„Ne znate Vi, Mihize, šta je za Srbe tog vremena značio Skerlić. Nikada ni pre, ni posle njega, nijedan kritičar, ma šta kritičar, nijedan živi pisac nije imao toliki ugled i takav glas u našem narodu.“

-Veljko Petrović u obraćanju Borislavu Mihajloviću Mihizu

Čovek čija je književna reč svojevremeno bila neprikosnovena, čije su ocene razapele na stub srama neka od najvećih imena naše književnosti, čija je misao oblikovala srpsku književnu scenu njegova perioda je pored svega toga bio i zaljubljen čovek.

Kada je sa dvadeset i dve godine Jovan Skerlić završio fakultet u Beogradu, rešio je da nastavi svoje školovanje u Švajcarskoj, da prikupi nova znanja i prouči strane biblioteke. Upisao se na Katedru nove francuske književnosti koju je držao čuveni Žorž Renar. Renar je na svojim časovima zapazio izuzetno znanje i visprenost jednog studenta iz Srbije, te Skerlić ubrzo postaje čest gost na ručku kod Renarovih.

Jednog nedeljnog popodneva u salon Renarovih ušla je devetnaestogodišnja Klara Šmidlin. Nežna belina njenog lica uokvirena svetloplavom kosom očarala je Skerlića, te on isto veče piše prijatelju iz Beograda, pesniku Stevanu Lukoviću, kako je upoznao jednu Švajcarkinju koja je na njega ostavila snažan utisak.

Tokom cele školske godine Klara i Skerlić su imali jedva tri susreta. Prvi na tramvajskoj stanici prilikom kog su razmenili tek pokoju rečenicu dok nije naišao tramvaj. Drugi koji jedva i da se desio, s obzirom na to da je Klara pokušavala da pobegne dok ju je Skerlić jurio oko katedrale preko puta Univerziteta dok je nije sustigao. I treći, koji se odigrao zahvaljujući ljubomori i trajao čitavih sat vremena. Naime, Klara je zapazila jednu Poljakinju kako obleće oko Skerlića, pa je postala svesna da njena gordost ničemu ne vodi, te je dozvolila Skerliću da sa njom provede čitav sat u parku Univerziteta.

Nakon uspešno odbranjene teze, Skerlić se vraća u Beograd i svako bi pomislio da će ovde biti kraj ovoj ljubavnoj priči koja se efektivno razvijala svega sat i deset minuta. No, kao i u kritici, i u ljubavi je Skerlić bio oštar i konkretan.

Skerlić i Klara počinju da razmenjuju pisma. Prvo o doktorskim tezama koje su pisali, potom Skerlić stidljivo traži Klari sliku u beloj haljini koju mu je ona obećala. Jedno za drugim – tri pisma. Već u četvrtom Skerlić traži Klarinu ruku:

„Naša će srca složno kucati, mi ćemo sebi načiniti srećno ognjište, koje neće svetleti samo za nas dvoje, već će značiti nešto više…”

Posle kraćeg oklevanja Klara prihvata Jovanov predlog. Venčali su se u Beču 27. decembra 1902. godine. Već sledeće večeri mladoženja je svoju suprugu doveo u mali i neosvetljeni Beograd. Na stanici ih je čekala nekolicina prijatelja, a jedan od njih je taj događaj zabeležio u svom dnevniku:„Sinoć sam…izišao na železničku stanicu: dočekao sam, sa još nekim prijateljima, jedan nov bračni par. Mladoženja je bio srećan, blažen; mlada isto tako, samo malo u nezgodi, zbunjena što se, tako naglo, našla u nepoznatom društvu, u tuđem svetu.”

Kako su kasnije svedočili neki Skerlićevi prijatelji, u njegovoj porodici nije bilo baš najveselije. Klara se sporo privikavala na malu beogradsku varoš, smetale su joj sirotinjske redakcije i bespoštedne političke borbe u kojima njen muž učestvuje.

Verovatno je zbog toga, kada je Skerlić preminuo nakon svega dvanaest godina braka, Klara otputovala sa ćerkom u Francusku i više se nikada nije vratila u malu beogradsku varoš.

piše: Tamara Živković

 

 

2 thoughts on “O jednoj ljubavi najvećeg srpskog književnog kritičara”

Leave a Reply

Your email address will not be published.