piše: MoonQueen
Ovog meseca vodimo vas u Gornji Milanovac, u Kuću srpsko-norveškog prijateljstva, poznatiju i pod nazivom Norveška kuća. U pitanju je građevina koja je 1987. godine urađena po projektu arhitekte Aleksandra Đokića sa idejom da svojim oblikom i materijalima objedini graditeljske tradicije dve zemlje – norveški vikinški brod i srpsku brvnaru. Drvo korišćeno za izgradnju obrađeno je i dopremljeno iz Norveške, a u Srbiji je konstrukcija sklopljena od unapred pripremljenih delova. U prizemlju Norveške kuće nalaze se konferencijska sala i ugostiteljski objekat, a u potkrovlju je smeštena muzejska postavka koja je naša februarska tema. Kakvu priču ona priča posetiocima, čija ideja stoji iza nastanka ove neobične građevine i koji istorijski događaj se nalazi u osnovi prijateljskih veza između Srba i Norvežana?
Ideja o gradnji Norveške kuće potekla je od Društva jugoslovensko-norveškog prijateljstva koje su nakon Drugog svetskog rata osnovali Jugosloveni koji su preživeli nacističke logore u Norveškoj i pripadnici norveškog naroda koji su im godine provedene u logorima olakšavali donacijama hrane, odeće, lekova, ili im pomagali u bekstvu kada je to bilo moguće. Godine 1942. u trinaest nacističkih logora u Norveškoj (Beisfjord, Osen, Karasjok, Botn, Korgen i drugi) dovedeno je oko četiri hiljade Jugoslovena, među kojima su najveći broj činili Srbi, a četrdesetoro među njima bilo je iz Gornjeg Milanovca i okoline. Logori u kojima su bili smešteni nalazili su se u nepristupačnim delovima severne Norveške, u blizini gradilišta na kojima su radili. Za sopstvene potrebe nemačka vojska izgradila je tokom rata železničku mrežu kojom je sever zemlje povezan sa jugom, a kako je ovaj poduhvat realizovan iscrpljujućim prinudnim radom zarobljenika dobio je naziv „ krvavi put ”.
Osim prinudnog rada norveški logoraši nisu bili pošteđeni ni sistemski organizovanim mučenjima: batinama, glađu, smrzavanjem, vešanjima i masovnim streljanjima. Jedan od najsurovijih događaja bila je takozvana Beisfjordska tragedija – masakr Jugoslovena u logoru Beisfjord u kojem su barake sa bolesnim zatvorenicima zapaljene dok su ostali izvedeni na obližnje brdo i danima streljani. O Beisfjordskoj tragediji svet je saznao zahvaljujući Norvežaninu Osmundu Bersletu koji je nakon ovog događaja pobegao u Švedsku i punih godinu dana putem radija i štampe izveštavao svet o nacističkim zločinima u Norveškoj.
„Zar neko mora toliko da pati zbog svoje vere i ljubavi prema domovini? ”
Greta Dal
Jedna od meni najzanimljivijih stvari u okviru postavke Norveške kuće jesu kopije stranica dnevnika koji je tokom rata vodila Norvežanka Greta Dal i u kojima su slični zločini opisani neposredno, rukom običnog posmatrača suočenog sa zverstvima koja jedva da može da razume. Njen dnevnik takođe svedoči i o tome da su Norvežani bili svesni zločina koji se vrše nad zatvorenicima u njihovoj blizini i da su u većini slučajeva davali sve od sebe da im pomognu, kako su i koliko mogli. Od četiri hiljade Jugoslovena dovedenih 1942. godine u norveške logore, oko 1660 njih uspelo je da izbegne smrt zahvaljujući pomoći ovih ljudi. Uz lokalno stanovništvo, akciji oslobađanja logoraša pomogao je i norveški Pokret otpora, pa je u slobodnu Švedsku uspelo da prebegne oko devedeset zarobljenika. Kada se rat završio, u leto 1945. godine, organizovan je povratak preživelih Jugoslovena u domovinu. Kako bi očuvali sećanje na njihove poginule drugove, Norvežani su im podigli petnaest spomenika i dva groblja, u Botnu i Moholtu.
U periodima manje strogih režima i kada bi došli do papira, zarobljenici su pisali dnevnike i knjige, učili norveški jezik, pravili dvojezične rečnike i bukvare, pa čak i uređivali časopis Logorska zora.
Postavku Norveške kuće čine lični predmeti logoraša, kao i pisani izvori koji čuvaju ovaj delić istorije od zaborava. Iako ona neće svima biti vizuelno primamljiva kao veći svetski muzeji koji baštine sećanje na logore i nacističke zločine ili epohu Drugog svetskog rata, ukoliko se nađete u Gornjem Milanovcu, odvojite jedan sat svog vremena za posetu vikinškoj brvnari i posvetite ga sećanju na žrtve stradale u norveškim logorima, ali i prijateljstvu koje se u teškim vremenima rađa među pripadnicima ne tako bliskih naroda bez obzira na jezičku, kulturološku ili bilo koju drugu različitost koju bismo u periodima mira možda smatrali barijerom.
februar, 2023.
