foto: Ivana Jocić Veselić

piše: Ivana Jocić Veselić

Užaren, užurban i uvek svoj

Danas gledam ovaj naš Niš očima turistkinje. Baš onako kako posmatrate Beč, Budimpeštu, Atinu ili neki manji grad, neko novo mesto, kada sebi dozovolite beg iz sopstvenog, bar par puta godišnje.

Niš žut od sunca, užaren, svoj u buci i svoj u miru manjih sokaka i ulica sa očuvanom kaldrmom. Izlazak sa stanice, užurbane i znojave, uvlači u jedan, nama bar, dobro poznat svet Balkana. Tu možeš i da se nasmeješ od srca i zaplačeš od tuge na rastanku, opsuješ onako sočno južnjački ili se zaljubiš u gradsku vrevu na prvi pogled, ili digneš ruke i odeš. Ostaci turske vladavine su odmah tu, ali i pijaca koja je u svakom gradu, pa čak i u lepoj Italiji, zapravo mesto za turiste. Sveže voće i povrće, ta čuvena paprika, mirisna i ljuta, velike lubenice, žute dinje, pa bake sa cvećem saksijskim za 50 dinara, začinsko bilje, pekare koje šire jutarnji miris najboljeg bureka u Srbiji, sve to, meni kao strancu, danas otvara i oči i uši i apetit.

foto: Ivana Jocić Veselić

Put odmah vodi do Tvrđave, okupane ljudima, gužvom, guranjem, gradom. Ona stoji vekovima, opominje, čuva, korisna za koncerte, festivale, laganu šetnju zaljubljenih parova, služi za Instagram razglednice, pozira sa svima, nudi svoje vrhove za neki od najlepših snimaka ka centru i otmenoj, zaobljenoj Banovini. Da, ulice oko Univerziteta i sama zgrada Univerziteta odišu nekim gospodskim starim gradom.

Most koji se popravlja, centar grada, sada prašnjav, sa nadom da, kao turistkinja, ipak vidim i neku leju cveća. Bar uskoro. Česma, lepa, bela, okuplja žednu decu. Restorani duž keja pored vreline asfalta služe i dalje dobru tursku crnu slađu ili gorču, jer one su ipak pobednice kafa na Balkanu. Gradska kuća u svojoj lepoj arhitekturi, nekadašnja banka na mestu kneževog dvora, fasade očuvanih kuća u samom centru, i ja, kao turistkinja uzimam telefon i krećem da slikam.

foto: Ivana Jocić Veselić

Šetnja nekadašnjom Pobedinom, opet gužva, osećaj koji prija turisti, opet mirisi i ukusi kokica, kukuruza, kestena, lepi negovani lokali, bašte sa žardinjerama, oštri sukob starog i novog u arhitekturi – ono što smeta svakom oku: pored stare očuvane fasade, utegnuta uobražena crna, glatka nemilosrdna.

Kopitareva ulica prepuna, pršti. Kazandžijsko sokače – ako ga kažeš sa akcentom severa, nije to to. Nema šmek. Tu se i rođendan proslavi i čestita novopečanom tati za prinovu, tu se časti za posao ili se dogovara neki novi, tu se vide drugari iz srednje i osnovne „posle sto godina”, tu se plače ispod naočara ako treba, tu se folira i to vrlo često, tu je crveni tepih za lokalne lepotice i mačo muškarce, tu je mesto gde se ogovara ili miri, sve uz kafu i polako.   

Dušanovom dalje ka Sabornoj crkvi. Kakav divan deo grada! Niška Saborna crkva, ulica venčanja, od kuće do crkve, školsko dvorište, graja, i ceo taj deo ka Svetonikolskoj i ka Čairu ima svoju posebnu nišku dušu. Mali trg kod Tasine i drvored kod Ratkove, čairski mir i gužva koji su našli čudnu haromoniju, u paketu čine, pored centra, nekako grad za sebe.

