piše: Maša Antonijević
Devised teatar ili našim jezikom rečeno, razvojni teatar, klasičan pozorišni postupak okreće naglavačke. Glumci, često amateri, raznoraznim razigranim postupcima i sredstvima improvizacije naposletku dolaze do opipljive strukture, replika i scenosleda. Umesto teksta kao okosnice, polazna tačka stvaralačkog procesa u ovom pozorišnom metodu jeste čovek, stvaralac, ravnopravni član grupe koja teži da kreira udoban i siguran prostor za suočavanje sa sobom. Rezultat ovakvog načina rada višestruko je nagrađujući – za učesnike kao pojedince, ali i esencijalne delove ansambla, a onda i za nas, publiku, koja prevaljuje isti taj put, zavirijući u sebe, da bi se, konačno, povezala za onima oko sebe.
Predstava Danas nema vozova rodila se u jednom takvom postupku, kao deo UNMASC projekta koji je okupio mlade u Beču, Prištini i Novom Sadu. Sva tri grada, koristeći se sličnim alatima, u saradnji sa svojim mentorima, iznedrila su po predstavu. Na onoj koju smo mi gledali prevashodno je radio dr um. Uroš Isak Mladenović, zajedno sa petnaestak polaznika, entuzijasta. U finalnom proizvodu trebalo je da zaigraju profesionalni glumci, međutim, polaznici radionice osetili su potrebu da sami ispričaju svoju priču i svim bićem stanu iza nje. Tako su, na kraju, pred publiku izašle četiri učesnice, koje sada slobodno možemo nazvati glumicama, i prvo što su učinile bilo je rušenje četvrtog zida. Ovaj postupak, kako su nam u razgovoru nakon predstave otkrile, uobičajen je u devised teatru, a njegov značaj leži u ruci koju pruža gledaocima da zajedno sa izvođačima urone u kontemplaciju.
Meditativna atmosfera pojačana je i muzikom koju su komponovali Dimitrije Beljanski i Sara Vrtunski. Lagani, nenametljivi tonovi odvode nas u dremljivi prostor između jave i sna, ali nas ne uspavljuju, već razbuđuju za lične krajolike koje retko svesno posećujemo. Melodije prožimaju i reči iz pisama koje su polaznici tokom radionice uputili sebi, obraćajući se svom unutrašnjem detetu, svojoj prošloj verziji, a ponekad i fiktivnim likovima. One služe kao okidač spektra osećanja koji se razlikuje od osobe do osobe, jer iako se čini da gledamo istu predstavu, ne gledamo je svi istim parom očiju.
Premda je ovo tačno za umetnost generalno, u kontekstu razvojnog teatra dobija nove dimenzije. Bespredmetne radnje, fizički teatar i svedene scene ostavljaju mnogo toga nedorečenim, te se stvara čitavo more mogućih tumačenja, a svako od njih, ako mu dozvolimo, reći će nam nešto o nama. Tako je scena sa flomasterima, koja je zavredela dosta pažnje, u jednoj interpretaciji verodostojno dočarala unutrašnja previranja, u drugoj se dotakla dinamike depresije, a u trećoj je prikazala kako izgleda jedan toksičan odnos.
Još jedna odlika ovakvog vida rada jeste oslanjanje na ono što umetniku pruža okruženje. Svi rekviziti koje izvođači koriste jednostavno su im se našli pri ruci – od plavog platna, preko pomenutih flomastera, do mandarina koje zatvaraju predstavu. To što je sve što smo pogledali proizašlo organski, iz nečeg ranjivog i ličnog, a opet se složilo u smisleni sled od univerzalnog značaja, najbolje govori o tome koliko je ovakav vid umetničkog izražaja delotvoran i isceljujuć. Ako bi trebalo povući nevidljivu nit koja će predstavu podeliti na dve celine, smestili bismo je upravo na ušću individualnog u kolektivno. Tu se fokus sa pojedinačnih priča pomera na tragediju zajednice, pa i čitavog naroda. Tada, najednom postaje jasno zašto je za naslov odabrana baš ova kombinacija reči, mada smo njihovu simboliku mogli da naslutimo i pre otvaranja zavese. Znamen mandarina kojih je šesnaest u trenu budi bolne asocijacije: mesec novembar, železnička stanica, čekanje, odlaženje, nestajanje. Kako je radionica održana februara, ne čudi što je kolektivna bol na ovaj način isplivala, mada se vrlo lako mogla održati i sada, skoro godinu dana kasnije, jer lavina koja se tada pokrenula još uvek glasno odjekuje.
Osim toga, njeni učesnici dolaze iz raznih krajeva Srbije, a sve ih je povezao upravo Novi Sad, taj grad koji je ujedinio čitavu Srbiju. Na tom mestu, gde se perspektiva najednom menja, postaje jasna jedna istina koja i peče i razljućuje – sve borbe i sve agresije kulminiraju političkim nasiljem, glavnim i odgovornim urednikom društvenih problema koji su u korenu svih ostalih.
Najzad, jednako važan je i nezvanični „treći čin”, odnosno razgovor glumica, reditelja i publike. Davanjem prilike publici da verbalizuje svoja osećanja, pruža joj se mogućnost da i sama postane aktivni pokretač stvaralačkog procesa. Na ovaj način razmena se nastavlja unedogled, te svako od nas može nadograditi ono što je već znao, spoznati nešto novo, posegnuti za nečim starim i zaboravljenim, a sve to u jednom sigurnom okruženju. Jer šta se dogodi u pozorištu, publika zauvek nosi u sebi.
septembar, 2025.
