piše: Igor Diletant Belopavlović
Dok su države zatvarale granice, jednoj predstavi je pošlo za rukom da spoji Sarajevski teatar SARTR, Zetski dom sa Cetinja, festival MESS i Beogradsko dramsko pozorište. Ali i pored nesvakidašnje produkcije, ono što je stvarno izdvaja od drugih jeste njen sadržaj. Nije to to – Studije Fausta je skup igranih celina koje su više povezane temom, nego radnjom. I mada se može naslutiti šta je reditelj i autor Tomi Janežić hteo da postigne, svaki gledalac će imati više nego dovoljno prostora da izgradi sopstveno značenje ove predstave.
U prvom delu gledamo vihor balona u bolnici i njihovo ubrzano, lako bušenje (pozdravi od kesa iz Američke lepote). Ubrzo vidimo i prve pacijente, koji isto tako, olako umiru – na krevetima ili po hodnicima, nema veće razlike, jer ih sve potom posipaju pepelom (ili možda zemljom, krečom?) da bi preko toga p(r)osipali krv, a preko toga nov pepeo, pa nova krv i tako u krug. U drugom delu slušamo snimke samog reditelja, koji, mada se obraća publici, više podsećaju na audio-transkripte njegovih razmišljanja. Tu su njegove želje za ovu i druge predstave; horori ratnih bolnica, kako onih u Sarajevu, tako i onih u Drugom svetskom ratu u kojima su Japanci vršili medicinske eksperimente na Kinezima; misli o tome kako se u svakom trenutku na ovoj planeti događa nešto strašno, a istovremeno negde druge (možda ne ni tako daleko) ljudi se smeju i uživaju u životu. U trećem delu nastavljamo sa audio-formatom gde, između ostalog, slušamo snimke žena, tačnije njihovih reakcija i razmišljanja o zločinima, od kojih su neki ratni, neki fiktivni, a neki su iz lokalne crne hronike ili istorije. A dok ih slušamo, glumice pevaju i igraju kolo, dok su ljudi i dalje umirali od eksperimenata, zbog rata, zbog agresivnog muža – kako na bini, tako i negde drugde na ovoj planeti.
Pre nego nastavim, želim napomenuti da, iako se trudim da gledam predstave svih žanrova, moj ukus je (verovatno) staromodan. Volim kada imaju konkretnu radnju, sa početkom, sredinom i razrešenjem na kraju (ako je moguće tim redosledom) i bez prevelikog mešanja ljudi na sceni i ljudi u publici.
S tim na umu, naravno da nisam bio oduševljen odsustvom koherentne priče, kao i bilo kakvog teksta u prvoj trećini predstave, a to su bili samo neki aspekti ove predstave koji su mi smetali. Ipak, kroz sve moje zamerke, polako, ali sigurno se probijala, hm … nazovimo je poruka, koja, verujem, glasi ovako: Nikakav zločinački čin vam neće biti pokazan, niti bi trebalo da vam se pokazuje. Možemo videti kakve su posledice takvih radnji, možemo slušati o njima, zamišljati ih ili čak slušati odličnu muziku ljudi za koje znamo da su činili stravične stvari, ali vam ih svejedno nećemo prikazati.
Kroz celu predstavu glumice (i jedan glumac) su se spuštali u publiku, iz nje penjali na binu, da bi tamo ponovo seli na stolice nalik na onim stolicama u publici. Time nam, nesuptilno, skreću pažnju na činjenicu da mi već svakodnevno gledamo posledice i slušamo o zločinima. Ali da li nam je potrebno i da vidimo sam zločin, da li moramo da gledamo njegovu reinterpretaciju na bini/ekranu da bismo empatisali sa njihovim žrtvama? A možda se reditelj vodio mišlju Teodora Adorna da je pisanje poezije nakon Aušvica varvarizam, ili je uzeo kao dato da je u ljudskoj prirodi da se smejemo i uživamo u životu, bez obzira šta se događa negde druge, pa zašto se boriti protiv toga. Ovo su svakako samo neka od mogućih tumačenja zašto nam ništa konkretno nije prikazano, već samo „hintovano” ili prepričano.
(Naravno, sa ovakvim predstavama postoji mogućnost da debelo grešim, i da je ceo događaj neki čudan vid S&M igre između autora i publike. Mada je to malo verovatno, ipak ne bih u potpunosti isključio ovu mogućnost.)
Naslov predstave je ujedno i njen moto. Nije to to nije klasična predstava, koliko umetnički performans (ako ne ulazimo u tačku razilaženja između ta dva pojma). To nije Faust, mada se dotiče teme prodavanja sopstvene duše zarad višeg cilja. Na kraju, to nije bila predstava koja me je dotakle na emotivnom nivou, ali njena pitanja mi jesu iskakala u mislima iznova i iznova danima pošto sam je odgledao. A za ovog diletanta sa staromodnim ukusom, to jeste to zbog čega odlazim u pozorište. Nadam se da će biti i vama.
novembar, 2020.
