piše: Maša Antonijević
Najnovije ostvarenje Giljerma del Tora adaptacija je čuvenog dela Meri Šeli koje je uobličilo i najavilo popularnost naučne fantastike. Izmeštanje stvarnosti i misaoni eksperiment kao norme ovog žanra izvrsno su sredstvo društvene kritike. Stoga, povezanost dvaju Frankenštajna, onog napisanog 1818. i ovog izrežiranog više od dve stotine godina kasnije, valja tražiti kako u univerzalnim temama poput usamljenosti, (ne)ljudskosti, te zagonetne prirode čovekovog postojanja, tako i u jednoj modernijoj – kritičkom promatranju rapidnog razvoja čovečanstva.
Kompozicijski, film je podeljen na dve celine: priču Viktora Frankenštajna (Oskar Ajzak) i priču čudovišta (Džejkob Elordi) koje je stvorio. Ovakvo rešenje efektno prikazuje različita poimanja koncepta čudovišta. Takođe, priča ispripovedana iz dva ugla suštinski nam daje dva nepouzdana naratora i u punom sjaju prikazuje subjektivnost ljudskog doživljaja. Uz to, lik kapetana broda koji postaje slučajni slušalac ovih povesti umnogome je personifikacija gledaoca. Tek kada obe strane sasluša, njegov sud može biti oblikovan. Ovo udaljavanje radnje od sadašnjeg trenutka daje naznaku da su minuli događaji oblikovali ljude koji nam sada govore, goneći nas da ih sve vreme posmatramo kao složene ličnosti promenjene prošlošću. Tako kontrast između poletnog naučnika koji želi privoleti konzilijum da podrži njegov istraživački rad i onog Viktora koji se sada nalazi sa druge strane svoga uspeha postaje još izoštreniji i stoga poučniji.
Centralni dvougao filma dobija na dubini uvođenjem lika Elizabet (Mia Got). Iako je način na koji je Viktor upozna izmenjen u odnosu na knjigu, osobine koje personifikuje nepromenjene su. I ona i Viktor, nalik moljcima zagledanim u plamen, ne mogu odagnati glad za nečim većim od života, samom niti koja ga izgrađuje. On za tom životvornom supstancom traga radi naučnog dostignuća, a ona radi spoznaje, u želji da doživi osećanja koja su toliko velika, suštinska i sveobuhvatna, da nadilaze granice ovozemaljskog. On je razum, a ona osećajnost. Zato i ne čudi što je baš njen lik u Frankenštajnovom čudovištu odmah prepoznao lepotu – baš tu lepotu za kojom je celim bićem vapila. U tom se motivu ogleda vrednost ovog filma, a ona proističe upravo iz romana na kojem počiva. Sama motivaciona nit koja pokreće radnju u biti je podsetnik na neverovatnu i bizarnu prirodu ljudskog postojanja. Šta je stvarnost do stvar zajedničkog dogovora. Jedino neminovno je roditi se i umreti – sve što između živimo samo je na nama. Pa i pored ove očigledne istine, ljudi se utapaju u mehanizme stvarnosti koji nisu ni po čemu prirodni, koji su samo konstrukti, nemoćni da ih vide onakvim kakvi zapravo jesu.
Meri Šeli, po mnogima majka naučne fantastike, preispituje ukalupljivanje i smisao, te bezumni rad i sunovrat koji je predosetila da industrijska revolucija sa sobom nosi. To postaje još očiglednije kada se u obzir uzme podnaslov knjige, te filma. Moderni Prometej zloslutna je sintagma. Setimo se Američkog Prometeja – Openhajmera. Ova mitološka ličnost simbol je velikih poduhvata i katastrofalnih posledica do kojih je dovelo naivno nepromišljanje o posledicama dela. Prema grčkoj mitologiji, Prometej je od gline izvajao čoveka, ali nezadovoljan njegovom primitivnom prirodom koja ga je izjednačavala sa ostalim zemaljskim zverima, odlučio je da mu podari vatru – primordijalni plamen koji ga je izdigao u odnosu na ostatak tvorevine. Međutim, Zevsu se nije dopalo što su ljudi toliko napredovali, te ih je primorao da mu prinose žrtvu. Tada ga je Prometej nasamario, učinivši da sočniji komad mesa spolja ne izgleda primamljivo, te ga nagnavši da odabere onaj koji je delovao velik, a u stvari je bio kost i koža. Zevs je tada pobesneo i ljudima oduzeo vatru. Međutim, Prometej je uspeo da je ukrade bogovima i vrati među ljude, i tako je sebe osudio na večnu patnju. Zevs ga je prikovao za planinu i učinio da ga svakoga dana posećuje orao i kljuca njegovu jetru koja bi svake večeri zacelila. Tako je taj besmrtni titan svakoga dana drugovao sa bolom.
