena Đokić) su tipičan mladi par iz radničke klase, koji su, na njen nagovor, došli na festival da se malo provesele, ali gde joj Kazimir saopštava da je juče dobio otkaz. Nervoza i strah za njihovu budućnost čine svoje, mladi par se posvađa i tako počinje naša predstava. Svaki njihov budući susret će samo produbljivati svađu, bes i na kraju krajeva – inat zaljubljenih.

Publika u njihovu ljubav nema sumnje, ali kao i sve ostalo, ni ta ljubav nije pokazana ni jednim gestom ili rečju, ali nam je opet sve jasno. Jelena Đokić prosto pleni, nema sekunde kad se ne saosećamo/poistovećujemo s njom, čak i ako se ne slažemo s njenim postupcima. Ona je srce ove predstave. Bojan Dimitirjević je takođe odličan, s tim da moram primetiti da ga je uloga donekle „pojela”, s obizrom na to da njegova kasnija uloga Grobara u Hamletu (JDP) i te kako podseća na našeg nesrećnog Kazimira. Pored njih tu su Bojan Žirović kao Franc i Katarina Žutić kao Erna u, nažalost prečestoj simbiozi muškarca mučenog od života i žene mučene od muškarca – on svoje frustracije iskaljuje na njoj a ona, ne samo da ga opravdava, več podstiče slično nasilje i kod drugih.

Kako je predstava ispunjena parovima, tako i njenu pozadinu boje dve krajnosti. S jedne strane imamo dve prelepe devojke (Milica Gojković i Jovana Stoiljković) koje rade kao prostituke jer – ej, čoveče, deset franaka za pola sata posla, pa ko ne bi to radio? Kako predstava protiče, njihova nesreća postaje sve očiglednija, ali ipak zarađuju svoj novac. S druge strane imamo cirkus nakaza, koji takođe na neki način prodaju svoja tela. Oni predstavljaju možda jedini tračak nade u ovom izvođenju jer oni ne traže uspon na društvenoj lestvici, ne jer ne žude za njim nego jer znaju da im to nikad neće poći za rukom. Zato beže iz tog sveta i prave neki sopstveni, iza zavese, daleko od naših svakodnevnih problema.

Kazimir i Karolina, foto: Atelje 212

Nove pajace će masa naći lako, jer drugi će cirkus doći u naš grad

Od glavnih do epizodnih uloga, ova postavka nema manu. Scenografijom dominira jedan veliki tobogan, koji ne samo da nam oslikava zabavni sunovrat naših likova, već ih sa uzvišene bine baca pravo u publiku. Od jednog gledaoca sam čuo i komentar „3D pozorište”. Muzika Irene Popović savršeno prati predstavu: zvuci karnevala koji kako odmiče dan postaju sve glasniji i ekstravagantniji dok ne pređu u vojni marš. Zajedno sa maršom, pred kraj predstave dobijamo tamni podsetnik da su postratno siromaštvo i sveopšta beda nemali broj puta prerasli u nezadovoljstvo koje lako može opet pustiti s lanca pse rata.

Režiju potpisuje Snežana Trišić, koja je, po mom skromnom mišljenju, sklopila sve elemente predstave (glumce, kostim, efekte itd.) savršeno kao da su u pitanju lego kocke. Ono što meni lično izdvaja predstavu od toliko drugih koje nam sa manje ili više uspeha dočaravaju našu tmurnu svakodnevicu, je to što, za razliku od njih u Kazimiru i Karolini, ni u jednom momentu nema moralisanja od strane likova prema publici tj., nema propovedanja kako bi mi trebalo da se ponašamo da ne bi dospeli u njihovu situaciju. Zaključci, koliko god bili teški i/ili očigledni ipak su ostavljeni nama.

Nestaje cirkus, za sve je bolje tako, mnogi su predstavu shvatili do sad.

Ipak, na kraju bogati se trezne, kurve su platile račune, a naši junaci, možda čak i pravedno, ali ipak tužno, ne dobijaju svoj happy end – a ringišpil se i dalje okreće.  Po izlasku iz pozorišta, nabijeni emocijama, sami sebi pevušimo stihove: „I sve te maske kriju bol i neki sasvim drugi lik.“– mada možda ipak sa nadom da ćemo u sukobu sa svetom imati više snage od nesrećnih Kazimira i Karoline. Ova predstava je brutalno iskrena, zloslutna, tužna, jednom rečju – prelepa.

Pozorišni dodatak

Svakog meseca mali deo svoje rubrike ću odvojiti da podelim sa vama veb-stranice i linkove za koje mislim da bi bili korisni ili bar zanimljivi svim ljubiteljima pozorišta.

Kazimira i Karolinu možete gledati na daskama Ateljea 212, koji ove godine slavi 60 godina postojanja. Kako je ovo pozorište postalo centar avangardne scene (iz koje je kasnije nastao i BITEF), kako je mjuzikl Kosa doživeo svoju prvu vanbrodvejsku premijeru i kako su prvi put postavljane sada već kultne drame Razvojni put Bore šnajdera, Radovan III, Čudo u Šarganu i dr. možete videti u ovom jednočasovnom omažu jednoj od naših najvećih pozorišnih scena.

piše: Igor Belopavlović

Leave a Reply

Your email address will not be published.