Paun, ilustracija: Biljana Rakić

Osim toga što nemamo jasnu predstavu šta je umetnost, pitanje kako je ona uopšte nastala i dalje ostaje bez nedvosmislenog odgovora. Međutim, u skorije vreme ova tema je postala zanimljiva i evolucionim psiholozima, koji su se ponudili da predstave moguća objašnjenja sa stanovišta Darvinovih postulata. Pošto se čini da pojava umetnosti, i snažne emocije koje je često prate, predstavljaju univerzalnu pojavu kod nas Zemljana, razumna je pretpostavka da postoji dobar razlog zašto je to tako, zar ne? Nažalost, uopšte nije očigledno koji bi to razlog mogao biti. Grubo govoreći, pošto je „svrha” svih jedinki prenošenje gena na sledeće generacije, postoje dva uobičajena načina da se to postigne: da se napravi brojnije potomstvo i/ili da se napravi bolje prilagođeno potomstvo. To dalje upućuje na sledeće pitanje – kako nam bilo koji vid stvaranja ili uživanja u umetnosti u tome uopšte pomaže? Uostalom, ako zamislimo naše pretke kako drljaju nekim pigmentima po pećinama, onda moramo i da zamislimo kako oni za to vreme niti traže hranu, niti se brane, niti prave decu. Doduše, možda bi posle mogli zvati svoje simpatije „na crteže” umesto „na kafu”, ali problem i dalje ostaje.

Dva su popularna objašnjenja pretpostavke da je umetnost, u našem kontekstu, korisna: prva je da ona signalizira posedovanje određenih veština i sposobnosti, a druga da je potpuni gubitak vremena, ali toliko skupocen da sugeriše da se nekome jednostavno može da tako nešto priušti. Ovo je poznato kao „princip hendikepa” i često uziman primer je paunov veličanstveni rep. Njegov rep, iako nesumnjivo lep i fascinantan, predstavlja potpuni višak u letenju, trčanju, okretnosti ili bilo kojoj drugoj aktivnosti koja bi delovala užasno korisno za jednu pticu. Stoga, ako je moguće da jedna ovakva ptičurina preživi uprkos tom hendikepu, onda mora da ima fantastične predispozicije koje joj omogućavaju da se ovako modno osvešćeno bahati. U kontekstu naših čovekolikih predaka, umetnici bi, dakle, bili oni koji bi imali dovoljno zdravlja i resursa da se bave i drugim stvarima u životu, što bi, naravno, bilo privlačno njihovim potencijalnim partnerima.

Na jedan od problema sa ovim objašnjenjem nam ukazuje istorija, jer tokom većeg dela istorije umetnici su bili ljudi koji su služili ili bili unajmljivani za svoj rad od strane bolje situiranih, što bi, zapravo, signaliziralo podređen položaj. Umetnik slobodan od aristokratskih/crkvenih sponzora je relativno nov fenomen. Zato navodna promiskuitetnost nekih kategorija današnjih umetnika nije dovoljno dobro objašnjenje. Zato, i zbog toga što promiskuitetnost nije nužan uslov posedovanja brojnog i/ili (visoko)kvalitetnog potomstva (bog je milostiv i mudar u svojem stvaranju).

Još jedna mogućnost je da umetnost ima funkciju održavanja i/ili stimulisanja socijalne kohezije, pogotovu kao pomoćno sredstvo raznim ritualima. Ritualni/religiozni karakter je možda najočigledniji u impresivnim pećinskim crtežima na lokalitetima kao što su Lasko (Lascaux) i Altamira, gde je najzastupljenija tema lov. Neki su mišljenja da je u pitanju praktikovanje „magijskog mišljenja” gde se oslikavanjem uspešnog lova on hteo i prizvati, a ima i mišljenja da je oslikavanje ovih scena zapravo moglo da pomogne na vrlo praktičan način – pokušajem da se vizualizuju bolji pristupi i metode u lovu. Međutim, u svemu ovome se, izgleda, može i preći razumna mera. Smatra se da su žitelji Uskršnjih ostrva (to su vam oni što su ukopavali one ogromne glave) za ritualne potrebe preterivali sa potrošnjom resursa, uništavajući šume od kojih su umnogome zavisili.

Ima pokušaja i da se pokaže kako bi prepoznavanje podobnih staništa moglo rezultirati estetskom preferencijom prema određenim pejzažima. To znači da su možda našim precima bili lepi oni pejzaži koji su sadržali sve ono što im je bilo potrebno za život, kao što su pijaća voda, zaklon i resursi. U prilog ovome se često navodi kako se i dan-danas najekskluzivnijim i najskupljim nekretninama često smatraju ona mesta koja su pored reka i parkova. Primer ovoga je verovatno i sam Beograd. Takođe su rađene i razne ankete sa ljudima različitog uzrasta i iz različitih država i imale su zanimljive rezultate. Kada bi se pokazivale tipične slike različitih vrsta pejzaža (pustinja, listopadna šuma, savana, itd) odraslim ljudima iz različitih država nije postojala jasna preferencija (iako je pustinja zaostajala za drugima) Međutim, kada bi se iste slike pokazivale mlađoj deci, izdvojio bi se jasan favorit – savana sa drvećem, karakteristična za delove istočne Afrike, odakle se smatra i da svi ljudi potiču.

Međutim, postoje i teorije po kojima umetnost nije ništa što bi bilo korisno samo po sebi, ali je posledica posedovanja drugih stvari koje to nesumnjivo jesu, kao što su inteligencija, maštovitost i humor, ili teorije o umetnosti kao „kulturalnoj tehnologiji” na koju je kontekst evolucione psihologije sa kojom smo krenuli, teško primenjiv.

Sva ova objašnjenja, i ona koja nismo naveli, imaju svoje probleme. Ipak, ovo je mlada disciplina i od nje ne treba previše očekivati. Srećna je okolnost što je ona i poletna disciplina i možda nećemo morati dugo da čekamo na tačne odgovore. Osim, naravno, ako bi radije da za njih ne znamo, ne bismo li i dalje mogli da se čudimo misterijama umetnosti.

piše: Logoreik

 

 

 

Leave a Reply

Your email address will not be published.