Na putu za Banju ili – otmene stare vile, stari hoteli i bele stepenice

Od centra Niša, Voždovom ulicom, pa Bulevarom Zorana Đinđića, ispresecanim užurbanim belim mantilima, prolazim pored jednog jedinog u svetu. Spomenika opomene i patnje, slobode i prezira, prkosa i inata. Pored Ćele-kule. Kažu ima još jedna takva negde, valjda.  Spomenik od lobanja, od ljudskih glava, od pobednika. Kula čitava. Od temelja države i njene slobode.

foto: Ivana Jocić Veselić

Izlazak iz Ćele-kule vraća u mir niškog gradskog nemira. Svakodnevicu. Put vodi ka palati jednog cara, davno rođenog baš ovde u ruži vetrova, između Banje i grada, pored reke koja izgleda netaknuto na nekim mestima i nestvarno pored kompleksa fabrika, hipermarketa i usputnih oznojenih trkača. Da, kompleksa fabrika koje su svedoci socijalističke izgradnje i nekadašnjeg uspeha samoupravljanja. Car, bitan, veliki sa znakom pobede! Jedan car o kome Srbi nisu mnogo ranije učili. Nisu mnogi ni znali, ruku na srce. A trebalo je. Car koji je pružio ruku hrišćanstvu i hrišćanima. Ranohrišćanske crve nalaze se svuda, neke su na površini, neke se vešto kriju u okrnjenim zidinama grada, tvđave, Panteleja ili ispod travnjaka Brzog Broda, kompleksa bivšeg EI Niš i asfalta Trošarine. Car Konstanin. Nišlije ga imaju i nekako je njihov.

Od skoro se mnogo priča o njemu, pa su ga prihvatili kao nekog došljaka ko je dobar i nekako „naš si je”, a opet daleko im spoznaja da je on živeo tu pre toliko vekova i, eto, baš bio odgovoran za to da se danas ne krijemo kao nekada hrišćani, nego molimo u crkvama i verujemo u jednog Boga. 

U daljini, nazire se Banja, na blagom uzvišenju, na Carigradskom drumu, blizu niške i srpske Ženeve. Banja na 248 metara nadmorske visine, na isturenom delu Koritnjaka, na delu Suve planine. Široki put ka njenom jezgru vodi pored nestvarnih i naseljenih velikih vila, kraljica lepota, elegancije i stila. Nestvarno je to da ljudi zaista tu i žive danas. Kakve fantastične kuće pored samog puta! Stari, oronuli, napušteni hotel koji odiše, pa baš, Italijom! Balkoni stilizovani, prozori, vrata, lukovi – sve nekako ne pripada arhitekturi Balkana. Čujem da je kupljen pre par godina. Nekako u duši, očekujem da bude isti, a opet da mu se da život, da se pruži ono što godinama, decenijama nije imao.

foto: Ivana Jocić Veselić

Šetalište vodi u dva pravca, jedno ka lepoj crkvi Svetog Ilije na uzvišenju i restoranu sa mirisnom hranom Balkana, lepim kućama sa cvetnim baštama u brdu, iznad Banje. Uvek se pitam koliko svežeg vazduha imaju ljudi koji žive ovde. Povlastica, a nisu ni svesni. Drugi deo šetališta ide ka čuvenom lečilištu Radon sa vodopadom levo i desno ka prostranom platou i belim širokim stepenicama. Plato je širok, beo, sa klupama, lepim okruglim lampama u travi i fontanom u bojama.

Stepenicama se ulazi u svet staza i duboke šume. Uvijenim banjski puteljcima i pešačkim stazama ka nekim drugim novim vrhovima ili dole, ka izvoru. Osećaj blizine prirodi je divan. Beg od svakodnevice tu na par minuta. Što idete više, mir je sve veći. Kesten, žir, šišarka. U banji ima i drvo duda, oraha, lipe, crnog bora, hrasta…

Dole, kod Radona deca i stari. Voda je lekovita ispod mosta, pa se nožice beba i dečice provlače, raz’lađuju i deca jednostavno uživaju. I šta sam još saznala o Banji, kao da je prvi put vidim. Pomogao mi je članak čikaškog Mirrora iz 2014. godine. Prvo naselje niklo je u keltsko doba, pa je u doba Hadrijana Banja doživela procvat. Tada su se pojavila i prva čuvena kupatila. Kasnije, za vreme cara Konstantina bila su posebna kupatila sa vodom koja je dolazila iz Banje! Turci su sagradili hanove – ženska i muška odmorišta. Godine 1521. Sulejman Veličanstveni čak dolazi da se okrepi vodom iz Niške Banje. Niška Banja je Banja tri kralja, tako pričaju. Davno tu nekada u Banji je Aleksandar I Karađorđević sa kraljicom Marijom proslavio desetogodišnjicu braka, a kralj Milan Obrenović imao svoj letnjikovac na Koritnjaku. Njegov sin pak kralj Aleksandar Obrenović je imao sa Dragom svoje posebno mesto u Banji, svoju klupu. Tako kažu u Banji, tako kažu knjige i istorija koju pišu oni koji su šetali, gledali i slušali kraljeve u svojoj Banji.

mart, 2021.

Leave a Reply

Your email address will not be published.