piše: Sofija Stojanović
Divlji zapad je daleka i obećana zemlja. Priča o njoj postala je mit sa čijim arhetipovima i ritualima malo ko na ovoj planeti nije načisto. Skroman je broj u toj meri neobičnih i neuhvatljivih zabačenih univerzuma koji su nam istovremeno tako izuzetno bliski. Toliko da je, recimo, jedan Nemac, Karl Maj napisao metre knjiga inspirisan zemljom u koju nije kročio sve do pred samu smrt. Kada je reč o umetnosti, superžanr vesterna i sve što je u vezi s njim nosi sa sobom izuzetan šarm žestokog i neodoljivost antiherojskog. Ta surova harizma je postala snažnija i od činjenice da je krupan deo priče o osvajanju američke zemlje zapravo uslovljen genocidom nad Indijancima, odnosno starosedeocima Severne Amerike.
Dotadašnji svet, koji je zašao u civilizaciju toliko duboko da nije bio u stanju da je primećuje i posmatra, otkrićem nove zemlje i njenim osvajanjem dobio je priliku da kao u nekom ogledalu, ili možda bolje rečeno retrovizoru, bez ulepšavanja, gleda sebe u nastanku – nastanku civilizacije koja se temelji na nasilju i zahvaljujući njemu opstaje. Trebalo je još jednom pronaći način da živimo sa nepravdama čovečanstva, da se u istoriji i ljudskoj prirodi pronađe ono malo zavodljivosti i da se ona uzgaja dok ne postane jedan novi, uređeniji i prihvatljiviji svet, odnosno, u ovom slučaju, jedan plodonosan mit i epopeja o pomeranju granice. Stoga, gonjenje stoke, mustanzi, pljačke vozova, kafa kuvana u konzervi, vinčesterke i Smit i Veson revolveri, Meksikanci i Indijanci, usamljeni jahači, dvoboji i obračuni, postajali su deo onog tkanja koje je imalo da se prostre i da ispiše Ilijadu i Odiseju novog sveta.
Bilo kako bilo, obračun u gradu Tumstounu u Arizoni istorijski je događaj koji se odigrao 26. oktobra 1881. godine, oko pola dva posle podne. Postao je deo one grupe epizoda (među njima, jedna od retkih koja se istinski dogodila) oko kojih se kasnije kroz 20. vek, dok je Amerika intenzivno tragala za kontekstom i kolektivnim pamćenjem, dalje pleo ep o Divljem zapadu. Obračun je trajao oko trideset sekundi i to je bilo dovoljno da postane jedan od najeksploatisanijih prizora iz zemlje kauboja i Indijanaca. Treba se ovde podsetiti i imati na umu ono što je u filmu Čovek koji je ubio Liberti Valansa reditelja Džona Forda lik novinara u duhu manifesta priznao: „Ovo je Zapad. Kada legenda postane činjenica, štampaj legendu”. Tako je i bilo, živopisni učesnici ovog munjevitog revolveraškog okršaja postali su i sami legende, a legendaran je postao i prijateljski odnos dva najpoznatija imena – Vajata Erpa i Doka Holideja.
Naime, tih godina po prašini Arizone harala je banda kauboja (pre vestern filmova reč kauboj je imala pejorativno značenje, odnosno od onoga kom je upućena očekivano je da se uvredi; goniči stoke nazivanisu cowpuncher) koja je učestvovala u napadu na diližansu kompanije Pošta i kočije Arizone,u kojoj se nalazilo devet putnika i poprilično novca u srebru. Istovremeno i na istoj teritoriji, jedan tuberkulozni zubar mirio se sa svojim skorim krajem zalivajući svoje načeto telo viskijem i igrajući faro po salunima. Bio je to Džon H. Holidej, legendi i umetnosti poznatiji kao Dok Holidej, kockar i ozloglašeni revolveraš sa diplomom doktora stomatologije koju je zaradio školujući se na istoku. Zapravo, na zapad se prvobitno uputio sa idejom da će tamošnja klima ublažiti njegove simptome, ali su ga nestalna narav i sklonost porocima ubrzo odveli na drugu stranu.
Njegovi stari znanci, braća Erp, bili su odgovorni za red u kraju i trebalo je da štite zakon, dok su ujedno državnu platu svesrdno krpili dobicima na kartama, što ih je dodatno upućivalo na prijateljstvo s Dokom. Virdžil Erp bio je maršal grada Tumstouna, Vajat Erp je radio kao detektiv za Vels i Fargo, kompaniju koja je, između ostalog, obezbeđivala pomenutu napadnutu diližansu, a imali su i trećeg brata, Morgana, koga su prema potrebi mogli da ovlaste za pomoćnika.
Kako su u pokušaju pljačke na diližansu učestvovali i neki Dokovi drugovi, a jedan mu je čak bio cimer na istoku, sumnja je pala i na njega. Vajat Erp ponudio je lokalnom rančeru Džozefu Ajku Klentonu, kauboju i jednom od učesnika u pokušaju pljačke, novac u zamenu za informacije o preostalim učesnicima u napadu, koje bi skinule ljagu s imena Doka Holideja, a ujedno obezbedile Erpu da se dokaže i stekne poene pre novih izbora za šerifa. Pljačku su organizovali kauboji koji su u više navrata nanosili štetu Vels i Fargu, pa je i to imalo značajnu ulogu u Vajatovom svesrdnom zalaganju da ih pohapsi.
