Piše: Igor Diletant Belopavlović
Autroka komada Rolerkoster Jelena Kajgo je svoj tekst opisala kao komediju, dok ga je rediteljka Milica Kralj opisala kao duhovitu tragediju. Sama predstava se klacka između te dve vizije, mada mi se čini da, u ovom konkretnom slučaju, veću težinu ipak ima sam tekst.
U centru radnje je decenija Aninog (Katarina Marković) života, kao i života ljudi iz njenog okruženja: od njene udaje, za Jevrejina (Petar Mihailović); preko selidbe u Englesku; upisivanja ćerke (Simona Beljac) u školu, ali katoličku; sve do kratkoročnog povratka za Srbiju gde se postavlja pitanje njenog, pravoslavnog, nasleđa. Kao što naslov sugeriše, predstava nas vodi na jednu emotivno brzu vožnju, punu uspona i padova jedne generacije koja je došla na red da sredi svoje živote, dok se suočava sa svim njegovim teškoćama i kompromisima. Ali Anin život, kao i život njenih prijatelja, kumova, porodice, prvenstveno gledamo kroz vizuru njene majke Ljiljane, koju maestralno glumi Dara Džokić. I upravo iz tog sukoba generacija proizilazi komedija ovog dela.
Moje viđenje teksta se može sumirati kao: sukob starijih koji zbog straha od budućnosti idealizuju sopstvenu prošlost, i mlađih koji, u borbi za svoju budućnost, odbacuju sve što je bilo pre njih, kao da se niko nikada nije suočio sa problemima sa kojima se oni suočavaju. Još bih dodao i moje uverenje da je tako manje-više uvek bilo, da će tako uvek biti, i da je Jelena Kajgo na jedan izrazito verodostojan i duhovit način prikazala ovu životnu istinu.
Kažem moje viđenje/uverenje zato što to nije i viđenje same rediteljke. U njenoj postavci teksta, argumeti starije generacije, oličeni u liku Ljiljane, generalno su validni. Čovečanstvo brzinom rolerkostera srlja u propast, prvenstveno jer se mladi u nekim ključnim odlukama vode praktičnošću, a ne srcem. Tako se Anina promena vere (ali samo zvanično) predstavlja kao ultimativni primer te neprincipijalne praktičnosti novih generacija. S druge strane se olako prelazi preko više puta pomenute činjenice da se Liljana, doskoro, sa istom ležernošću odnosila prema toj istoj veri, kao prema nečemu što u suštini nije ni važno.
Da se razumemo, rediteljka ovo nije učitala – u tekstu se i te kako mogu naći valjani argumetni za ovakvo čitanje. Prosto tamo gde Milica Kralj u jednom robotu (Teodor Vinčić) vidi simbol laganog odumiranja ljudskosti u međuljudskim odnosima, ja vidim upravo onaj ideal koji stariji stvaraju od svoje prošlosti, potom ga nameću svojim potomcima, ali ga zapravo nikad nisu sami dostigli. Tek se naspram njegove (ili njene) savršeno programirane emotivne inteligencije jasno uočava nesavršenost ljudskog duha, ali i lepote koja proizilazi iz naše borbe da tu nesavršenost prevaziđemo.
No, i pored mog ličnog neslaganja sa ovakvim pristupom, ono gde se tekst, režija i gluma savršeno dopunjuju jeste u odnosima među likovima. Iako imaju (i predstavljaju) izrazito različite poglede na svet, među njima nema ni trunke zlobe ili malicioznosti. Naprotiv, očigledno je koliko je jednima stalo do drugih i koliko se trude da jedni drugima izađu u susret. Onoliko koliko mogu na svoje nesavršene i smešne načine. Malopre pomenuta scena, u kojoj se supružnici, Srpkinja i Jevrejin, pretvaraju da su katolici tokom jedne večeri, zarad boljeg školovanje njihovog deteta, jeste najsmešnijih dvadeset minuta koje sam doživeo u pozorištu još od Crne kutije u BDP-u, možda i duže.
Mada ne stižem da pišem o svemu o čemu bih hteo, ne mogu a da bar u kratkim crtama ne pohvalim i sledeće aspekte predstave. Prvo, tu su odrasli, a nezreli kumovi koji pritom žele decu, čije su solo epizode više nego opravdane glumom Jelene Petrović i Vladislava Mihailovića. Zatim tu je prikaz lepih, ružnih, kao i dosadnih momenata u jednom braku koji se odvija u drugom planu, ali mu je očigledno posvećena ista pažnja kao i bilo kom drugom delu predstave. Takođe, uživanje je gledati Milicu Mihajlović u ulozi Lane, londonske umetnice iz Hrvatske. Zanimljiv je i prikaz AI kao nečega što nas tek čeka u bliskoj budućnosti, ali koja je (barem prema nekim naslovima u novinama) zapravo već tu.
Ukratko, i pored mojih mimoilaženja sa rediteljkinim pogledima, ovo je jedna izvrsna predstava, pretežno komedija, ali zadire i u ozbiljne teme koje nas se veoma tiču i koju morate da pogledate čim se završi letnja pozorišna pauza.
jul, 2022.
