Metalika, foto: Mark Wainwright

Početkom osamdesetih godina na području Kalifornije igrom slučaja zadesila su se dva mladića koja su bila potpuno suprotnih priroda i suprotnog vaspitanja, ali koji su imali jednu veliku zajedničku stvar – strast prema muzici. I to ne onoj koja je tada bila popularna u Americi, već prema jednoj totalno drugačijoj muzici – svežoj i energičnoj koja je dolazila iz Engleske. Kao produkt te njihove strasti nastaće bend čijem je nazivu danas nepotrebno dodavati bilo kakve epitete – Metalika.

Lars Ulrih, dečak koji je u Ameriku došao iz Danske kako bi ostvario zamisao svoje porodice da postane svetski poznati teniser, ubrzo je shvatio da zbog svoje visine i neposvećenosti treninzima tu zamisao neće ostvariti. Namesto jurenja osvarenja želje koja mu je nametnuta (jer je Larsov otac bio teniser, te se prirodno očekivalo od njega da će i on to postati) Ulrih se nameračio da ostvari želju koju je sam odabrao – da postane muzičar.

Lars je sa sobom iz Danske u Ameriku preneo i ljubav prema jednoj vrsti muzike koja se do tada retko mogla čuti da ulicama Kalifornije – Novi talas britanskog hevi metala iliti NTBHM. Njegov omiljeni bend iz tog perioda bio je Dajmond hed koji je posedovao klasičnu oštrinu NTBHM bendova, poput Ajron mejdena, ali je u muziku unosio i elemente izrazito stare škole roka skoro u potpunosti pozajmljene od Led cepelina, Dip parpla i Blek sabata. S obzirom na to da je nekada davno od bake za rođendan dobio bubnjeve, Lars je shvatio da je sada pravi trenutak da te bubnjeve i izvadi iz kutije. Godine 1981. on je počeo svakodnevno da vežba, no problem kod bubnjara je taj što se samostalnim vežbanjem može stići samo donekle, dok je za razvijanje ozbiljnijeg umeća potrebno vežbanje i sa ostalim muzičarima. S obzirom na to da je inače bio uporan mladić, Lars je odmah dao oglas u tamošnjem muzičkom časopisu Risajkler: „Bubnjar traži druge metal muzičare sa kojima bi džemovao. Tajgers ov Pan Tang, Dajmond hed i Ajron mejden.” Tu dolazimo do drugog krucijalnog lika za ovu priču – Džejmsa Hetfilda.

Za razliku od Larsa koji je bio okružen novcem, umetnošću, tenisom i muzikom, Hetfild je imao manje sreće. Kada mu je bilo trinaest godina roditelji su mu se razveli. Kada mu je bilo šesnaest majka mu je preminula od raka. Nakon toga živeo je kod polubrata sve dok u školi nije upoznao Rona Megavnija kod kog se ubrzo i preselio i koji će kasnije postati prvi basista Metalike.

On i Ron su se u školi udružili sa još nekim momcima i osnovali bend Opsešn koji je uglavnom svirao obrade Dip parpla, Led cepelina i Blek sabata. Jednom prilikom Džejms im je doneo pesme koje je sam napisao, ali su momci to odbili da sviraju. To je za Džejmsa bila indikacija da je vreme da napusti taj bend.

Metalika 1983, foto: Wikipedia

Ubrzo su on i Ron upoznali sa bubnjarem Džimom Meligenom i gitaristom Hju Tenerom s kojima su osnovali bend Fantom lord. Hju ih je ubrzo napustio i u bend je ušao gitarista Troj Džejms koji je promenio stil benda. On je smatrao da bend treba da se razvija u glam-rok pravcu, a sa promenom pravca išla je i promena naziva benda, te su se momci sada zvali Leder čarm. Džejms je napustio sviranje gitare kako bi postao pravi frontmen, a bend je pristao i na izvođenje njegovih pesama. Od tih ranih, autorskih Džejmsovih pesama tri su „preživele” i našle se na kasnijem prvom albumu Metalike: Hit the lights za koju će Ron Megavni kasnije tvrditi da ju je najvećim delom smislio Hju Tener, i dve numere u kojima je Džejms imao više udela Handsome ransom i Let’s go rock ‘n’ roll od koje će kasnije ostati Metalikin ep No remorse.

Međutim, i ovaj bend se ubrzo raspao te su opet ostali samo Džejms i Ron. Želeći da im pomogne Hju Tener im je ispričao za oglas koji je video u Risajkleru o bubnjaru koji traži ekipu za džemovanje. Džejms i Hju odlaze da se nađu sa njim, dok je Ron rešio da propusti tu priliku jer je bio ubeđen da on nikada neće postati basista.

Prvi susret Džejmsa i Larsa nije prošao dobro. Prva numera koju su zajedno svirali bila je Hit the lights, ali se momci nikako nisu uklapali. Po Džejmsovom sećanju tog trenutka, Lars nije umeo da svira bubnjeve, imao je samo jednu činelu koja je stalno spadala, pritom je imao čudan naglasak i evropske manire koji su se u mnogome razlikovali od američkih (Amerikanci su imali naviku da se tuširaju svaki dan, da budu čisti i mirišljavi, dok Evropljani za to nisu marili). Ni Lars nije bio oduševljen Džejmsom, nije mu se sviđao njegov glas (koji se tada još nije razvio u onaj gromoglas i urlanje po kojem je danas poznat), pritom je osećao i neke neprijateljske vibracije koje su dolazile od Džejmsa.

Nakon ovog prvog susreta po kojem bi mnogi pomislili da se ova dva momka nikada više neće okupiti, usledio je i sledeći. Lars je bio uporan, po povratku sa putovanja po Engleskoj on je pozvao Džejmsa da dođe kod njega da slušaju ploče. Kako je Ulrih jednom prilikom objasnio, on je pozvao Džejmsa zato što je osećao da ih interesuju iste stvari (NTBHM), ali je osećao da je sa Džejmsom povezan na jednom dubljem nivou. Ono što je on u Džejmsu prepoznavao, a što je i on sam posedovao, bila je samoća. Obojica su bili samotnjaci, iako iz drugačijih razloga. Džejms zato što je živeo u nezahvalnim porodičnim uslovima, a Lars zao što se nije uklapao u američku sredinu. Obojicu je ta samoća navela da se posvete muzici. To je ono što ih je spojilo i što ih je navelo da naprave jedan od najpoznatijih bendova današnjice – Metaliku.

piše: Tamara Živković

 

 

 

 

Leave a Reply

Your email address will not be published.