Međutim, Ajka Klentona su savladali neosnovani strahovi. Pomislio je kako će ga Vajat Erp izdati i obelodaniti da je otkucao umešane kauboje, kao i da Erpov prijatelj Dok sve već zna, te da ga njih dvojica sada drže u šaci. U to ime, Klenton se teturao pijan po ulicama sa prstom na obaraču vinčesterke i pretio kako će napuniti olovom Erpove i Doka Holideja. Stanovnicima Tumstouna postajalo je jasno da se sprema nevreme. Virdžil i Vajat su ga, u duhu lokalnog zakona, uhapsili zbog nošenja vatrenog oružja. Klentonu su konfiskovani puška i revolver, i morao je da plati propisanu globu, dok je Vajat ugrabio priliku da mu poruči da ne preza od dvoboja i da će strpljivo sačekati da ovaj bude spreman da pokuša da sprovede svoje pretnje u delo. Na izlasku iz sudnice, Vajata je ošacovao jedan od kauboja, Tom Maklori, na šta je ovaj uzvratio pesnicama i još nekim usputnim neljubaznostima. Pomenuti incidenti dodatno su budili strasti u nervoznim kaubojima.
Tabori su se zbili. Dok, Virdžil, Vajat i Morgan sastali su se u salunu Hafordovo ćoše. Bila je to impozantna i zastrašujuća grupa tridesetogodišnjaka obučena u crna odela i duge mantile, sa stetsonima na glavama i oblacima u pogledu. Holidej je među njima bio najmlađi, ali je izvesnost njegovog skorog kraja učinila da bude i najodlučniji i najspremniji za kišu metaka koja ih je čekala. Jedan umirući revolveraš kom čast, po svemu sudeći, nalaže da dvobojima pokuša da preduhitri smrt, pošao joj je nepokolebljivo u susret. Na drugoj strani, braća Ajk i Bili Klenton udružili su se sa braćom Frenkom i Tomom Maklorijem, svi načetih sujeta i gladni osvete nakon nanetog poniženja. Ubrzo će im se pridružiti još jedan kauboj, Bili Klejborn. Holidej i Erpovi pošli su da razoružaju bandite.
O. K. Koral (tor, odnosno jedna od lokalnih štala za konje), nalazio se u ulici Alen, a do njega su loši momci došli, nakon što su se uverili da Dok Holidej nije više u Pansionu Flaj u kom je inače odsedao. Virdžil Erp im je doviknuo da se predaju. Dokova pranećaka, Karen Holidej Taner, koja je napisala iscrpnu biografiju svog pretka Dok Holidej: porodični portret (na koju se ovaj tekst s puno poverenja oslanja), navodi kako nije poznato ko je prvi zapucao, kao i da to, u stvari, nije važno, jer je sukob svakako postao neminovan. Dodaje, zatim, da je, po svemu sudeći, to učinio Vajat Erp, koji je ustrelio Frenka Maklorija u stomak. Dima je, potom, bilo na sve strane, s obzirom na to da se obračun odigrao u godinama kada je oružje punjeno barutom koji je za sobom ostavljao mutni zaslepljujući oblak (pucnjave u salunima i drugim zatvorenim prostorijama, koje gledamo u vestern filmovima, zapravo nikad ne bi mogle da se odigraju na taj način, jer bi već nakon prvog ispaljenog metka sve postajalo nepregledno).
Bilans ove razmene metaka bio je sledeći: Bili Klenton i braća Maklori neposredno nakon okršaja podlegli su ranama. Doka Holideja okrznulo je preko kuka zrno iz revolvera Frenka Maklorija. Morgan je pogođen u desno rame, a Virdžilu je prostreljen desni list, dok je Vajat prošao nepovređen. Ajk Klenton i Bili Klejborn uspeli su da pobegnu sa lica mesta.
Isprva, Dok i Vajat, koji nisu bili onesposobljeni, odnosno opasno ranjeni, uhapšeni su. Zatim je sudija Spajser preuzeo slučaj, saslušao svedoke i 29. novembra zaključio sledeće: šef policije, Virdžil Erp, radio je u neskladu sa zakonom kada je angažovao svoju braću i Doka Holideja kako bi se izborio s bandom kauboja; sa druge strane, u njegovim namerama nije bilo ničeg zločinačkog, uprkos tome što su bile nezakonski sprovedene. Iz tog razloga, presuda je bila oslobađajuća. Takav ishod razbesneo je kauboje, a mir u Tumstounu bio je ponovo ugrožen.
