Motiv ludila kod Šekspira je veoma čest. Ipak, treba razlikovati motive ludila i motive luda. Ludilo je predstavljeno kao duševno stanje likova koje prethodi ili vodi ka zapletu drame. Događaji su ili prouzrokovani nečijim ludilom ili ludilo samo prouzrokuje događaje (uglavnom tragične). Sa druge strane, motiv lude (dvorska luda, budala, klovn) je bezazleniji, veseliji. Lik lude, zapravo mudre lude, je svojstven komediji, ali i tragediji gde unosi određenu notu vedrine. Pored te uloge, prisustvo lude naglašava i tragične elemente tragedije, kontrastirajući ih. Mnogi književnici su koristili likove dvorskih luda kako bi se iza njihovog lika sakrili oni sami, te imali mogućnost da iskažu svoj stav, ali bez neophodne cenzure.
Luda ne može odgovarati za svoje reči jer se podrazumeva da priča besmislice. Upravo iza te maske sakrivene su neke od najoštrijih kritika u Šekspirovim dramama. Pojava lude podrazumeva i pojavu karnevalske atmosfere. Mihail Bahtin, književni kritičar i teoretičar, kaže da je karneval specifičan praznik, gde se stavljaju maske i okreću uloge. U vreme karnevala dozvoljeno je sve nedozvoljeno, pa i momenat gde plebs kritikuje i ismeva plemstvo. Dvorska luda praktično uvek donosi karnevalsku atmosferu, a isti principi funkcionišu i van karnevalskog vremena kad su oni u pitanju.
Još u antičkim vremenima glumljeno ludilo korišćeno je u nekim od najvećih dela. Najpoznatiji je možda Odisej koji je glumeći ludilo pokušao da izbegne odlazak u rat, a kod Šekspira je odglumljena ludost svojstvena Hamletu. Luda nije sama odabrala da glumi ludilo zarad ličnog interesa, ona je već proglašena neuračunljivom i služi isključivo za zabavu plemstva. Pod tom, nametnutom, maskom ona izgovara istine koje niko drugi ne sme.
Uloga lude, ili budale, kod Šekspira je uglavnom dodeljena mudrom seljaku, ili običnom čoveku koji svojom visprenošću nadmudruje one na višem položaju.
Možda najpoznatija luda iz Šekspirovih dela je ona iz drame Kralj Lir. Iako, na prvi pogled, marginalni lik, bez njegovog prisustva drama bi poprimila posve drugačiji oblik. Nakon što je Kordelija proterana, budala zauzima lik zaštitnika kralja Lira. Vrlo je bitna činjenica da jedino luda ima pravo da kritikuje kralja, naziva ga budalastim i komentariše njegove odluke. On govori u zagonetkama i paradoksima, koristi se biblijskim travestijama i srednjovekovnim parabolama. On je komentator drame, ali i verni prijatelj kralja Lira. Nakon što Lir odbije da posluša njegove savete i odlazi u oluju, lojalna luda kreće sa njim i prati ga u stopu. Lik lude nestaje posle 3. čina i izgovorenih reči „a ja ću u podne ići u postelju“. Dalje ne znamo šta se sa njim dešava.
Grobari u Hamletu imaju ulogu sličnu budalama. Oni su, kao i lude, marginalizovani, te mogu da razgovaraju sa Hamletom slobodnije. Mada je, u njihovom slučaju, od većeg značaja šta oni govore uopšteno od reči koje su upućene Hamletu. Oni kroz zagonetke i međusobni razgovor iznose neke osnovne ideje i teme drame pričajući o Ofelijinom samoubistvu (da li je ona skočila u vodu ili je voda skočila na nju), ravnodušnosti prema smrti, i pričajući o dezintegraciji moralnih vrednosti i slično. Takođe, oni izlaze iz sveta drame i spominjući realan svet (npr. Englesku tog doba) vrše suptilnu kritiku društva i društvenih okolnosti.
Lude u komedijama imaju nešto drugačiju ulogu, mada se ne razlikuju mnogo od srodnih likova u tragedijama. Fest iz komedije Bogojavljenska noć je Olivijina budala. Kao i luda u Kralju Liru, sme da joj kaže baš sve što poželi, a da za to ne bude kažnjen. Direktno se i spominje njegova mudrost u komediji (ističu je drugi likovi). On kritikuje Oliviju zbog patetičnosti i preosetljivosti, vojvodu Orsina jer previše lako menja mišljenje, a Tobiju govori o opasnosti njegovog nepromišljenog ponašanja.
U komediji Kako vam drago lik lude demistifikuje ludost, ali to čini na komičan način. Takođe, tokom drame komentariše druge likove i pomaže boljem razumevanju iste. U ovoj drami čak imamo i čuvenu rečenicu „lud misli da je pametan, a pametan čovek zna i sam da je lud“.
Vratilo iz komedije San letnje noći nije primer mudre budale. On je naivan i budalast, ali svojim komentarima doprinosi komičkom efektu. On nije surov i ne povređuje ljude. Njegova glavna osobina je naivnost. Dakle, on nije lud, niti je klasična luda, najbolje je možda nazvati ga budalastim. Njegov prijatelj, sa druge strane, više odgovara šekspirovskom liku lude. Malik je mudar, a njegov lik se približava ulozi protagoniste.
Pored nabrojanih, likovi luda kod Šekspira su brojni, a tokom godina su njih glumili veliki glumci koje je volela čak i kraljica Elizabeta. Pored uloga koje su imali u samoj radnji priče, oni su bili tu da privuku obične ljude u pozorište, jer su stanovnici nižih socijalnih statusa mogli da se poistovete sa ludama. Tako lik lude spaja ljubitelje pozorišta koji pripadaju različitim slojevima društva.
piše: Aleksandra Vujić