Osim očigledne paralele između Viktora i Prometeja, ovaj začarani krug isceljenja i patnje podseća na život Frankenštajnovog čudovišta kojem se smrt ne da, iako bi ga smrt najviše usrećila. Kada dobije reč, ono objašnjava da ga njegove rane iznova muče, ali i da oseća kako se svaka mic po mic zatvara i nestaje, spremajući kožu za nove povrede. Jedina moguća uteha za agonično postojanje od kojeg se ne može sakriti za njega bi bilo biće slično njemu – saputnik i sapatnik da deli njegovu sudbinu. Ova molba podseća na priču o Adamu i Evi, ali to nije jedini biblijski motiv. Aluzije na stvaranje, vaskrsnuće, pa i raspeće jasne su. U trenutku kada Frankenštajn stvori svoje čudovište, ono je gotovo razapeto na postolju, tako da liči na stradalog Hrista – tek kada grom udari u njega, on oživljava.
Sve što je Viktoru na raspolaganju je mrtva materija, a opet mu je pošlo za rukom da iznedri život. „Mi nemamo kontrolu nad svojim začećem i rođenjem, ali bismo mogli imati nad smrću”, misao je kojom Viktor nastoji da pridobije konzilijum. Međutim, fasciniran svojim dalekosežnim pogledima i prožimajućom potrebom da stvori nešto veće od sebe, on gubi iz vida ozbiljnost ishoda. Lako je prepoznati motive koji bi trebalo da dirnu gledaoca – motiv odbačenog, izopštenog, drugačijeg, neshvaćenog – i mada oni ne ostavljaju potpuno ravnodušnim, dobro bi im došao neki grom koji bi ih oživeo i približio. Glumački gledano, niko nije omanuo; to što likovi ne dopiru sasvim do gledaoca rezultat je ujednačenog – monotonog – ritma kojim film pulsira. Pa i trenutak kada zakuca srce čudovišta nije dovoljno monumentalan. Možda svi znamo šta će se dogoditi, ali to ne sme umanjiti naše oduševljenje kada eksperiment uspe.
Del Toru je svojstveno interesovanje za jadna stvorenja (Oblik vode), a poznat je i po društvenoj kritici (Panov Lavirint). Ova filmska adaptacija uspešnija je kao društvena kritika. Sasvim solidno funkcioniše kao alegorija za društvo koje mahnito juri ka napretku, a onda gubi kontrolu nad svojim izumima. Čovek postaje sredstvo zarade i dobiti, a ne cilj. Tada je u povoju bila Industrijska revolucija, a danas živimo kasni kapitalizam. U neku ruku, napravili smo pun krug. Na strah od industrije, mašina, izrabljivanja i dehumanizacije upozoravala je Šeli tada, a Del Toro nas danas pita šta mislimo činiti sa masovnom proizvodnjom, profitom koji je iznad ljuskog života, sa veštačkom inteligencijom, kojima je dehumanizacija i uzrok i posledica. Moderni „ludi naučnici” jesu bezosećajni kapitalisti, halapljivi i neumereni u svemu. Može se reći da je kinematografija poslednjih nekoliko godina bogata političkim i društvenim satirama; ipak, Frankenštajn nas opominje da je u korenu te halapljivosti nešto složenije od puke alavosti – neutaživa čovekova glad da kontroliše stvarnost, da pobedi smrt – da bude veći od života. Još jedan mit koji suptilno proviruje u pokojem kadru, jeste mit o Meduzi, epitomu sistema koji krivi žrtvu. Meduza pogledom pretvara u kamen, Viktor radi obratno – kamen pretvara u život. To je svojevrsna alhemija gde je zlato život.
I dok žigosan kao nakaza, stvor kojem je Frankenštajn bez pitanja podario život, tumara svetom, turoban i sam, Viktor nema hrabrosti da se suoči sa svojom tvorevinom. Centralni kadar filma jeste scena gde se njih dvojica jure po snegu i ledu. Okruženi nesagledivom belinom, jedan drugom jedina su senka. Del Toro na ovaj način filmski hvata suštinu Šelinog Frankenštajna, priče o ozloglašenom čudovištu koje više govori o svome tvorcu nego o sebi.
decembar, 2025.