Napetosti su se neprestano kuvale i dva meseca kasnije, 28. decembra, na Virdžila Erpa je pokušan atentat dok se vraćao u svoju hotelsku sobu iz saluna Orijental. Pogođen je u leđa i levu ruku, koja će ostati trajno osakaćena. Gradom je kružila priča kako je sve zamešateljstvo Vila Meklorija, advokata i brata ubijenih Meklorija u obračunu kod O.K. Korala. Takođe, na ivici dvoboja našao se susret Džona Ringa, vođe kauboja, i Doka Holideja od 17. januara 1882. godine. Dok mu je navodno poručio: „Od tebe tražim samo deset koraka na ulici.”
Kauboji se nisu smirivali. Dok je Morgan Erp igrao bilijar u salunu Kembela i Heča, ustreljen je i izdahnuo je na rukama svog brata Vajata. Ovaj je iskoristio poslednje Morganove trenutke svesti da mu obeća kako će ga beskompromisno osvetiti. Doka je naročito pogodila vest o smrti prijatelja, a zatim su ga bes i želja za krvlju razbojnika potpuno obuzeli. Trebalo je otpočeti sa progonom, a onda ga krunisati odmazdom nad neprijateljima. Nasilje je rađalo nasilje.
U Vajatovim očima, odgovornost za smrt rođenog brata bila je povezana sa čitavom zajednicom kauboja. Međutim, supruga jednog od ubica, Marijeta Spenser, nakon batina i pretnji koje je popila od muža Pita, posvedočila je da je on odgovoran za Morganovu smrt, kao i da su u tome učestvovali još izvesni Frenk Stilvel, „Indijanac Čarli” Florentin Kruz i Džon Do Frejs. Potera je mogla da počne.
Vajat je poslao porodicu sa kovčegom mrtvog brata u Tuson. Zatim, ekipa za poteru okupljala je Doka Holideja, još jednog Vajatovog brata Vorena, prijatelja „Turki Krika” Džeka Džonsona i Šermana Makmastersa, poslužila je kao pratnja posmrtnoj povorci. Zadesilo se da se i Frenk Stilvel zaputio u isti grad. Sledećeg jutra njegovo telo je pronađeno pored šina od strane jednog pružnog radnika. Ubrzo nakon toga, „Indijanac Čarli” izrešetan je dok je sekao drva u okolini Tumstouna.
Kauboji i družina braće Erp su nastavili da se međusobno ganjaju, sve dok braća sa svojim porodicama i Dokom Holidejem nisu konačno napustili Arizonu u aprilu 1882, i sklonili se na terirtoriju Novog Meksika. Doduše, poternice za onima koji su uzeli stvari u svoje ruke su i dalje bile na snazi, Džon Ringo je i dalje mamuzao svog konja i računi nisu bili do kraja izmireni, ali to je možda već materijal za neku drugu priču.
Postojanost priče o događajima u Tumstonu mnogo ima da zahvali romantizovanoj, mada bez sumnje upečatljivoj, ličnosti fatalističkog zubara. Dok Holidej bio je zapravo sitan i suvonjav čovek, za kog su savremenici smatrali da nije bio u stanju da izvojuje pobedu u najobičnijem pesničenju. Uprkos tome, u holivudskim filmovima prikazivan je, gotovo bez izuzetka, kao izrazito muževan i snažan čovek. Filmske adaptacije nisu propuštale da romantizuju i njegovo obrazovanje, pa je tako znao da govori Šekspirove stihove naizust pred zbunjenim nerafiniranim gostima saluna, ili da ulazi u verbalne okršaje na latinskom. Ipak, jedno je nesumnjivo: bio je to čovek koji je u svom kratkom veku iskusio gotovo sve od tadašnje Amerike – „kulturu” i urbanost istoka, a onda i surovost divljine i anarhije na zapadu, prošavši u svojoj kockarskoj i revolveraškoj fazi kroz legendarne gradove poput Čejena, Dedvuda, Dodž Sitija, a onda i Tumstouna. Dok Holidej poslužio je i Margaret Mičel kao inspiracija za lik Reta Batlera u romanu Prohujalo s vihorom.
Obračun kod O. K. Korala je priča o antiherojima. Gotovo svi učesnici bili su u svakom trenutku jako blizu granice sa zakonom, koju su onda često prelazili. Dobro i zlo se na Divljem zapadu ne nalaze u manihejskom odnosu – tamo gde sunce zalazi, horizont je pomeren i dobri su samo oni koji su manje loši. Istorijske činjenice u vezi sa ovim događajem više podsećaju na špageti vesterne Serđa Leonea, nego na direktno nadahnute filmske interpretacije kakve su, recimo, Moja draga Klementina Džona Forda, Obračun kod O.K. Korala Džona Stardžesa, ili Tumstoun u kom Doka Holideja igra znojem orošeni, ali i dalje silni Val Kilmer. O.K. Koral predstavlja još jedan dokaz da je istorija među zahvalnijim i isplativijim sirovinama umetnosti. Takođe, svedočanstvo je o tome koliko veliki posao predstavlja pokušaj raspetljavanja istorijske istine od legendi i mita, dok istovremeno šeretski sugeriše da je ponekad izlišno uopšte se u takav posao upuštati.
jun, 2025.
